Pristup alokacije potrošnje i štednje u vremenu

Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.

Štednja predstavlja dobrovoljno odricanje potrošnje u sadašnjosti u cilju veće potrošnje u budućem vremenu. Razumljivo da svako odlaganje potrosnje podrazumeva smanjenje korisnosti pojedinih dobara u budućnosti analogno pomeranju vremena njihovog korišćenja. Stednja je po prvavilu dobrovoljna. Medutim, postoji i nevoljno ili prinudno odricanje jednog dela sadašnje potrošnje. Primera radi, kada se smanjuje realna kupovna moć novca dolazi do prinudne štednje. Prinudna štednja se javlja i u uslovima inflacije izazvane visokom monetarnom ekspanzijom. U krajnjoj instanci, svako prisilno smanjenje potrošnje može se označiti nevoljnim oblikom štednje. Svi porezi su tradicionalni oblici prisilne štednje. Kao poseban način formiranja štednje mogu se označiti mere deficitnog finansiranja.
Investicije su bez ikakve dileme jedna od najčešće korišćenih reči od strane ekonomista, menadžera, preduzetnika. Kada jedno preduzeće koristi novac da bi izgradilo neki kapacitet (proizvodni) ono računa da će mu ta investiciona aktivnost povećati dohodak. Tako razmišljaju i ljudi iz organizacija kao što su banke, penzioni fondovi i dr.
U teoriji privrednog razvoja, sam pojam investicija je širi i odnosi se kako na finansijske investicije tako i na investicije u ljudski kapital i ulaganja u prirodni kapital.
“Investicije predstavljaju proces alokacije ekonomskih resursa u vremenu.” Inače, krajnji cilj u procesu alokacije ekonomskih resursa u vremenu realizacija optimalne potrošnje u raaličitim vremenskim periodima.
Za svaku nacionalnu ekonomiju je od esencijalnog značaja alokacija resursa u vremenu. Zato što se neka privreda i društvo mogu razvijati pod pretpostavkom da deo sadašnjih resursa upotrebljava za povećanje proizvodnih kapaciteta koji mogu obezbediti bolje zadovojenje potreba u budućnosti. Smanjivanjem tekuće potrošnje društvo može stvarati uslove za povećanje potrošnje budućih generacija.

Pristup alokacije potrošnje i štednje u vremenu Irvinga Fišers

Prilikom donošenja odluke o tome koji deo svog dohotka pot a koji štedeti, domaćinstva odnosno pojedinci suprostavljaju današnjim budućim koristima. Čineći izbor između sadašnjosti i budućnosti domaćinstvo (pojedinac) obračunava dohodak koji će ostvar budućnosti, ali i sumu proizvoda i usluga koju je za iznos tog dohotka moguće kupiti. Ekonomist Irving Fišer je koncipirao model pomoću je moguće razumeti kako pojedinci koji se racionalno ponašaju čine u različitim vremenskim intervalima. Logično je da se potpuna logika može primeniti i za domaćinstvo kao ekonomski subjekt."
Problem izbora u vremenu Irving Fišer je razvio u okviru teorije kamate. Po našem sudu ključni doprinos ovog autora teoriji štednje a analogno tome i teoriji investicija je decidan stav da je štednja (investicije) samo sredstvo optimalnog raspoređivanja potrošnje u vremenu. Drugim rečima, ukoliko se Fišerov pristup primeni na problem izbora u vremenu između štednje (investicija), s jedne, ili potrošač s druge strane, proizilazi da je štednja samo odložena potrošnja. Pre izbora je nivo potrošnje u različitim periodima vremena, a cilj donosioca: odluka je postizanje željenog rasporeda potrošnje u vremenu.
U cilju jednostavnosti analizirajmo problem izbora potrošača živi u dva vremenska perioda. Prvi period predstavlja mladost potrc a drugi period njegove starosti. U prvom periodu, potrošač ima dohodak i potrošnju , u drugom dohodak Y2 i potrošnju С - Pretpostavimo da nema inflacije, odnosno da su sve promene iskazane u realnim veličinama. Budući da potrošač ima mogućnosti da se pozajmi ili da štedi on u bilo kom od dva sagledavana perioda može trošiti više ili manje u odnosu na vrednost raspoloživog dohotka.
Razmotrimo kako dohodak potrošača u svakom od ova dva perioda limitira nivo potrošnje u njima. Stednja u prvom periodu S jednaka je razlici izmedu dohotka i potrošnje u tom periodu tj. S = — . U drugom periodu, potrošnja je jednaka zbiru akumulirane štednje, uključujući kamatu na njen iznos, i dohotka drugog perioda odnosno C2 = (l + R)S + Y2, gde je R realna kamatna stopa. Budući da nema trećeg perioda potrošač u drugom periodu neće štedeti. Logično da se identične relacije mogu napisati i u slučaju da potrošač u prvom periodu ne štedi već da se pozajmljuje. Ukoliko je potrošnja manja od dohotka u prvom periodu potrošač će štedeti i S će biti veće od nule. Suprotno, u slučaju da troši više u odnosu na dohodak potrošač neće štedeti već će se pozajmljivati što znači da će S biti manje od nule. U cilju pojednostavljenja problema uzmimo da je visina kamatne stope jednaka iznosu kamate na pozajmljena sredstva.
Zamenom vrednosti S = Y1 – C1u C2 = (1 + R)S + Y2 sledi
C2 = (1 + R )(Y1- C1) + Y2, tj. (1 + R) C1 + C2 = (1 + R)Y1 + Y2.
Deleći obe strane poslednje jednačine sa 1+R dobijamo

Jednačina upoređuie iznos potrošnie u dva perioda kao i veličinu dohotka u tim periodima. Ona predstavlja standardni intertemporalni koncept potrošnje i pokazuje da pojedinac može trošiti više nego što u tekućem periodu njemu dozvoljava dohodak.
Ukratko,, budžetsko ograničenje pojedinca odnosi se na duži vremenski interval što znači da pojedinac u jednom periodu može trošiti manje u odnosu na dohodak (zaradu), a u dmgom periodu trošiti više u odnosu na tekući dohodak. Ovo iz osnovnog razloga Što se razlika u potrošnji finansira iz ušteđenog dohotka iz prvog perioda čija kupovna moć nije
smanjena zbog toga što se on oplođivao po kamatnoj stopi R. Ukoliko je kamatna stopa jednaka nuli, linija budžetske potrošnje pokazuje da je ukupna potrošnja u dva perioda jednaka ukupnom dohotku u ta dva perioda. U realnom slučaju, kada je kamatna stopa veća od nule buduća potrošnja i dohodak se diskontuju sa 1+R. Ovo diskontovanje je neophodno zbog toga što je subjekt koji štedi dobio kamatu na iznos štednje. Budući da potrošač dobija kamatu na deo tekućeg dohotka koji se transformiše u štednju, proizilazi da budući dohodak ima manju vrednost u poređenju sa tekućim. S obzirom da se buduća potrošnja finansira štednjom na koju se dobija kamata, logično je da ona vredi
manje od sadašnje potrošnje. Množilac je cena potrošnje u drugom periodu izražena u jedinicama mere koje se odnose na prvi period. Drugim rečima, to je veličina potrošnje u prvom periodu od koje je potrošač prinuđen da odustane u cilju ostvarenja jedinice potrošnje u drugom peirodu.

Linija moguće potrošnje (budžetska linija)

Ukoliko potrošač izabere tačku na duži AB, on će u prvom periodu trošiti manje u odnosu na raspoloživi dohodak, dok će ostatak dohotka odlagati za drugi period. Ukoliko izabere tačku na duži AC, onda će u prvom periodu trošiti više u odnosu na svoj raspoloživi dohodak, uzajmljujući sredstva za pokriće razlike između potrošnje i raspoloživog dohotka.

Na slici 1. prikazana je budžetska linija potrošača. U tački A potrošnja prvog perioda jednaka je Y1, potrošnja u drugom periodu У2 s obzirom da u ovim periodima nema ni štednje ni pozajmljivanja (negativne štednje). U tački B, potrošač ništa ne troši i transformiše u štednju celokupni dohodak usled čega je potrošnja u tom periodu jednaka (1 + R)Y1 + Y2. U tački C potrošač planira da ne troši ništa u drugom periodu usled čega je potrošnja u prvom periodu jednka У1 +
Razumljivo da su ovo tri od ogromnog broja mogućnosti potrošnje u prvom i u drugom periodu, dostupne potrošaču, koji može da izabere svaku tačku na budžetskoj liniji BC.