Tablete

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz medicine.

Apotekarska delatnost je specifična delatnost koja se bavi izradom i nabavkom lekova i medicinskih proizvoda, kao i snabdevanjem stanovništva i zdravstvenih ustanova koje se bave prevencijom i lečenjem bolesti stanovništva lekovima i medicinskim proizvodima.
Pod snabdevanjem lekovima se podrazumeva trgovinu lekovima na malo, a takav promet se obavlja u apotekama i apotekarskim depoima. Obuhvata naručivanje, čuvanje i izdavanje lijekova na recept i bez recepta, kao i izradu i izdavanje magistralnih i galenskih dodataka proverenog sastava. Osim lekovima i medicinskim proizvodima apoteke snabdevaju i homeopatskim proizvodima, dečom hranom, dijetetskim proizvodima, kozmetičkim sredstvima i drugim sredstvima koja se koriste u zaštiti zdravlja.
Pravila Dobre apotekarske prakse predstavljaju dokument koji opisuje zadatke, ciljeve i norme u apotekarskoj praksi. Ova su pravila obično implementisana u državne/nacionalne akte o apotekarskoj delatnosti i usklađena su sa osnovnim smernicama Svetske zdravstvene organizacije i Međunarodne farmaceutske federacije.
Pravila Dobre apotekarske prakse odnose se na odredbe o apotekarima, prostorijama i opremi u apoteci, stručnoj apotekarskoj dokumentaciji, odgovornostima apotekara, te ulozi apotekara u promoviranju zdravlja, sprečavanju bolesti i samoliječenju.
Apotekari u praksi
Prema pravilima Dobre apotekarske prakse, apotekari u praksi dužni su da obezbede svakom korisniku kvalitetnu uslugu i sprovesti korake farmaceutske brige, uz pridržavanje pravila Kodeksa farmaceutske etike i deontologije. Lično je odgovoran za svoje stručno usavršavanje i prenošenje stručnog znanja svojim saradnicima, a što mora biti potkrepljeno novim i stručnim informacijama. Centar rada svakog apotekara mora biti briga za dobrobit pacijenta, davanje saveta pacijentima o pravilnoj upotrebi lekova, praćenje efekata terapije; snabdevanje lekovima i drugim sredstvima za zaštitu zdravlja; kao i racionalizacija propisivanja i upotrebe lekova. Apotekar se, takođe, mora brinuti i za vlastito zdravlje.
Prema pravilima Dobre apotekarske prakse, svaki apotekar ima stručnu odgovornost pri preuzimanju lekova, a u pogledu organoleptičke stabilnosti lekova, tako da je u tom smislu dužan da proveri deklaraciju leka i utvrditi eventualne promene u fizičkom izgledu preparata, a u slučaju da primeti ove promene dužan je lek povući iz prometa i da obavestit dobavljača i inspekciju.
Galenske i magistralne pripravke je dužan izrađivati u skladu sa farmakopejskim i drugim stručnim propisima, pratiti doze i kompatibilnost supstanci koje koristi pri izradi ovih preparata, a pre svega uvek ispitati kvalitet i sastav supstanci koje će uopšte koristiti u izradi.

Lekovi – primene, razvoj, neželjeni efekti i klasifikacije

Lek (lat. medicamentum, nem. Medikament, engl. Medicine) je svaka biološka supstanca koja se ne unosi u organizam kao hrana. Pod lekom se danas najčešće podrazumevaju supstance, kombinacije supstanci i preparati namenjeni lečenju bolesti. Po potrebi se ova definicija proširuje ili modifikuje (pogledati odeljak definicije). Po pravilu, lekovi prolaze rigoroznu kontrolu pre nego što proizvođač dobije dozvolu za puštanje leka na tržište.
Svetska zdravstvena organizacija lek definiše kao supstancu ili proizvod koji se primenjuje da bi modifikovao ili ispitao fiziološke sisteme ili patološka stanja, a u cilju dobrobiti čoveka – primaoca.
Zakon o lekovima i medicinskim sredstvima Republike Srbije lek definiše kao proizvod koji sadrži supstancu ili kombinaciju supstanci proizvedenih i namenjenih za lečenje ili sprečavanje bolesti kod ljudi ili životinja, postavljanje dijagnoze, poboljšavanje ili promene fizioloških funkcija, kao i postizanje drugih medicinski opravdanih ciljeva.
Obe definicije uključuju supstance namenjene postavljanju dijagnoze, a razlikuju se po tome što definicija SZO obuhvata samo humane lekove.
Biljni i homeopatski preparati se nekada svrstavaju u lekove a nekada u pomoćna lekovita sredstva, i u zavisnosti od toga može se zahtevati njihova registracija.
Prema najšire prihvaćenom shvatanju, lekovi su supstance, njihove kombinacije i preparati koji se koriste za lečenje bolesti (ne i dijagnozu). Ovaj članak se odnosi upravo na ovu definiciju.
U najvećem broju slučajeva lek deluje tako što se vezuje za ćelijske receptore. Budući da je receptor udaljen od mesta primene leka, važno je da se lek transportuje od mesta primene do mesta delovanja. Neki lekovi deluju direktno na druge hemijske supstance (natrijum hidrogenkarbonat i neki drugi antacidi) ili menjanjem fizičkohemiskih osobina ćelije bez specifičnog receptora (alkohol, inhalacioni anestetici). Veza lek-recepor može biti različite jačine (zavisno od tipa hemijske veze i stepena afiniteta leka za receptor) što i uslovljava dužinu delovanja leka i njegovu jačinu. Neselektivnost lekovite supstance (anatomska ili enzimska) najčešći je uzrok pojave neželjenih dejstava leka. Uticaj lekova na ljudski organizam izučava farmakodinamika. Uticaj organizma na lek (apsorpcija, metabolizam i ilučivanje leka) proučava farmakokinetika.
U zavisnosti od mesta delovanja razlikujemo lekove namenjene lokalnoj i sistemskoj primeni. Lokalna primena podrazumeva primenu na koži, sluzokoži (sluzokoža nosa, usta, vagine, rektuma…) ili oku. Kod lekova namenjenih lokalnoj upotrebi resorpcija leka je nepoželjna.
Za sistematsku primenu neophodno je da lek uđe u organizam. Lek se u organizam može uneti na više načina, a koji je put primene leka najprikladniji za određenog bolesnika, zavisi od farmakoloških osobina leka, kao i od terapijskih razloga i specifičnosti u vezi sa bolesnikom (stari i deca teže gutaju pa se kod njih ne koriste tablete; nemoguća oralna primena kod pacijenata bez svesti i sl.). Lekovi kod kojih se želi postići sistemski efekat mogu se uneti preko gastrointestinalnog trakta (enteralno), bilo da se unosi na usta (peroralno), pod jezik (sublingvalno) ili kroz debelo crevo (rektalno); ili zaobilaženjem probavnog takta (parenteralno). Lekovi se mogu primeniti parenteralno putem injekcija (intravenske, intraarterijske, supkutane), infuzija, ili primenom flastera za perkutanu primenu (npr. neki preparati nitroglicerina). Parenteralno se primenjuju lekovi koji bi se prolazom kroz probavni trakt razgradili (npr. insulin) ili kad se želi postići brže dejstvo. Lek primenjen intravenski (bolus injekcije) na mesto delovanja stiže brzo, aporpcija je potpuna, ali je farmakokinetički profil kod ponovljenog davanja nepovoljan usled velike oscilacije u koncentraciji leka u plazmi.