seminarski rad iz logistike

U poslednjih trideset i više godina bilo je dosta novih ideja i koncepata na polju poslovnog menadžmenta od čega je nešto prihvaćeno a nešto ne. Međutim, jedan od najznačajnijih principa koji je postao široko prihvaćen i praktikovan jeste Just-in-time ili JIT koja kako filozofija tako i tehnika. Bazirana je na jednostavnoj ideji da gde god je to moguće nijedna aktivnost ne treba da bude smeštena u sistemu ukoliko nema potrebe za tim.
Prema tome, nijedan proizvod ne bi trebalo da se pravi, nijedna komponenta ne bi trebalo da se naruči dok nema zahteva. U suštini, JIT je „pull“ koncept gde potražnja na kraju linije snabdevanja povlači proizvode ka tržištu a iza tih proizvoda može se odrediti protok komponenti putem te iste potražnje. Ovaj kontrast sa tradicionalnim „push“ sistemom gde se proizvodi proizvode ili spajaju u gomilama u očekivanju potražnje i pozicioniraju se u lancu snabdevanja kao „baferi“ između različitih funkcija i entiteta (vidi sliku 1).
Konvencionalni pristup izlaženja u susret zahtevima potrošača je baziran na jednoj formi statističke kontrole inventara koja se obično može oslanjati na ponovno naručivanja kada nivoi inventara padnu do jedne, unapred određene tačke – takozvane tačke ponovne narudžbine (ROP).
U okviru ovog pristupa tačka ponovne porudžbine ili nivo ponovne porudžbine je unapred određen bazirano na očekivanom vremenu popunjavanja (vidi sliku 2). Iznos koji treba biti poručen može biti baziran na ekonomskoj formulaciji količine porudžbine (EOQ) koja vrši balans troškova držanja inventara u odnosu na troškove postavljanja porudžbina za zamenu.
Alternativne metode obuhvataju regularnu kontrolu zaliha uz određene intervale između porudžbina kada je iznos koji treba da bude poručen određen uz uzimanje u obzir unapred određenog nivoa zamene, kao što je na slici 3.

Slika 1 „Push“ protiv „pull“ u logističkom lancu


Postoji veliki broj varijacija ovih tema i tehnika koje su odlično dokumentovane i praktikuju se već dugi niz godina. Međutim, svi imaju jednu zajedničku slabost a to je što često dovode do toga da nivoi zaliha budu veći ili manji nego što je to potrebno, naročito u onim slučajevima gde se stopa potražnje može izmeniti ili desiti u diskretnim grupama. Do ove situacije često dolazi kada je potražnja jedne stavke „zavisna“ od potražnje za drugom stavkom, npr. potražnja sa TV komponentom je zavisna od potražnje za TV aparatima; ili gde je potražnja „izvedena“, npr. potražnja za TV aparatima u fabrici je određena prema potražnji od strane maloprodaje koji je određuje prema finalnoj potražnji na tržištu.

Slika 2 Metoda ponovne porudžbine kontrole zaliha


Slika 3 Sistem zamene baziran na periodičnoj kontroli

Implikacije zavisne potražnje prikazane su u primeru koji je dat na slici 4 koja pokazuje kako običan pristup u na maloprodajnom nivou može biti konvertovan u situaciju sa većom potražnjom u fabrici upotrebom tačaka za ponovne porudžbine.
Slična situacija može se desiti u distributivnim sistemima sa višestrukim instancama gde se kombinovana potražnja sa svakog nivoa sakuplja na sledećem nivou sistema. Slika 5 prikazuje takvu situaciju.


Slika 4 Tačke naručivanja i zavisne narudžbine

Uobičajena karakteristika ovih primera je da potražnja na svakom nivou u logističkom sistemu jeste zavisna od potražnje na sledećem nivou u sistemu. Potražnja se naziva „zavisnom“ samo kada se direktno odnosi na, ili potiče od, potražnje za drugom stavkom inventara ili proizvodom. Suprotno tome, potražnja za određenom stavkom se naziva „nezavisnom“ kada je takva potražnja nepovezana sa potražnjom za drugim stavkama – kada to nije funkcija potražnje za drugim stavkama. Ova razlika je od suštinske važnosti zbog toga što, dok nezavisna potrošnja može biti predviđena korišćenjem tradicionalnih metoda, zavisna potražnja mora biti obračunata, bazirano na potražnji na sledećem nivou logističkog lanca.
Korišćenjem primera prikazanog na slici 5 bilo bi krajnje neprikladno pokušati predvideti potražnju u fabrici korišćenjem podataka zasnovanih na šablonu kombinovanje potražnje od strane regionalnih centara.

Slika 5 Uzroci nejednake potražnje u fabrici

Pored toga, može biti obračunata i na osnovu identifikovane potražnje na svakom od prethodnih nivoa. Samo na tački finalne potražnje, u ovom slučaju u skladištima, mogu se činiti razumne prognoze – u suštini, u većini slučajeva potražnja u skladištu će sama po sebi biti zavisna od potražnje maloprodaje ili drugih posrednika, međutim, budući da je to van direktne kontrole dobavljača, neophodno je predvideti procenu potražnje.
Klasični model ekonomične količine nabavke (EOQ) ima tendenciju da usmeri naša razmišljanja ka ideji da posdoji neka „optimalna“ količina za poručivanje (a samim tim i čuvanjem na zalihama). EOQ model dolazi do ove optimalne količine balansiranjem troškova čuvanja na zalihama u odnosu na troškove izdavanja porudžbina za dopunu i/ili troškova proizvodnih uređenja (vidi sliku 7.6).

Slika 6 Određivanje ekonomične količine nabavke

EOQ može se lako odrediti sledećom formulom:


A = godišnja upotreba
S = troškovi poručivanja/troškovi uspostavljanja
I = troškovi održavanja inventara

Na primer, ukoliko upotrebimo 1000 jedinica proizvoda X za godinu dana, od kojih svaki košta £40 a za svaki su troškovi poručivanja/troškovi uspostavljanja £100 a troškovi održavanja zaliha 25%, tada:


Problem je to što ova količina ponovne porudžbine znači da ćemo imati više zaliha nego što je to trenutno potrebno po danu u toku kompletnog ciklusa poručivanja (osim na poslednji dan). Na primer, ukoliko je EOQ bi 100 jedinica a dnevna potrošnja je 10 jedinica, tada ćemo na prvi dan ciklusa imati višak od 90 jedinica, drugog dana 80 i tako dalje.
Da bi zaokružili problem imamo dodatne zalihe u formi „sigurnosnih“ zaliha koje s