Sengenski sporazum

Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.

Споразумом склопљеним у јуну 1985. Године у Шенгену,шест земаља (Немачка, Белгија,Француска, Луксембург и Холандија) договориле су поступно укидање унутрашњих заједничких граничних контрола и увођење слободе кретања за сва физичка лица – држављане земаља потписница споразума, других земаља чланица ЕУ или трећих земаља.Шенгенску конвенцију потписале су пет поменутих држава 1990. Године, којом су установљене гаранције за спровођење слободе кретања.Потписницима су се придружиле и Италија (1990.године), Португал и Шпанија (1991.године), Грчка (1992.године), Аустрија (1995.године), као и Шведска,Финска и Данска (1996.године), а од недавно и Ирска.
Шенгенски споразум и конвенција, заједно са декларацијама и одлукама донетим од стране извршног одбора Шенгена, чине такозвани шенгенски "acquis" који је ушао у текст Уговора из Амстердама, с обзиром да се односи на један део унутрашњег тржишта – слободним кретањем људи.Исланд и Норвешка (које нису чланице ЕУ) такође су потписале споразум са ЕУ којим се оне укључују у спровођење и развој шенгенског права.
Споразум је потписан на броду „Принцеза Мари-Астрид“ на реци Мозел, поред Шенгена,малог места у Луксембургу на граници Француске и Немачке.Симболично,данас на том месту стоји пригодан споменик са звездицама и правоугаоницима.Циљ уговора је био да се укину и хармонизују гранични прелази између земаља потписница.У време потписивања, уговор није имао везе са Европском Унијом. Накнадне земље потписнице су донеле конвенцију којом се ограничава број шенгенских држава на двадесетшест.Познати су и примери привременог суспендовања овог уговора од стране неке државе потписнице, где она задржава право контроле докумената на граници (Француска, 14.јул 2005.). Првог маја 2004. број чланица се повећава на Кипар,Чешку,Естонију,Мађарску,Летонију,Литванију, Малту,Пољску,Словачку,Словенију,а касније и Швајцарску,Бугарску и Румунију.
Шенгенски споразум се простире на скоро све европске земље и покрива популацију од преко четристо милиона људи и површину од 4,268,633 км2. Правила се односе на пружање истоветних услуга и имплементацију заједничких права приликом привременог уласка грађана у одређену државу.Граница се контролише не од стране царинике већ од стране Фронтекс агенције која свој посао обавља унутар ЕУ.

Историја слободних зона у Европи

Пре Првог светског рата, сваки грађанин је био слободан да путује од Париза па све до Санкт Петерсбурга.Ова слобода кретања је престала када је рат почео,али су ипак неколико локалних слободних зона касније успостављене.
Након отцепљења Ирске од Велике Британије 1922.године, ниједан конкретан закон није прецизирао да је потребно поседовање пасоша како би се путовало из Велике Британије преко новоформиране границе.Слободна зона између ове две државе није званично потврђена и није парафирана све до 1997.године и то путем уговора донесеног од стране ЕУ.
1944.године,Владе Холандије,Белгије и Луксембурга (земље Бенелукса) потписале су договор како би се елиминисале граничне контроле међу њима.Овај споразум је ступио на снагу 1948.године.
Слично овоме,скандинавске земље су основале Нордијску унију 1952.године како би се дозволило слободне кретање грађана на овим територијама:Данске,Финске,Исланда,Шведске и Норвешке.

Легалне основе Шенгенског споразума

Легалне основе Шенгенског споразума налазе се,као што је већ напомењено,у Амстердамском уговору,члан 2. Тачка 15.У овом члану убачен је нови наслов под именом „Визни режим,азил,имиграција и остала правила везана за слободно кретање људи“.Лисабонски споразум уводи одређене измене у називу и мења га у Простор,слободе,безбедности и правде“,и дели овај правни део у пет делова:Општи услови, Политика граничних контрола,азила и имиграната, Правосудна сарадња у грађанском праву, Правосудна сарадња у криминалним радњама,и Полицијска сарадња.
Према овом уговору, наглашено је да се након истека рока од пет година, који се посматра као период транзиције, Савет може усвојити шенгенска правила само