Proces planiranja u proizvodnim organizacijama Srbije

UVOD...3

PLANIRANJE ...4

ODLUČIVANJE...8

ORGANIZOVANJE...11

VOĐENJE...14

KONTROLA...16

STRUKTURA I KONCEPCIJA ORGANIZACIJE: KLASIČNE KONCEPCIJE STRATEGIJE (FUNKCIONALNA,PROIZVODNA I MATRIČNA STRUKTURA)...18

Literatura...22


UVOD


Od kraja XIX veka vladala je opšta praksa da se menaždment definiše kao proces koji se sastoji iz četiri osnovne faze ( koje se nazivaju još i funkcije). To su:
1. Planiranje,
2. Organizovanje,
3. Vođenje i
4. Kontrola.

Slika 1. ilustruje interaktivnu prirodu procesa menadžmenta. Navedeni okvir je predmet razmatranja, ali je još uvek prihvaćen.


Slika 1. Interaktivna priroda procesa menadžmenta


PLANIRANJE

Planiranje je formalizovana procedura koja rezultira integralnim sistemom odluka kako bi se ostvarila željena budućnost.
Pored toga što je planiranje jedna od funkcija procesa menadžmenta, ono je i naučna disciplina koja ima svoju metodologiju, koncepte i kategorijalni sistem.
Menadžeri definišu šta je potrebno da se uradi, kada, kako i ko to treba da učini. Menadžer proizvodnje planira način korišćenja kapaciteta, marketing menadžer planira način uvođenja novog proizvoda, kanale distribucije i cenu proizvoda, finansijski menadžer izvore i alokaciju sredstava. Potreba za planiranjem postoji na svim nivoima organizacione strukture, a izraženija je na višim nivoima zbog većeg uticaja na uspeh preduzeća. Planovi se mogu razlikovati po fokusu, formi, stepenu obuhvaćenih detalja, vremenskom horizontu, funkcionalnom području, pristupima. Slika 2. ilustruje hijerarhiju planova u preduzeću.
Planiranjem se dobija poželjna slika budućih okolnosti, uzimajući u obzir trenutno raspoloživa sredstva, prošla iskustva i brojne druge faktore.
Osnovne aktivnosti procesa planiranja [4, str. 35-36.]:
1. Definisanje ciljeva,
2. Opis sadašnjeg stanja – utvrđivanje gapa između sadašnjeg stanja i ciljeva kako bi se determinisali resursi i preduzele korektivne akcije,
3. Identifikovanje podsticaja i ograničenja – identifikovanje faktora u internom i eksternom okruženju koji utiču na ostvarivanje ciljeva,
4. Određivanje akcija – potrebno je alocirati vreme, ljude i novac na način koji obezbeđuje ostvarenje različitih ciljeva,
5. Faza ocene i kontrole.


Slika 2. Hijerarhija planova

Strategijsko planiranje predstavlja sistematski i u određenoj meri formalizovan napor preduzeća da uspostavi osnovnu svrhu poslovanja, ciljeve i strategije i razvije detaljne planove za ostvarenje strategija.
Operativni planovi koji preciziraju detalje ostvarenja strategijskih planova.
Kod jednokratnih planova menadžer odlučuje unapred koje će se akcije preduzeti u datoj situaciji.
Program determiniše glavne akcije da bi se ostvario cilj, ljude koji su za to odgovorni i konkretan redosled faza.
Projekat predstavlja složen poslovni poduhvat koji se izvodi sa ograničenim resursima u određenom periodu vremena.
Budžet je finansijski plan koji obuhvata buduću alokaciju resursa na određene programe i aktivnosti u određenom vremenskom periodu.
Permanentni planovi pomažu menadžerima da donesu odluke koje se ponavljaju.
Za usmeravanje akcija i parametara u okviru kojih se donose odluke služe poslovne politike.
Procedure pokazuju kako bi politike trebale da se sprovedu.
Pravila su unapred određena »uputstva« za pravac delovanja.
Do '70-ih godina XX veka funkcionisalo je tradicionalno planiranje u kojem je osnovna pretpostavka da su sve relevantne informacije dostupne na početku procesa. Strategijski pristup planiranju koristi nove informacije onda kad su one raspoložive. [2, str.49]
Strategijsko planiranje je orijentisano na duži vremenski period (3-5 godina) i odnosi se na preduzeće u celini. U literaturi ne postoji opšte prihvaćena definicija strategijskog planiranja, ali svakako postoje značajne karakteristike koje ga diferenciraju od operativnog planiranja [1, str.248]:
 Odražava misiju preduzeća,
 Predstavlja okvir za svakodnevno operativno planiranje,
 U osnovi je dugoročno orijentisano,
 Predstavlja osnovu za strategijsko razmišljanje i delovanje,
 Uglavnom se vezuje za top menadžment.


Slika 3. Proces strategijskog planiranja



Značaj planiranja:

 Planiranje pomaže anticipiranju rizika i neizvesnosti i omogućava adekvatno prilagođavanje.
 Posebno je važno u kriznim situacijama, a pomaže i u rešavanju mnogih problema sa kojima se preduzeća suočavaju.
 Omogućava sagledavanje zahteva tržišta i suočavanju sa konkurencijom,
 Neophodno je radi koordiniranja aktivnosti.
 Doprinosi povećavanju odgovornosti menadžera.
 Planiranje u najvećoj meri od svih funkcija menadžmenta doprinosi uspehu novog preduzetničkog poduhvata. S obzirom da su resursi obično mali, planiranjem se sprečavaju veće greške. Takođe potrebno je da preduzetnik analizira eksterno okruženje, konkurenciju, potencijalne kupce, kao i snage i slabosti novog posla. Planiranje novog poslovnog poduhvata daje odgovore na sledeća pitanja [2, str. 17]:

1. Koji će se proizvod proizvoditi?
2. Na kom tržištu će se vršiti plasman?
3. Kako će se posao pokrenuti?
4. Kako će se obaviti poslovanje?
5. Kako će se posao finansirati?
Preduzetnik potencijalnom investitoru prezentira poslovni plan.