Srpska vojska na Solunskom frontu

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz istorije.

Оно што се поводом рата дешавало у Европи 1914. године, а посебно на Балкану 1915. године, имало је своју предисторију у догађајима који су били изазвани и развијени у корист онога већ добро познатог, учења Њемачке спољне политике о продору на Исток.
Али пут њемачком продирању на Исток спрјечавала је Србија самим тим што је била мост између Запада и Истока.
Као покушај Савезника да помогну Србији у јесен 1915. године, против здруженог напада Њемачке, Аустро-Угарске и Бугарске, у Првом Свјетском рату настаје Солунски фронт.
Њемачка политика је покушавала да најразноврснијим препрекама уклони Србију која се нашла на путу остварења њеног империјалистичког циља. Пошто је за тај циљ до 1914. године, искориштавала сва могућа мирољубива средства, те године послужила се силом, јер је своју претходницу Аустрију гурнула у рат против Србије. Двојна монархија је напала Србију и доживјела два пораза на Церу и на Колубари 1914. године. Вјера у успијех Њемачке политике изгубила је много, како у очима самих нијемаца, тако исто и у очима цијелог свјета.Те посљедице су директно и опредијелиле Њемачку 1915. године, да уништи Србију по сваку цијену. Сматрала је да би углед њене сопствене политике, а и политике саме Аустро - Угарске тиме био повраћен. Такође, велика опасност од сталног угрожавања јужног бока Аустро - Угарске, била би отклоњена.
Након уласка у рат Отоманског царства, на страни Централних сила, одлучујући фактор био је положај Бугарске, која је била неутрална. Она је заузимала стратешки важан положај на боку Србије, а њена интервенција на било којој од старана би одлучујуће пореметила равнотежу. Међутим, Србија и Бугарска су водиле два рата у последњих 30 година, први 1885. године ( Српско - бугарски рат), а други 1913. године ( Други балкански рат ). Исход другог је био понижавајући за Бугарску, и постојало је широко мишљење у бугарској влади и народу да је Србија украла земљу која је законито припадала њима.
Док су Савезници могли да понуде мале територијалне уступке од Србије, обећања Центрлних сила су била много примамљивија, пошто су оне нудиле већину територија која је тражила Бугарска. Након пораза Антанте код Галипоља и руским поразом у Горлице -Тарновској офанзиви, коју су демонстрирале снаге Централних сила, краљ Фердинанд је потписао споразум са Њемачком и 21. септембра 1915. године, започео је мобилизацију за рат.

Србија је опкољена са три стране ( сјевера, истока и запада ). Била је брзо збрисана са европске карте, јер савезничка експедиција долази прекасно и у недовољном броју да би спријечила њен пад.
На крају створен је стабилан фронт, који се простирао од албанске обале Јадранског мора до ријеке Струма.
Солунски фронт је остао прилично стабилан, упркос локалним акцијама, све до велике савезничке офанзиве у септембру 1918. године, која је резултовала капитулацијом Бугарске и ослобођењем Србије. Погинули војници су сахрањени у склопу српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну.

У европском рату дошло је до разних посљедица:
1.Два словенска племена се разједињавају, а у Плесу у Њемачкој стварају савез за напад на Србију, Нијемци, Аустро-Угари и Бугари;
2.Србија је савладана, њен народ поробљен, а остаци војске евакуисани из земље;
3.На обалама Егејског мора, код Солуна, појављују се Французи и Енглези;

Данас након деведесет година, једино помоћу историје можемо сазнати ријечи истине о солунској офанзиви и њеном значају за исход свјетског рата, какву су улогу у томе имали Срби, колико је и каквих жртава поднио српски народ, ко је при том послу био уз нас, а ко против нас, колико су нам пријатељи били корисни, а колико непријатељи штетни. Из тог сазнања може се доћи до закључка колико је солунски фронт значио једном народу епског поријекла, велике вјере и великих страдања, народу који је три године био под сталним надзором Аустроугара, Нијемаца и Бугара, али и који је 1918. године устао да се ослободи тог утицаја, и да прокрчи пут остварењу свог вјековног сна и постигне своје ослобођење и уједињење.
Могло би се рећи да ми јесмо ратнички народ али и помало наиван, јер исте гршке понављамо више пута, а да притом на њима уопште не учимо. Можда зато што смо сувише лаковјерни и од непријатеља желимо створити пријатеља, не знајући да се мржња може само ублажити али не и искорјенити. Зато треба поштовати и чувати дјела оних који су и живјели и умрли за будућа покољења и за будућа како материјална тако и духовна добра овог народа.

Настанак Солунског фронта

Стварање солунског фронта отпочело је 5. октобра 1915. године, искрцавањем двије француске и једне енглеске дивизије. Међутим од самог почетка његовог стварања па све до пробоја савезници су имали неуједначена, често супротна гледишта о његовој јачини и улози. Чак је у неколико махова и сам његов опстанак долазио у питање. Наиме, Енглеска и Италија су, свака из својих интереса, биле против солунског фронта. Француска је, напротив, имала интереса за Балкан, нарочито после 1903. године, када је превратом у Београду дошло и до преоријентације спољне политике Србије према Русији и Француској. Француска је била толико заинтересована да је била спремна чак и да га сама одржава. Ови интереси поклапали су се и са жељама Србије да имају фронт на граници своје земље, а не да се српска војска пребацује на неки други, удаљени фронт, како су неки од савезника предлагали.
Неслагање у питању улоге солунског фронта, а у вези са тим и циљева и начина дејства, било је и код централних сила. Док су Аустро – Угарска и Бугарска предлагале 1915. године, да се офанзива продужи и преко границе Грчке, дотле су интереси Њемачке, која је имала главну улогу, били да се ангажовањем бугарских снага привежу на Балкану што јаче снаге савезника и тиме олакша ситуација на главном западном фронту.*
У марту 1915. године Енглеска и Француска предузимају Дарданелску операцију. Међутим већ првих дана она се развија неуспјешно. У ово вријеме и грчки предсједник владе, Венизелос, након кратког одласка са власти поново долази на старо мјесто. Што се тиче Балкана, ситуација се знатно мијења. Дарданелска операција није успјела, а Бугарска је истурила на границу коњицу ради заштите мобилизације своје војске. Сам Венизелос је сматрао да би се умјесто српских требало упутити 150 000 француских и енглеских војника против Бугарске. Француска на ово одговара позитивно. Предлог је био да се са Дарданела преко Солуна упуте у Србију двије дивизије. На предлог Венизелоса требало је хитно да се искрцају у Солун, и у септембру француска 156. и енглеска 10. дивизија већ су биле у Солуну. Енглеска је у октобру упутила још 3 дивизије, тако да је она имала око 64 000 својих људи у Солуну, као и Француска. Међутим, недостајало је још око 22 000 до предвиђених 150 000 људи за ово бојиште.