Да би се исправно схватило, порекло, четничког покрета, у Другом светском рату а самим тим и део који се односи на Србију, одн. на сам Равногорски покрет потребно
је дати неколико уводних напомена које ће дати генезу постојања овог, негде од XVI
века, када је зачет, па све до краја Дргиг великог рата, када га је, комунстичкa идео логија, у потпуности деградирала, и свела на петоколонашку, теророистичку и издај ничку организацију, « народа и народности », која је живела на тлу бивше Краљеви- не Југославије, као пандан, правим издајничким организацијама у Хрватској, Уста- шама или Балистима на Косову и Метохији одн. злогласној, муслимаснској, Ханџар дивизији одн. муслиманској полицији, у Босни и Херцеговини, одн. од Ватикана, све срдно подржаним, пара војним јединицама, у Словенији.
Наиме, по окупацији српских земаља од стране осмалнијсклог царства, релативном
поразу на Газиместану, освајањем и заузимањем, преосталих српских територија и слободних градова, код српског народа је стално била присутна идеја за ослобођењем земље и заштитом својих породица и имања. Та идеја је из године у годину, поприма- ла, свеопшти, практичан карактер, независан од било каквог, страног, политичког и војног утицаја.
Та и таква идеја је практично, била спровођена у учесталим нападима на турску вла- ст и војску, кроз организовање хајдучких дружина, које су најчешће деловале из засе
да, шума и планина, у периоду пролеће-јесен, када су могли да се крију иза природом
условљених прилика, бујне вегетације и саме конфигурације тла.
Хајдучке дружине су биле организобане на локалнном нивоу, што је сасвим разумљи во за период времена у којем се одиграва и није имало шири, војно-стратегијски зна-
чај. По величини ове нису биле велике и бројале су, између пет и петнаест бораца, ко ји су од наоружања имали само по коју кубуру или пушку, од ватреног оружја и кућ - на, пољопривреди и домаћинству, намењена оруђа, која су могла да нанесу, физичке
повреде али и да изазову смрт, неприљатеља..
Ширењем идеје ослобађања окупиране земље и заштите сопствених интереса, хајдуч
ке дружине се организују у веће формације, удруживањем бораца из више насељених места, које између хајдука бирају свог старешину. С обзиром на број припадника, хај дучке дружине дости-жу ниво чета, значи, сто или преко сто бораца, хајдука. Заузима њем, турских, војних складишта, одузимањем оружја из ових или појединачно, јача и војни арсенал, који хајдуке почиње да представља као респектабилну војну организа цију, како у идеолошко-одбрамбеном смислу, тако и у потенцијално војничком.
На чело тих, хајдучких, војних формација, сами хајдуци, акламацијом, бирају своје
четовође, значи старешине, које су неприкосновене у доношењу одлука о пружању от
пора, у годишњим периодима које смо назначали, обиму и местима и личностима на-
пада, сврси и последицама истих.