NEVLADINE ORGANIZACIJE SA FUSNOTAMA

UVOD

O nevladinim organizacijama postoje brojne predrasude i stereotpi. Jedni ih krive, prozivaju i prikazuju kao neprijatelje i izdajnike, strane plaćenike i špijune, a drugi ih hvale i uzdižu na pijedestal najviših demokratskih vrednosti. Uostalom to je naša uobičajena priča u kojoj niko nema potrebu da bilo šta dokazuje ili argumentuje. Pojam i fenomen nevladinih organizacija u Srbiji je još i danas kontraverzan, kao što je bio i na početku devedesetih godina, kada je počeo polako da prodire u našu javnost.
Nastankom društvenog i političkog pluralizma u zemlji, počinju da se osnivaju razne nove organizacije građana (poznatije kao udruženja građana), a sa njima počinje i upotreba pojma nevladine organizacije. On se pre toga vrlo malo koristio, i to prvenstveno kao izraz za međunarodne nevladine organizacije, a njegova značajnija upotreba u Evropi je počela u realsocijalističkim zemljama u kojima su različite građanske organizacije i grupe, želele da na još jedan, poseban način istaknu svoju autonomiju i nezavisnost od države.
Termin je tako stigao i kod nas i polako ulazio u javnost, a najviše u javnost civilnog društva gde se vrlo brzo odomaćio.Međutim za ostatak javnosti on je ostao nepoznat i kontraverzan .
Istorijski posmatrano, prvi začeci ideja mogućnosti organizovanja ljudi na način koji je različit od tradicionalnog organizovanja države ili crkve, nastaju u periodu pokreta reformacije u Nemačkoj u 16. veku, da bi kasnije, preko ideja Rusoa, Kanta , Sen Simona i drugih, ove ideje dobile i svoju naučno-teorijsku podlogu. Tokom 19. veka, u okviru verskih pokreta, posebno procvatom protestantskog misionarstva, kako i u okviru ženskih pokreta stvaraju se prve preteče modernih nevladinih organizacija.

Delovanje I utemeljenje nevladinih organizacija teoreticari najcešće povezuju sa konceptom civilnog drustva. Tako je u zemljama Istočne Evrope ovaj koncept doživljavan kao opozicioni pokret komunizmu, u zapadnim razvijenim zemljama ovom konceptu se prilazi sa aspekta trećeg, neprofitnog sektora, a za politicke teoretičare on označava treći put u ekonomskoj I političkoj organizaciji društva nasuprot socijalizmu I kapitalizmu.

Pojam civilnog društva u savremenoj teoriji ima dva glavna tumačenja. Jedno je ono koje ga određuje kroz ekonomsku aktivnost (poprište reprodukcije materijalnog života), a drugo je ono koje ga određuje kroz politički značaj (briga za opšte dobro), u kom se suština civilnog društva vezuje za pluralitet udruživanja. U tom domenu civilno društvo je nemilitarističko, laičko I civilizovano društvo, koje se uzdiglo do odredjenog civilizacijskog nivoa slobodnih ljudi I koje se zasniva na poštovanju osnovnih ljudskih prava I gradjanskih sloboda, toleranciji, demokratskoj javnosti, vladavini prava, te ekonomskom, socijalnom I političkom pluralizmu. U ovom značenju civilno društvo je društvo gradjana, koji su medjusobno povezani u razna udruženja I mreže udruženja.
Takva udruženja, oblikujući sve dinamičnije civilno društvo, procvetale su u skoro svim oblastima-zdravstvu, ranom dečijem obrazovanju, brizi za starije ljude, zaštiti životne sredine, ljudskim pravima, u domenu pomoći fizički I mentalno ugroženim ljudima, kao I mnogim drugim oblastima.

Malo je pojava koje su toliko značajno uticale na oživljavanje demokratije I funkcionisanje tržišnog sistema u Centralnoj I Istocnoj Evropi kao što je pojava širokog spektra privatnih, neprofitnih I nevladinih organizacija tokom osamdesetih I ranih devedesetih godina.

Uprkos svojoj dinamici I značaju, neprofitni sektor u Centralnoj I Istočnoj Evropi ostao je ipak “osetljiva biljka”, koju javno mnjenje I vladina politika samo delimično pomažu, a poreske I pravne odredbe koje su vrlo često restriktivne, ograničavaju. Štavise, iskustvo u upravljanju tim organizacijama je ograničeno, a formalna obuka gotovo da I ne postoji.

Da bi olakšao taj problem, Institut za političke studije Univerziteta Džon Hopkins ustanovio je tokom ranih devedesetih, program obuke pod nazivom Projekat trećeg sektora, kako bi se obezbedilo detaljno upoznavanje sve većeg broja lidera neprofitnog sektora u sedam centralno-istočno evropskih zemalja (Poljska, Mađarska, Češka Republika, Slovačka, Slovenija, Bugarska I Rusija) s veštinama neprofitnog upravljanja. U okviru ovog projekta naknadno je ustanovljen Program obuke trenera, koji je doprineo stvaranju mreže lokalnih partnerskih organizacija koje bi obezbedile obuku visokog kvaliteta za neprofitne menadzere.

Na potrebu partnerstva izmedju nevladinih organizacija i državnih institucija u upravljanju procesom društvenog razvoja upućuju i medjunarodni organi i organizacije, kao što su Ujedinjene nacije, Evropska unija, Savet Evrope, OEBS.

Nevladine organizacije su one organizacije građana koje su nastale na osnovu privatne inicijative sa ciljem zadovoljenja određenih, opštih ili zajedničkih interesa, potreba I motiva građana, na nekomercijalnoj, neprofitnoj I nepartijskoj osnovi, nezavisno od države I uz dobrovoljno učešće I participaciju njihovih osnivača.


ZAKLJUČAK

Nevladinim organizacijama se u svetu, a posebno demokratskim državama pridaje sve veći značaj. Gotovo da nema nekog društvenog problema u čije se rešavanje ne uključuju i nevladine organizacije. Istraživanja ukazuju da će dalji razvoj savremenih društava biti obeležen sve većim uključivanjem ovih organizacija u razne oblasti društvenog života, rada i organizovanja. Njihov uticaj raste i u odnosu na tradicionalne društvene institucije (škole, crkve, univerzitete, političke partije). Zbog toga se o nevladinim organizacijama sve više govori i kao o “novim partnerima” državnih institucija. Na potrebu partnerstva izmedju nevladinih organizacija i državnih institucija u upravljanju procesom društvenog razvoja upućuju i medjunarodni organi i organizacije kao što su Ujedinjene nacije, Evropska unija, Savet Evrope, OEBS .
Zbog sve veće raznolikosti organizacija i termina koji su u upotrebi (nevladine, neprofitne, dobrovoljne, dobrotvorne, nezavisne, civilno društvene organizacije i slično) važno je odrediti šta se pod njima podrazumeva. U različitim državama su različiti termini, u zavisnosti od kulture i tradicije. U Srbiji se odomaćio izraz „nevladine organizacije“.
Većina teoretičara nevladinih, neprofitnih organizacija, za definiciju je prihvatila operacionalno- strukturalnu definiciju Salamona i Anhajera,prema kojoj su NVO ona udruženja građana u koje se oni uključuju da bi ostvarili ili zadovoljili neke svoje privatne i opštedruštvene interese, motive i potrebe. Ta udruženja imaju status pravnoga lica (institucionalizovana su), odvojena su od države, neprofitnog, nekomercijalnog i nepartijskog su karaktera, zasnovana na dobrovoljnom radu i ulaganju sredstava.

Nezaobilazna je činjenica rastuća važnost NVO, njihova akcija u brojnim domenima, i one obeležavaju duboku tendenciju međunarodnih odnosa.

Prema Međunarodnoj uniji asocijacija, danas ima barem 15.000 NVO koje deluju u barem tri države sveta i koje se finansiraju u više od jedne države. Više od 1.500 NVO ima status posmatrača pri OUN, a preko 400 je registrovano pri najvećem donatoru međunarodne pomoći, US Aid. Međunarodni stručnjaci za NVO, specijalizovane za rešavanje konflikata ili medijaciju mira, kažu da je teško proceniti koliko je takvih organizacija. Ma koliko se NVO razlikovale po resursima, strategijama, metodama, vrednostima i interesima, preko 80 odsto postojećih u svetu dolazi iz Amerike i Evrope.