Propaganda, indoktrinacija i manipulacija

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz marketinga.

SADRŽAJ
• 1. PROPAGANDA 2
• 1.1 PROPAGANDA U POLITIČKE SVRHE 2
• 1.2 NEZAVISNOST MEDIJA U SRBIJI 4
• 1.3 PROPAGANDA U EKONOMSKE SVRHE 4
• 2. INDOKTRINACIJA 9
• 3. MANIPULACIJA 11
• 3.1 MANIPULACIJA POJEDINCIMA 11
• 3.2 STRATEGIJA MANIPULACIJE „CIA“-e 11
• 3.3 MANIPULACIJA MASAMA 14
• 3.4 MANIPULACIJA USLOVLJENA ČULIMA 15
• 4. ZAKLJUČAK 16
• LITERATURA 17

1. PROPAGANDA

Propaganda je plansko širenje učenja i principa npr. verskih ili revolucionarnih. Svrha propagande je da ljudi potpuno shvate neki pogled na svet i da ga interiorizuju, tj. da ga usvoje kao svoj lični za ubuduće.
Propagandu možemo posmatrati kao političku – Proces kreiranja i učvršćivanja visoko selektivnih i preoblikovanih ili potpuno izmišljenih sećanja jeste ono što nazivamo „indoktrinacijom“ ili „propagandom“ (Noam Čomski) i kao ekonomsku – Tehnika uz pomoć koje se utiče na percepciju potrošača, kako bi određeni proizvod posmatrali kao vredniji od konkurentskih.

1.1 PROPAGANDA U POLITIČKE SVRHE

Istorijski posmatrano politička propaganda je starija od ekonomske. Ona datira još iz Starog veka (Antička Grčka, Rim), a među prvim pisanim dokumentima izdvajaju se spisi sofista (koji se smatraju začetnicima demagogije). Propaganda se uvek koristila kao efikasno sredstvo kontrole mišljenja običnog naroda - vojnika za bitku, građana za poslušnost.
Naučnik Stenli Kaningem pronašao je više od stotinu definicija – i došao do zaključka da u medijskom društvu današnjice gotovo da nema razlike između propagande i informacije. Po njegovom mišljenju, propaganda je pojam koji se temelji na osećanjima i po svojoj prirodi je neetičan. Granice između političkog marketinga i propagande nikada nisu bile jasno povučene. “Laž, nažalost, jeste sredstvo politike“, kaže Hajner Gajsler. “Ali, granica se prelazi u momentu kada se okleveta drugi“. Propaganda je odgovor na jedan od egzistencijalnih problema svakog čoveka: „Šta da učinim da drugi misle onako kako ja želim?“.
I Crkva je došla do spoznaje da je ubeđivanje efikasnije od mučenja. Tako je Papa Grgur 15. još 1622. god. osnovao „Congregatio de propaganda fide“, društvo za širenje (lat. Propagare) vere među „neznabožačkim“ stanovništvom neevropskih teritorija. Kurija je dobila zadatak da podvrgne analizi greške učinjene u radu misija, da sve učesnike ujednači u pogledu nastupa i iznošenja mišljenja i sačini što verniju banku podataka o misionarima. Ovo telo i danas postoji u okviru Katoličke crkve.
Ako su se ranije i spaljivali oni koje su se suprotstavljali zvaničnim tumačenjima događaja, nakon francuske revolucije osnovni cilj poltičkih elita je bio da se oni ukrote. Sa prosvetiteljstvom je rasla i potreba za ujednačavanjem javnog mnjenja. Napoleon je želeo da Evropu potčini svojom agitacijom onako kako je to činio svojim trupama i oformio je svoj „Bureau de presse“ koji je imao ulogu tadašnjeg PR-a. NJegov protivnik, knez Meternih, je ubrzo ustanovio da „očigledno živimo u vremenu propagande“, pri čemu je on pod tim podrazumevao „nastojanje da se sopstvena ubeđenja i način života prošire tamo gde dotad nisu postojali“. Za Meterniha, propaganda se satojala u tome da se ne prepusti urednicima da odlučuju o tome koji će zaključci čitalaca za te iste čitaoce biti korisni, a koji ne. Bezuslovno upravljanje štampom, međutim, platio je neuspehom svoje propagande.
Svoj procvat propaganda doživljava tokom drugog Svetskog rata, kada se uporedo sa propagandom odvijala i intenzivna špijunska aktivnost.
Po okončanju drugog Svetskog rata, propaganda nije bila reč sa negativnom konotacijom. Godine 1953. Konrad Adenauer je ozbiljno razmišljao o osnivanju ministarstva informisanja. Svom državnom sekretaru Otu Lencu je poveren „najhitniji zadatak izgradnje državne propagande.“
Propaganda je karakteristična kao demokratski sisem upravljanja ljudskim mislima. Za razliku od totalitarnih režima, dozvoljeno je izražavanje sopstvenih misli, ali tim mišljenjima samo stavovi intelektualaca daju verodostojnost. Mediji u demokratiji oblikuju opažanja i stavove ljudi, biraju događaje kojima će posvetiti posebnu pažnju, nude sopstvene kritike i stavove. Na taj način pažnja javnosti skreće se na nevažne probleme. Javnost ima ulogu pasivnog posmatrača kome se prepušta samo odobravanje određene odluke. Većina populacije mora biti fokusirana na marginalne probleme. NJena jedina uloga je konzumacija dobara.
Kako bi se javnošću što bolje manipulisalo, važno je pretvoriti je u jednu prilagodljivu masu. To se postiže tako što se dominantni ciljevi ciljane populacije dobro prouče, a nakon toga se u tim stavovima pronalaze nedoslednosti i praznine. Mediji sa lakoćom popunjavaju te praznine stavovima koji doprinose nekom cilju prema kojem se nastoji da se usmeri ciljana populacija. Pritom, izvrtanje stavova treba da bude tako smišljeno i sprovedeno da ljudi moraju da pomisle da su do tih stavova došli spontano, bez tuđeg uticaja.
Kako bi političari, trgovci, magnati, otkrili kakvi stavovi preovlađuju u nekoj populaciji oni koriste metodu fokus grupe. Desetak nasumice odabranih prosečnih članova populacije diskutuju o nekom problemu dok mediatori, njihovi klijenti i kamere prate ponašanje ispitanika. Posle toga pažljivo analiziraju njihovo ponašanje i reakcije sa snimaka kako bi otkrili moguće nedoslednosti u stavovima populacije.
Da bi se neki stav podmetnuo javnosti, dovoljno ga je ulepšati jednostavnim sloganom koji ne govori ništa konkretno kao na primer: „Živela Srbija“, „Od nas zavisi“, „Samo jedan život imamo“ itd. Određenu politiku treba samo umotati u jednu sugestivnu frazu ili priču koja se temelji na istraživanjima stavova ciljne populacije.
Jedno od sredstava manipulacije su i ankete. Anketa je sve manje oblik realnog iznošenja volje javnosti, a više sredstvo stvaranja prikladnih stavova. LJudi su skloni da prihvate stavove i mišljenja većine populacije. Anketarima je u interesu da prikupljaju one podatke koje govore u korist onoga koji je naručio anketu. Rezultate ankete nije potrebno fabrikovati, dovoljno je malo preformulisati pitanja radi dobijanja željenog odgovora.
Anketari mogu da promene pitanja onoliko puta koliko je potrebno da odgovori prikažu željeni stav. Na primer u klasičnom eksperimentu iz 50-ih godina koji se bavio metodologijom anketiranja, ispitanicima su postavljana dva pitanja: „Mislite li da bi SAD trebale da dopuste ruskim novinarima da iz Amerike nesmetano izveštavaju o čemu god žele?“ i „Mislite li da bi Rusija trebala da dopusti američkim novinarima nesmetano izveštavanje iz Rusije?“. U slučajevima kada bi se postavilo samo prvo pitanje , svega 36 posto odgovaralo je da bi Amerika trebala da dopusti ruskim reporterima ulazak u zemlju. U slučajevima kada je prvo postavljeno drugo pitanje, određena pristrasnost bi procurila i u drugi odgovor. Kada su odgovarali na prvo pitanje posle drugog, odobravanje se popelo na 73 posto. Anketari, da bi dobili željene rezultate, takođe mogu da biraju pristrasne uzorke. Mnoge ankete nemaju ponuđen odgovor: „ne znam“. Na ispitanike se vrši pritisak da brzo stvaraju svoje mišljenje ili će im u protivnom anketar objasniti kako će da stvore sopstveno mišljenje. Te ankete predpostavljaju da ljudi uvek o svemu moraju da imaju svoj stav.