POJAM I PREDMET BANKARSKOG PRAVA

[align=left][align=center][align=right][align=justify][align=justify]Sadržaj:


Banka i bankarska delatnost.................................................................................. 3
Klasifikacija banaka i finansijskih institucija....................................................... 7
Pojam i značaj centralne banke............................................................................. 8
Pojam bankarskog prava....................................................................................... 10
Predmet bankarskog prava.................................................................................... 12
Zaključak............................................................................................................... 15
Literatura............................................................................................................... 16

Banka i bankarska delatnost

Naziv banka potiče od reči „banca“ ili „banko“, pod kojim se podrazumeva tezga menjača feudalnog doba iza koje je stajao, kao i svaki drugi trgovac i na koju je stavljao svoju robu. U grčkom bankarstvu naziv ima isto poreklo, pa se trgovci novcem i menjači nazivaju po stolu „trapezasti“. Kako je naziv banka devalorizovan,posle finansijskih neuspeha koji je pretrpeo Đon Lo, to se naziv „ banka“ upotrebljavao jedno vreme samo za emisione, novčaničke banke, a u praksu ulaze reči „kasa“, „komptoar“, „kredit“ koje je vlasnik bankarske radnje uključivao u njen naziv, mada se sve ove reči smatraju kao sinonimi za označavanje trgovine novcem. Neke se bankarske organizacije nazivaju još i „opšta društva“ kao što je slučaj bio u Belgiji ili Francuskoj.

Još i stariji autori, u razdoblju između dva svetska rata, pa i pre toga vremena, imali su teškoće da precizno definišu šta je to banka. Najčešće su njihove definicije bile takve da obuhvate brojne bankarske poslove. Pošto je i ovih poslova mnogo to definicije ne samo da su i same brojne, no su i veoma duge.

U tom mnoštvu, veoma različitih, definicija koje se odnose na banke izgleda da je za većinu autora najprihvatljivija ona koja smatra banku vrstom trgovine,organizacije za razmenu, čiji su glavni poslovi da prima, čuva i isplaćuje, da pozajmljuje i zajmi kapital.

Razne zemlje u svojim zakonodavstvima različito definišu banku. Iz upoređenja definicija nekih zemalja dobija se velika šarolikost. Dok nemački zakon smatra banku kao preduzeće čiji obim poslova zahteva trgovački način upravljanja poslovima, dotle francuski zakon propisuje da je banka preduzeće ili ustanova koji se profesionalno bave, u obliku depozita ili na drugi način, prijemom novca koji za svoj račun upotrebljavaju za vršenje eskontnih poslova, kreditnih poslova ili drugih finansijskih poslova.

Po nemačkom zakonu kao bankarski poslovi se smatraju:poslovi depozita, kreditni poslovi, diskontni poslovi, poslovi sa efektima, poslovi investiranja i depo poslovi, revoling poslovi,poslovi davanja garancija i žiro poslovi.

Banka je znači, po opštem shvatanju, organizacija (preduzeće) koja prima, u vidu depozita i u drugom obliku, novčana sredstva i koristi ta sredstva za svoj račun u vršenju poslova eskonta, davanja kredita i za druge finansijske operacije.

U takvom shvatanju o banci naglašeni su depozit, kao osnov po kome banka prikuplja slobodna novčana sredstva i kredit, kao glavni posao u aktivnosti banke.Povezanost depozita sa kreditom omogućava da banka kreira skripturalni novac putem odobravanja kredita jer krediti i sami iniciraju stvaranje dodatnih količina novca i da primenjuje različite načine za davanje kredita privredi i pojedincima.Na taj način kroz depozit i kredit izražena funkcija banke kao da predstavlja lice i naličje jedne te iste aktivnosti.

Pa ipak u ovakvome uopštenome shvatanju banke nema mesta za uključivanje svih bankarskih organizacija, posebno onih specifičnog karaktera kao što su emisione ili centralne banke koje ne primaju depozite niti daju kredite na način kako to čine druge banke.

Vrste banaka su veoma brojne zavisno od kriterijuma po kome se razvrstavaju (vlasništvo kapitala, vrste poslova koje obavljaju, ročnosti poslovanja dr.). One mogu vršiti različite specijalizovane poslove (investicione,spoljnotrgovinske, poljoprivredne, hipotekarne i druge specijalizovane banke); odnosno sve bankarske poslove (opšte, univerzalne banke).

Nešto prciznija podela banaka koja se, isto tako, oslanja na vrste poslova koje obavljaju jeste na: depozitne, komercijalne, poslovne, opšte i druge.

U oblasti međunarodnogbankarstva posluje veći broj banaka koje su organizovane kao opše međunarodne banke (u okviru UN),regionalne banke ili banke u okviru određenih ekonomskih integracija (ZET, SEV idr.)

Prema vlasništvu kapitala banka može biti: privatna sa inokosnim vlasništvom ili sa akcijama, odnosno udelima, državna, mešovita (sa ućešćem države i drugih kolektiva u akcijskom kapitalu), zadružna i društvena (u socijalističkim zemljama).

Među bankama posebno mesto zauzimaju emisione banke sa zakonskom privilegijom da izdaju papirni i iskivaju metalni novac koji ima prinudni tečaj i važi kao zakonsko sredstvo plaćanja. One imaju ovlašćenja da regulišu količinu novca u opticaju;drže obavezne rezerve iz određenih sredstva banaka; izdaju i povlače blagajničke bonove (zapisi); kupuju i prodaju za račun države hartije od vrednosti (open market); odobravaju kratkoročne kredite bankama i državi za pokriće tzv. kasenog deficita, kad u toku buđetske godine ne pritiču prihodi buđeta redovno; sprovode utvrđenu državnu monetarnu i kreditnu politiku i svojim merama politike kamatne stope (eskontna stopa) utiču na obim kredita; kupuju i prodaju strana sredstva plaćanja i odgovaraju za likvidnost plaćanja u inostranstvu; obezbebeđuju likvidnost banaka i vrše kontrolu nad njihovim poslovanjem i u jednom širem smislu obezbeđuju i likvidnost celokupne privrede snabdevajući potrebnim količinama novca proizvodnju i promet; drže državne i rukuju državnim zlatnim i novčanim rezervama i kupuju i prodaju zlato i druge plemenite metale.

Delatnost banke obuhvata različite finansijske aktivnosti i poslove koje ona obavlja neposredno ili u kojima učestvuje kao posrednik. Te finansijske aktivnosti i ti poslovi su brojni i raznoliki, ali ipak se međusobno povezuju i dopunjavaju. Široka gama usluga koje banka može da ponudi svojim klijentima veoma je privlačna za njih jer im omogućava da obave brzo i stručno pretežan deo svojih plaćanja i naplata i drugih novčanih i kreditnih poslova. U tu svrhu služe depozitni i drugi računi kod banake preko kojih se uspostavljaju i likvidiraju dužničko-poverilački odnosi (žiro-računi),ali koji istovremeno služe i kao podloga kreditiranja (tekući računi).

Polazeći od navedenih pretpostavki bankarske delatnosti, mogu se poslovi, koje banka vrši u okviru te delatnosti, uglavnom svesti na: odobravanje kredita, koje kroz naplaćenu kamatu predstavlja glavni izvor prihoda banke, ali koje povlači i rizik za banku, i to u obliku predujma (avansa), tekućeg računa, eskonta hartija od vrednosti (trgovački papiri), ugovaranja zajma ili avala, što sve predstavlja tzv. aktivne bankarske poslove. Bankarske usluge, koje isto tako čine jednu oblast bankarske delatnosti, i u kojima se banka pojavljuje kao posrednik u plaćanju, obuhvataju poslovanje sa depozitnim (žiro) i drugim računima (blagajničko poslovanje), naplatu i isplatu čekova, izvršavanje naloga za virman i poslovanje sa hartijama od vrednosti klijenata, što predstavlja tzv. neutralne bankarske poslove. U poslovanju sa inostranstvom, uslužna delatnost banaka obuhvata: kupovinu i prodaju deviza i usluge po tzv. kreditnim kartama. U komisione poslove, iz delatnosti banaka, spadaju: čuvanje hartije od vrednosti bančinih klijenata, naplaćivanje kupona obveznica i drugih hartija od vrednosti, prodaja i kupovina tih hartija na berzi (berzanski poslovi), izdavanje sefova, davanje obaveštenja i saveta klijentima i zamenjivanje i predstavlje klijenata u donošenju odluka o izboru finansijskih ulaganja (plasman),za koje se poslove organizuju posebne banke (investicione banke).

U kreditne poslove, koje obavlja banka, spadaju poslovi: davanja tzv.običnog uglavnom kratkoročnog kredita, i to u vidu eskonta ili reeskonta; davanja bankarskih garancija i avala; garantovanih kredita (kredita na zalogu pokretnih stvari i po garantovanom tekućem računu, kredita na zalogu robe i eskontovanje varanta), kao i davanja srednjoročnog i dugoročnog kredita. Među ovim kreditnim poslovima nalaze se i poslovi tzv. specijalizovanog kredita, kao što su poslovi kreditiranja spoljne trgovine, kreditiranja poljoprivrede, kreditiranja stambene izgradnje i kreditiranja banaka.

U bankarsku delatnost spadaju i poslovi oko sticanja i prikupljanja sredstva potrebnih za poslovanje banke (kreditni potencijal banke).

Banka dolazi do porebnih sredstava za kreditiranje uglavnom povećanjem kapitala (sopstvena sredstva), vršenjem depozitnih poslova, koji mogu biti po viđenju (a vista) i oročeni i to sa oročavanjem na neodređeno vreme, na određeno vreme i sa otkaznim rokom (tuđa sredstva).Posebne depozitne poslove banka vrši primanjem štednih uloga mada za ove poslove postoje i specijalizovane finansijske organizacije (štedionice i štedno-kreditne zadruge). Ona do depozitnih sredstava dolazi, po pravilu, dobrovoljnim ulaganjima, pojedinaca, organizacija i javnih tela, ali nacionalno zakonodavstvo, u nekim zemljama, propisuje obavezno držanje određenih sredstava preduzeća i javnih tela na računima depozita (zakonski ili obavezni depozit). Do sredstava banka dolzi i izdavanjem hartija od vrednosti, uglavnom obveznica, blagajničkih bonova (zapisa i certifikata i drugih papira. Najzad ona pribavlja sredstva i putem kredita, u prvome redu od centralne (emisione) banke i drugih domaćih banaka pojedinačno i udruženih (konzorcijum banaka), u zemlji i inostranstvu.

Shvatanja koja danas postoje o savremenoj kapitalističkoj banci i shvatanja o klasičnj banci, koja je postojala u ne tako davnoj prošlosti, u mnogome se razlikuju. To razlikovanje povezano je ne samo za organizaciju banaka i bankarske mreže, i ne samo za vrste i obim poslova i operacija koje obavljaju, nego i za osnove na kojima banke i njihovo poslovanje počivaju. Najizrazitija razlika u tim shvatanjima postoji u pogledu odnosa banke prema novcu i mestu i ulozi koju novac ima u bankarskoj privredi.

Novac u klasičnoj koncepciji banke posmatran je suviše sa privredno-monetarnog aspekta (Geldwirtshaftliche Betrachtung), te izgleda da je glavna pretpostavka za vršenje bankarskih poslova, novac. Međutim, savremeno shvatanje banke dovodi to u sumnju i postavlja pitanje da li novac ima tako presudan značaj za banku i njeno poslovanje ili je to neki drugi fenomen. Ako je to novac, onda iz toga nastaju sledeće posledice:
1.da se u bankarskom poslovanju primat mora dati depozitnim poslovima, dakle pasivnim bankarskim poslovima, a da aktivni bankarski poslovi moraju biti zapostavljeni, što znači da novčani ulozi imaju prednost nad dodeljivanjem kredita;
2.da banke imaju samo posredničku ulogu u prometu novca i
3.da ostaje otvoreno pitanje sistemskog objašnjavanja i raspoređivanja novca u „kreditnom privređivanju“ (kredit-wirschaft offen).

Sa pravom se primećuje da klasićno shvatanje banke ne povezuje dovoljno novčani fenomen sa kreditom.On kao da se nalazi van kreditne oblasti. To izaziva smetnje u određivanju glavnog i osnovnog fenomena bankarske privrede i naravno u objašnjavanju odnosa novca i kredita u toj privredi. S druge strane, to dovodi do opšteg suprostavljanja kreditnih poslova neutralnim bankarskim poslovima, kao što su poslovi platnog prometa i inkasa, devizni poslovi (kupovina i prodaja), trgovanje plemenitim metalima, izdavanje kreditnih pisama, telegrafske isplate, čuvanje hartija od vrednosti i rukovanje ovim papirima (Dienstleistungsgeschafte). Neki pravci klasičnog shvatanja banke ograničavaju svoje posmatrnje na organizacione elemente tako da preovlađuje tematika uređenja banaka. U istom „sistematološkom“ smislu su i ona klasična učenja o bankama koja imaju u vidu prvenstveno odnose banke i komitenata. Zato ceo problem svode na kontokorentne odnose. Karakteristika ovog pravca jeste i da posebno ističe značaj kreditnih, u okviru svih bankarskih poslova. U tom pravcu je formulisano shvatanje po kome je banka neka vrsta „osiguravajuće ustanove“, u kojoj dužnik i poverilac ne stoje pojedinačno i neposredno jedan prema drugome, već u tom odnosu stoji svi dužnici ipoverioci. Jedan broj klasičara polazi od isključivo praktičnih postavki u bankarstvu i pragmatski objašnjava sve bankarske i kreditne pojave. Veoma blisko ovom pravcu je i shvatanje pravnog primata bankarskog poslovanja u teoririji bankarstva. Posledica ovakvog stava je da pravni aspekt dobije za bankarske poslove poseban snačaj, usled čega se može reći da se radi pre o bankarskom pravu nego o bankarskom privređivanju. Otuda izostaju gotovo svi ekonomski aspekti kredita pa se i kredit svodi na pravni posao. U tom smislu vrši se i pravna analiza kredita. Karakteristično za klasične pravce je i to da se čini razlika između kreditnih i drugih bankarskih poslova u tom smislu da se kao osnvni smatraju kreditni poslovi, a među ovima daje se prevaga pasivnim nad aktivnim kreditnim poslovima. Poznat je stav ove doktrine da je banka preduzeće čija je delatnost upravljenja prvenstveno na to da olakša platni promet i u isto vreme da sakuplja neuposlena sredstva, a zatim ih ulaže i da obavlja poslove sa vrednosnim papirima.

Više kritičnih primedaba upućuje se klasičnom shvatanju banaka povodom formiranja bankarskih sredstava. U tom smislu naglašavaju se dva aspekta kredita u kojima se ispoljavaju njegova suština i njegova funkcija u privredi i šire u društvenoj reprodukciji. Među funkcijama posebno se ističe ona koja kredit čini „produktivnom-proizvodnom snagom“, sa analizom uticaja koji kredit u takvoj funkciji ima na privrednu strukturu i privredna kretanja. Kredit „kapital“- na primer, proizvodi i stvara mogućnost da se sagradi više fabrika, da se prošire i bolje tehnički i tehnološki opreme postojeće i sl.

U naučnoj i stručnoj literaturi u Italiji posebno mesto zauzima istraživanje odnosa između banke i preduzeća. Većina autora ističe specifični karakter banaka u poređenju sa proizvodnm tj. industrijskim preduzećima. Ali postoje ipak dva različita mišljenja. Po jednome, sva načela upravljanja preduzećem mogu biti primenjena i na upravljanje bankama. Po drugome, koje je nešto starijeg datuma, bankarski esktor je „privilegovan“ u ekonomskom pogledu. To utiće i na sve odnose u bankama pa i samo upravljanje bankom.

Ovi odnosi dalje se istražuje u cilju sagledavanju načina na koji banke učestvuju u ekonomskom životu uopše. Njihov uticaj na privredu vrši se preko dodeljivanja kredita. U vezi s tim, banka učestvuje i u snošenju privrednog rizika u materijalnoj sferi proizvodnje. Otuda je sa gledišta upravljanja bankom najvažnije donošenje kreditnih odluka. Ovo treba posebno povezati sa mogućnostu da na odlućivanje utiču ekonomski, ali podjednako i drugi, na primer, psihološki faktori. Prvo mesto u odlučivanju o kreditu ima utvrđivanju kamatnih stopa i drugih nagrada za bankarske usluge. Zato ono ne predstavlja samo tehnički „operaciju“, već ćisto ekonomski posao, koji je sam po sebi kompleksan. U vezi s tim, posebna pažnja autora posvećuje se upoređivanju cene u proizvodnom preduzeću i određivanju naknade za bankarske usluge.

Danas u svetu posluje veliki broj banaka različitih poslovnih orijentacija i različitih mogućnosti. Podaci o bankama koje se smatraju najznačajnijim objavljaju se svake godine u tzv.“top listi“.

Klasifikacija banaka i finansijskih institucija


Polazeći od kriterijuma poslovne aktivnosti, odnosno sadržine poslova kojima se neka banka pretežno bavi, moguće je banke razvrstavati na sledeće tipove bankarskih i finansijskih institucija:
 centralna ili emisiona banka,
 depozitne banke(komercijalne banke),
 univerzalne banke (banke opšteg tipa)
 specijalizovane i gradske banke,
 poslovne banke,
 štedno-kreditne organizacije (štedionice, štedno-kreditne zadruge i štedno-kreditne službe),
 ostale bankarske i finansijske institucije (konzorcijumi, institucije za podršku izvozu, berze, ustanove osiguranja, fondovi i dr.)
 međunarodne i regionalne banke i međunarodne finansijske organizacije.

Pored ove osnovne podele banaka, bankarske organizacije mogu se razvrstati prema drugim kriterijumima, i to:
 prema ročnosti odobrenih kredita, banke možemo razvrstavati na one koje se bave odobravanjem kratkoročnih, investicionih srednjoročnih ili dugoročnih kredita;
 prema karakteru vlasništva, banke se razvrstavaju na javno-pravne, zadružne i privatne banke,
 prema pravnoj formi, banke se razvrstavaju na: inokosne ili jednovlasničke, banke u vidu društva za ograničenim jemstvom, u vidu akcionarskih društava, u vidu zadruga, i u vidu javno-pravnih ustanova;
 prema regionalnom rasporedu,banke se razvrstavaju na : lokalne (mesne), oblasne (regionalne) i savezne banke.

Ukoliko u zemlji jedna banka pokriva celu monetarno-kreditnu sferu i svo bankarsko poslovanje tada se ona naziva monbankom.

Pojam i značaj centralne banke

Odrediti pojam instituta centralne banke nije nimalo lak posao. Za to postoji više razloga, a među njima je sigurno najvažniji taj da ne postoje, po pravilu, dve centralne banke koje imaju isti položaj, ovlašćenja i odgovornost. Teorija opet po svojoj prirodi i funkciji vrši uopštavanja i daje pojam ovog instituta. Ali, koliko ima autora, toliko ima i objašnjenja ovog pojma.

Centralna banka je glavna ustanova monetrano-kreditnog sistema i izvršni organ monetarno-kreditne politike u jednoj zemlji. Centralne banke u razvijenim tržišnim privredama danas predstavljaju državne ili kvazi državne institucije, koje su preokupirane postizanjem određenih ciljeva za čitavu privredu, kao što su održavanje likvidnosti makrosistema, sprečavanje masovnog bankrotstva banaka, visoke nezaposlenosti, a ne maksimiziranje profita. Ne sumnjivo posle ovakvih definicija postavlja se pitanje da li je centralna banka, uopšte banka? Mi smo mišljenja da jeste, ali u jednom preciznom domenu – banke države i tzv. „kreditora poslednje instance“. Van toga centralna banka je sve više osobena struktura, no banka. Doduše, ima autora koji smatraju da je centralna banka – banka poslovnih banaka i ostalih finasijskih organizacija, kao i bankar državnih struktura. Mi se možemo složiti sa ovim stavom samo u najužim granicama, kako smo napred to definisali.

Definisati centralnu banku najčešće nije moguće bez uplitanja elemenata specifičnih za određenu državu i vreme.Obično se u definiciji uoliću determinante političke moći i odnosa banke sa vlašću. „Posao centralne banke, kao različit od posla komercijalne banke, je da kontroliše komercijalne banke i na takav način da promoviše generalnu politiku države. U ovom implicitno postoje tri fundamentalne tačke:prva, centralna banka ne egzitira da maksizira profit za njene vlasnike, kao što to čini komercijalna banka; druga, ona mora da raspolaže određenim sredstvima za kontrolisanje komercijalnih banaka; i treća, ona je podređena državi“, kaže engleski autor Sejers. Cenjeni autor je pod pojmom“države“ imao u vidu pre svega ovaploćenje egzekutivne vlasti –vladu ,kojoj je stvarno Bank of Ehgland podređena. U drugim zemljama centralna banka je više ili manje samostalna, dok je aktuelan svetski trend jačanje političke nezavisnosti centralne banke.

Stabilnost cena, odnosno stabilnost kupovne moći nacionalne valute, predstavlja, posmatrano na dugi rok glavni zadatak centralne bankarske institucije u zemljama tržišne privrede. Taj zadatak je istovetan, nevezano za to o kojoj se zemlji radi. Obezbediti reprodukcioni proces sa dovoljnom količinom novca, a da to ne dovede do obezvređivanja nacionalne valute i da ne ugrozi sam proces je ono što centralna banka mora da učini. Uopšte, ekonomska suverenost jedne zemlje (države) obuhvata u sebi i monetarnu suverenost koja se očituje kroz odgovarajući autonomni monetarni i devizni sistem. Postoji mogućnost, naravno, da se ovlašćenja u vezi sa tim prenesu na nivo globalne suverenosti na međunarodnom regionalno (regijskom) nivou. Naravno, to otvara pitanja koliko je moguće voditi jednu celovitu monetarnu politiku na tako velikom prostoru uz usaglašavanje interesa zemalja različite ekonomske snage, nivoa industrijske razvijenosti i strukture, kao i nacionalne kulture i istorijskog razvoja. u kojoj meri se izvršna vlast svake zemlje želi odreći instrumenata monetarne i fiskalne politike, a da odgovara za stanje u zemlji svojim biračima, pa makar i svake četvrte godine? Izražavanje monetarne suverenosti vrši se kroz izgradnju i održavanje centralne banke, odnosno njeno institucionalno formulisanje, definisanje funkcija i određivanje mera (instrumenata) monetarnog regulisanja. Utvrđivanje ovih društvenih odnosa može se izvršiti na mnogo raznih načina, više ili manje uspešnih.Međutim, neophodno je da se prevashodno ispoštuje kriterijum cilja, tj. targata koji se postavlja kao primaran (i nezaobilazan) u funkcionisanju centralne monetarne, bankarske institucije.