Standaradi EU iz oblasti ekoturizma

1. Uvod

2. Stvaranje i institucioni organi Evropske unije
2.1 Istorijat razvoja
2.2 Institucionalni organi EU

3. EU i ekoturizam
3.1 Definicija
3.2 Principi ekoturizma
3.3 Ekocertifikacija
3.4 „Visitor Menagment“ – Upravljanje posetiocima
3.5 Ekodestinacija
3.6 “Ekolodge“ & „Green Hotels“
3.7 ECEAT
3.8 Briga o ekologiji kao preduslov stvaranja evropskih ekoloških standarda
3.9 Ekoliška svest u turizmu EU
3.10 Smernice EU iz oblasti ekoturizma

4. Održivi turizam kao temelj ekoturizma
5.1 Održivi turizam
5.2 Definicija
5.3 Principi održivog turizma

5. Međunarodna godina ekoturizma - 2002.

6. Razvoj ekoturizma u Srbiji
6.1 Pozitivno iskustvo CenORT-a

7. Zaključak

8. Literatura

1. Uvod

U poslednje dve decenije turistički tokovi su se promenili utoliko što je potpuno sazdrela spoznaja da klasičan načina zadovoljenja u organizacionom smislu turističkih potreba sa postojanjem problematike evidentirane na nivou planete globalnog zagađenja, neodgovaraju sadašnjosti i budućnosti razvoja ove privredne grane.

Profesionalne organizacije koje se bave razvojem turizma, znajući da je moć odlučivanja na drugim nivoima u donošenju i sprovođenju mera uklanjanja i daljeg sprečavanja zagađenja sredine, opredelile su se na razvoj nove koncepcije i korišćenje resursa i potencijala sa novim organizacionim oblicima te i formiranje ponuda u novoj grani turizma – ekoturizma.

Ekoturizam je važan instrument zaštite prirode i poboljšanja kvaliteta života lokalnog stanovništva. Rezultati ekoturizma su daleko od toga da su ujednačeni širom sveta. Da bi postao uspešno sredstvo održivog razvoja širom sveta, ekoturizam zahteva detaljno istraživanje u okviru planiranja ekoturističkih destinacija i dugoročnog upravljanja destinacijama i u tom cilju mora biti dostupno finansiranje od strane vlada država. Potrebno je da budžeti priznaju važnu ulogu zaštićenih oblasti, kako kulturinu tako i enviromentalnu, za razvoj ekoturizma.

Tema mog diplomskog rada je prikaz šta zemlje Evropske unije čine u pogledu zaštite prirode od ljudskog faktora, koji su to zakoni koji štite životnu sredinu i time omogućavaju održivi turizam kao preduslov za razvoj ekoturizma.

Ekoturizma je relativno mlada grana turizma u svetu, a naročito u Evropi, te stoga veliki deo međunarodnog iskustva iz te oblasti u Evropi prihvaćen te i dalje dograđivan i usavršavan. Sa tih razloga građa potrebna za izradu ovog diplomskig rada je bila oskudna tako da sam se uglavnom sluđila podatcima međunarodnih organizacija, literaturom naših i stranih autora iz oblasti prava Evropske unije, turizma i ekoturizma. Značajan doprinos informacijama potrebnim za sastavljanje ovog diplomskog rada pružili su i podatci sa Interneta o trenutnim dešavanjima u ovoj oblasti, kao i o planiranim aktivnostima.

2. Stvaranje i institucioni organi Evropske unije

Evropska Unija (EU) je zajednica 25 evropsih država. Stvoren je pod tim imenom 1. novembra 1993. godine Ugovorom o Evropskoj uniji, potpisanim u holandskom gradu Mastrhtu. Tada je imala 12 člnica. Nastala je kao odgovor na produbljivanje neravnomernog regionalnog razvoja i zaostajanja u pogledu visokih tehnologija i konkurentnosti na svetskom tržištu u odnosu na SAD i Japan.



Evropska unija predstavlja više od konfederacije zemalja, ali nije federalna država. Ona, ustvari predstavlja nadnacionalni ekonomski savez država, nešto potpuno novo i istorijski jedinstveno. Njen politički sistem se kontuinirano razvija i zasnovan je na nizu ugovora, kojim su zemlje šlanice Unije prenele deo svog nacionalnog suvereniteta na institucije koje su im zajedničke i koje tastupaju njihove ne samo nacionalne već i kolektivne interese.

Pojava regionalnih ekonomskih integracija snažno je obeležila period posle Drugog svetskog rata. Jedan od najznacajnijih i najuspešnijih oblika regionalnog udruživanja država danas predstavlja Evropska unija. Koreni njenog stvaranja leže u težnjama za prevazilaženjem istorijskih rivalstava, posebno Francuske i Nemacke, paralelno sa podsticanjem ekonomskog napretka i razvoja država clanica.

Prvi segment današnj Evropske unije stvoren je Pariskim ugovorom 1951. godine za potrebe formiranja Evropske zajednice za ugalj i čelik . Tokom 1957. godine Rimskim ugovorom osnovana je Evropska ekonomska zajednica i Evropska Zajednica za atomsku energiju .

Ugovorom o objedinjavanju organa triju evropskih zajednica 1967. godine formirane su Evropske zajednice sa jedinstvenom institucionalnom strukturom a sa pravnom regulativom da svaka zajednica zadržava svoj pravni subjektivitet po osnovu konstitutivnih ugovora o osnivanju koji su akti ustavnog karaktera. Zajednica je prošla složene etape razvoja do današnje Evropske unije koja se sastoji od 25 zemalja članica sa perspektivom daljeg širenja članstva.

2.1 Istorijat razvoja EU


Radi razumevanja današnjeg statusa uloge i perspektuive EU potrebno je dati kraći prikaz dešavanja od 60-ih godina pa na dalje.

Ranih 60-ih godina zajednica beleži ekonomske uspehe i proces neuspešnog političkog ujedinjavanja država članica. Ideje o prioritetu državne suverenosti nad supsidijanim organizacijama , što je uzrokovalo povlačenje Francuske iz NATO pakta i Saveta ministara EZ “Politika tz. Prazne stolice” te i do inicijative za mežuvladinim modelom saradnje zapadno-evropskih tržava tzv. Male Evrope – Plan Fuše . Za dalji razvoj treba pomenuti Samit članica Zajednice u Hagu 1969. , Konferenciju u Luksemburgu 1970. (doneta odluka o samostalnom finansiranju Zajednice), Samit u Parizu 1974. , gde treba posebno pomenuti da usvojeni izveštaj članice nisu bile spremne da prihvate.

Usvajanjem svečane deklaracije o Evropskoj uniji u Študgartu 1983. godine, došlo je do značajnog proširenja članstva zajednice, a predlog ugovora o Evropskoj uniji usvojen je u Evropskom parlamentu 1984. godine u formi međunarodnog ugovora . Srž predloga ugovora su institucionalne reforme što podrazueva širenje naležnosti Zajednice na nova ekonomska i socijalna područja, izmenu načina odlučivanja i veću pravnu i političku ulogi Evropskog parlamenta. Nadležnost Unije ima prvenstvo u slučaju potrebe efikasnijeg delovanja u odnosu na aktivnost članica, što je od najvećeg značaja za put donošenja odredbi Ugovora o Evropskoj Uniji donetog u Mastrihtu 1992. godine.

Smernice daljeg razvoja bile su ka usvajanju Jedinstvenog evropskog akta čiji je prevashodni cilj bio sprovođenje Bele knjige o kompletiranju unutrašnjeg tržišta članica Zajednice.

Paralelno je nastavljen proces širenja zajednice a od jula meseca 1990. godine počela je prva faza izgradnje monetarne unije. Sve valute članica Zajednice bile su podvedene pod mehanizam deviznih kurseva uokviru Evropskog monetarnog sistema, koji je kontroisao fluktuacije. Iz daljih aktivnosti proistekao je Ugovor o Evropskoj uniji .

Početkom 1995. stupilo je na snagu treće proširenje Evropske unije što je značajno doprinelo ekonomskom osnaženju. Usledila je revizija Ugovora iz Mastrihta na novoj meduvladinoj konferenciji (1996-1997), koja je rezultirala Ugovorom o EU potpisanim u Amsterdamu na vanrednom Samitu EU, 1997 (stupio na snagu maja 1999). Imajuci u vidu predstojece proširenje EU i paralelnu potrebu EU da sacuva sposobnost funkcionisanja, revidirani Ugovor iz Amsterdama doneo je institucionalna poboljšanja EU. Pored toga, došlo je do odredenog približavanja Unije gradanima država članica i do jačanja medunarodne uloge EU. Dometi razvoja EU u smislu pravno-ekonomskog oblikovanja i širenja članstva upućuju na zaključak o nedovršenom karakteru razvoja EU. To potvrduje nova revizija Ugovora iz Amsterdama, izvršena u Nici, na Samitu EU decembra 2000. Izmenjeni Ugovor još nije stupio na snagu usled neophodnog postupka ratifikacije. Dalja evolucija EU zavisi od dinamike proširivanja na istok i uspeha jedinstvene valute.

Danas Evropska unija ima 25 članica i jedinstvenu evropskuu valutu koja je stupila na snagu 01. januara 2002. godine koju su prihvatile sve članice izuzev Velike Britanije, Danske i Švedske.

2.2. Institucionalni organi EU

Najvažnije institucije u Evropskoj uniji su Savet Evropske unije, Evropskki parlament, Evropski savet, Evropska komisija i Evropski sud pravde.

Savet Evropske unije je najvažnija institucija EU u kojoj se donose odluke. Poznt je kao “Savet ministara” sa sedištem u Briselu. Po ugovoru iz Nice princip odlučivanja je kvalifikovana celina koja se reguliše sistemom tzv. ponderacije glasova . Usvajanje odluka kvalifikovanom celinom je prema ugovoru iz Nice je postalo složenije. Do sada doneta pravna regultiva vezana za odlučvanje u velikoj meri utvrđuje opšti utisak da je u grupi tzv. Velike četvorke, tj. velikih članica EU , Nemačka na mestu “prve među jednakima” . U praktičnom smislu, moguće je da četiri velike članice formiraju blokairajuću manjinu.

Prema Ugovoru o Evropskoj uniji predviđen je veliki broj slučajeva jednoglasnog odlučivanja što ima za posledicu brojne negativne karakteristike pogubne za efikasno funkcionisanje njenih organa.

Evropski parlament je izabrano telo koje predstavlja građane EU i učestvuje u zakonodavnom procesu. Sedište Evropskog parlamenta je u Strazburu, zasedanja se održavaj mesečno osim u avgustu, Generalni sekretarijat EP je u Luksemburgu. Komiteti i radne grupe EP sastanke održavaju u Biselu. EP ima 20 stalnih komiteta koji pripremaju plenarna zasedanja EP, daju mišljenje na predlog akata Komisija, odnosno zakonodavna aktivnost se može u nadležnosti definisati da Komisije daju predlog akata, komiteti mišljenje, a Evropski parlament donosi odluku u formi predviđenim osnivačkim aktom