Prikaz knjige "Jezik i kultura" Ranka Bugarskog

Maturski, maturalni, seminarski, diplomski i master radovi iz književnosti i kulture.

Nova knjiga Ranka Bugarskog, redovnog profesora opšte lingvistike Filološkog fakulteta u Beogradu, nastavlja seriju sociolingvističkih studija: „Lingvistika o čoveku“ (1975, 1983), „Jezik u društvu“ (1986), „Jezik od mira do rata“ (1995), „Lica jezika – sociolingvističke teme“ (2001, 2002), „Nova lica jezika – sociolingvističke teme“ (2002), „Žargon – lingvistička studija“ (2003), kojima treba dodati i autorova sabrana dela u 12 knjiga (Beograd, 1996–1997). Knjiga „Jezik i kultura“ sadrži novije sociolingvističke tekstove, uobličene u koherentnu celinu, iz šire oblasti jezika i kulture, sa oslanjanjem na naučnu literaturu iz srodnih humanističkih i društvenih nauka. Tekstovi su nastali 2003. i 2004. godine i nose pečat toga vremena, a uzgredno imaju za cilj i afirmaciju etnolingvistike i antropološke lingvistike kao disciplina koje se bave odnosom između jezika i narodne kulture. Ovde će se ukazati na značaj koji knjiga „Jezik i kultura“ ima za balkansku lingvistiku i balkanologiju u celini.

Polazeći od okvirnih određenja kulture i jezika, njihov međusobni odnos posmatra se u tri ravni. Kao opšte kategorije, kultura i jezik se uzajamno podrazumevaju, jer nema kulture bez jezičkog izraza niti jezika bez kulturnog sadržaja; pri tome, jezik je sredstvo izražavanja kulture, ali i njen formativni princip. Na nivou pojedinačnih kultura i jezika (koje je inače teško razgraničavati i prebrojavati) prosta korelacija je moguća ali nije nužna, jer jedna kultura može da se ostvaruje u više jezika, a jedan jezik može da bude nosilac više kultura. Najzad, fini splet odnosa postoji i na razini specifičnih podkultura i odgovarajućih jezičkih varijeteta. Složeni splet jezičko-kulturnih ukrštaja i prožimanja pokriva ogroman i praktično nepregledan teren. Iako je sintagma »jezik i kultura« veoma popularna u lingvistici, antropologiji i drugim disciplinama, pa se često javlja u stručnoj literaturi na raznim jezicima, još uvek nedostaju obuhvatni sintetički pregledi materije koja bi s punim pravom mogla da stane pod takvo zaglavlje.

Neophodno je u opštim crtama odrediti radne definicije ključnih pojmova jezika i kulture – što već i samo po sebi nije nimalo lak zadatak. U ovu svrhu biće dovoljno da napomenemo da Ranko Bugarski jezik tumači u tri glavna lingvistička značenja ovog termina. To su:
1. Jezik u opštem smislu (language, langage...), kao čoveku svojstvena sposobnost društvenog opštenja putem artikulisanog sistema verbalnih znakova koji omogu ć uje oblikovanje misaonih sadržaja i njihovo prenošenje u vidu suvislih govornih poruka.
2. Svaki konvencionalan sistem koji pripada određenoj društvenoj zajednici, zadovoljavajući njene potrebe u komunikaciji i stvaralaštvu (a language, une langue...) – npr. srpski, francuski, japanski jezik.
3. Podskup jezika pod 2, blizak pojmovima jezičkog varijeteta, stila i žargona, tj. skup jezičkih sredstava karakterističan za pojedine društvene grupe, epohe, profesije i žanrove, te za pojedince, npr. jezik omladine, romantizma, novinarstva, bajke...

Ovo pak znači da jezik nije samo statički referentni okvir kulture, sistem za njenu interpretaciju, nego i njen dinamički konstitutivni princip. Na taj način, naš doživljaj sveta uslovljen je kulturom, dok je ona sama uveliko profilisana jezikom. Sa svoje strane, kao preduslov i tvoritelj kulture, jezik se oblikuje upravo po meri njenih potreba i mogućnosti. Tako kultura i jezik u stalnom sadejstvu formiraju i menjaju svet u kojem žive ljudske zajednice, i sami se izgrađujući u tom procesu.
1.1 Kultura po Ranku Bugarskom

Kulturu je još teže definisati nego jezik na neki sažet a opšteprihvatljiv način, pa će nam tu biti potrebno nešto šire izvođenje. Pojam kulture, kao jedan od temeljnih u životu čoveka, uistinu je kompleksan i teško uhvatljiv, u meri koja izmiče preciznom i nedvosmislenom definisanju. Na prvom mestu treba preduprediti moguće nesporazume isticanjem da ovde nije reč o svakodnevnom poimanju kulture u vrednosnom ili bontonskom smislu znanja, stavova i ponašanja, kao kada se govori o »kulturnim« i »nekulturnim« sredinama, pojedincima ili postupcima. Naprotiv, mi imamo na umu u nauci prihvaćeno antropološko shvatanje kulture kao načina života (uz sve što ovo podrazumeva, a što će u nastavku biti u glavnim crtama specifikovano). U ovom pak smislu, pošto svako pripada nekoj kulturi, ili nekim kulturama, naprosto se mora biti »kulturan« i nikako se ne može biti »nekulturan«.

A šta se sve obuhvata najširim tumačenjem kulture kao načina života? Tu ćemo poći od fundamentalne podele čoveku znanog univerzuma na svet prirode (to je sve što postoji pre čoveka i nezavisno od njegove volje) i svet kulture (koji uključuje sve što je čovek stvorio i što može da zamisli). Da damo samo jedan prost primer ovakvog razlikovanja, činjenica da čovek jede i pije pripada biologiji, ali šta, kada i kako neko jede i pije stvar je kulture. Posebno treba naglasiti da ovaj potonji svet kombinuje realno s imaginarnim: kultura nije samo ono što radimo i stvaramo, nego i ono što zamišljamo, čemu se nadamo i o čemu sanjamo.

Svet kulture može se dalje uslovno podeliti na dve prostrane oblasti, materijalnu i duhovnu – a na ovom mestu moramo u razmatranje uvesti i pojam civilizacije. NJime se takođe nekada pokrivaju oba ova područja, ali ako se ta dva pojma iole dosledno razlikuju, onda je težište civilizacije ipak na materijalnoj strani, u tehnološkim i informacijskim datostima i mogućnostima društvenih zajednica, dok je kultura pretežno u sferi duhovnog, gde se može razložiti u komponente kao što su način društvenog života, komunikacija, rad i stvaralaštvo. Prema nekim shvatanjima, civilizacija je sve ono što unapređuje život jednog kolektiva i tako je podložno stepenovanju, pa ima smisla govoriti o razvijenim i manje razvijenim civilizacijama, dok kultura predstavlja nemerljivu duhovnu suštinu od trajne vrednosti za njegove članove, koja otuda nije pitanje razvojnog stepena date zajednice.

Sa ovog stanovišta kultura bi se mogla odrediti kao, u suštini, zbir različitih normi ponašanja,
verovanja, načina opštenja, sistema vrednosti – svih onih istorijski izraslih eksplicitnih i implicitnih životnih obrazaca koji u svako vreme deluju kao potencijalni vodiči u delatnostima i ponašanju ljudi kao članova društvenih zajednica, ulazeći u temelje njihovih institucija i njihovog pogleda na svet.

Ipak, ostaje legitimno govoriti i o kulturi u širem smislu, koja podjednako obuhvata kako materijalna tako i duhovna dobra jedne zajednice, iako možda sa nešto drukčijim naglaskom nego kad se govori o civilizaciji. Tada je pak sasvim izvesno da je reč o kulturi u sva tri za nas relevantna značenja: antropološkom, koje se tiče načina života; civilizacijskom, koje se usredsređuje na fizički i umni rad i na stvaralaštvo kao njegov proizvod; i bihejvioralnom, koje obraća pažnju na obrasce ponašanja. Sledeće jezgrovito određenje iz jednog dokumenta Uneska iz 1995. godine na neki način obuhvata, ili bar podrazumeva, sve ove komponente: »Kulturu čine vrednosti, verovanja, jezici, nauke i umetnosti, tradicije, institucije i način života kojima se jedna ličnost ili grupa izražavaju, ostvaruju i razvijaju«. I ova je definicija,