Preduzetnistvo kao osnovni princip ekonomskog ponasanja

Nova tema  Odgovori 
Podelite temu sa drugarima: ZARADITE PRODAJOM SVOJIH RADOVA
 
Ocena teme:
  • 1 Glasova - 1 Prosečno
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Autor Poruka
Irena789 Nije na vezi
Junior Member
**

Poruka: 1
Pridružen: Sep 2009
Poruka: #1
Preduzetnistvo kao osnovni princip ekonomskog ponasanja
SADRŽAJ

SADRŽAJ ................................................................................................1
1. UVOD ..................................................................................................2
2. ZNAČAJ PRIVATNOG VLASNIŠTVA ...........................................3
2.1. Šta je preduzetništvo? ........................................................................3
3. RAZVOJ PREDUZETNIČKE EKONOMIJE ......................................5
3.1. Iskustva u promociji MSP i preduzetništva u zemljama u tranziciji ....................................................................................................................6
3.2. Zemlje u tranziciji ..............................................................................6
3.3. Razvoj malog biznisa u Srbiji ............................................................8
3.4. Primena preduzetničkih politika u sektoru javnih usluga ..................9
4. FINANSIJSKI SISTEM PODRŠKE PREDUZETNIŠTVU I MSP..........................................................................................................11
5. ULOGA MENADŽMENTA U KREIRANJU KONKURENTSKE PREDNOSTI NA SVETSKOM TRŽIŠTU ............................................12
5.1. Pokazatelji konkurentnosti ...............................................................12
5.2. Uloga menadžmenta u kreiranju konkurentnosti na globalnom tržištu ..................................................................................................................14
6. ZAKLJUČAK .....................................................................................17
LITERATURA ........................................................................................18



























1. UVOD


Upravljanje preduzećem, odnosno poslovanjem preduzeća, u osnovi je preduzetnička aktivnost. Preduzetničko ponašanje posmatra se kao oportunističko ponašanje koje je vođeno vrednošću i uvećanjem vrednosti. Ono uključuje rizik i kreativnu aktivnost u kojoj se ideje pojavljuju u funkciji stvaranja, razvijanja i transformacije organizacije. Preduzetništvo danas predstavlja kontinualni kreativni proces, čiji je osnovni cilj implementacija inovacija u organizaciju radi uspešnog poslovanja, zadovoljenja potrošača i razvoja privrede. Brzina promena na globalnom tržištu utiče na povećanje značaja inovativnog delovanja i fleksibilnosti u poslovanju. U tom smislu, preduzetništvo je danas osnovni model ponašanja svih organizacija, bez obzira na karakter delatnosti.

Savremena organizacija svoje poslovanje mora da bazira na prihvatanju rizika, kreativnosti inovacija i odgovornosti svakog pojedinca za poslovanje organizacije. Prema Drakeru ono što se dešavalo u privredi SAD u poslednjih dvadeset godina veliki je zaokret od ''menadžerske '' (upravljačke) ka preduzetničkoj ekonomiji.

Preduzetništvo, preduzetničko ponašanje i razvoj preduzetničke kulture uslovljeni su povećanjem konkurencije i globalizacijo tržišta, s jedne strane, kao i slabljenjem uticaja države na privredu i privredne tokove, posebno u poslednjih dvadeset godina, s druge strane.

Preduzetništvo predstavllja osnovnu tekovinu tržišne privrede. Ono je osnovni princip ponašanja pojedinca i poslovnih subjekata u privredi zasnovanoj na privatnoj svojini i slobodnom tržištu. Prema Fridmanu, izuzetan ekonomski rast koji su iskusile zemlje zapada tokom protekla dva veka zasnovan je na širokoj rasprostranjenosti pogodnosti slobodnog preduzetništva, koje je izuzetno smanjilo siromaštvo u apsolutnom smislu u kapitalističkim zemljama.

Jedan od prvih ekonomskih mislilaca koji se bavio ulogom preduzetnika u privredi bio je francuski eknomista Sej, koji je na samom početku 19. veka rekao da ''preduzentik premešta ekonomske resurse iz jedne oblasti niže u drugu oblast više produktivnosti i većeg dogotka''). Sej definiše tri faktora proizvodnje – rad, kapital i zemlju- koji svojim vlasnicima donose dohotke – najanminu, kamatu i rentu. Profit Sej vidi kao preduzentičku dobit – ona je dohodak, odnosno najamnina za visokokvalifikovani rad preduzetnika. Preduzetnička dobit je nagrada za preduzimljivost, talenat i rizik.












2. ZNAČAJ PRIVATNOG VLASNIŠTVA

Ako istorija išta može da nas nauči, to bi bilo da je privatno vlasništvo nad proizvodnim sredstvima nužan uslov civilizacije i materijalnog blagostanja. Svaka civilizacija do sada je bila zasnovana na privatnom vlasništvu. Samo narodi koji su posvećeni načelu privantog vlasništva uzdigli su se od nemaštine i proizveli nauku, umetnost, književnost.
Izvor: Ludwig von Mises, Od plana do haosa, Global book, Novi Sad, 1999.

Istorijski značaj mesta i uloge preduzetništva u privrednom životu izuzetno je dobro uočio američki ekonomista austrijskog porekla Jozef Šumpeter. On je odredio četiri faze u istorijskom razvoju preduzetnika: fabrikant trgovac, fabrikant sopstvenik, upravljač i sopstvenik novčanog kapitala. Na ovaj način Šumpete ukazuje na proces razdvajanja funkcije upravljanja od funkcije vlasništva. Osnovni zadatak preduzetnika jeste kreativna destrukcija, odnosno stvaranje promena, kao nečega normalnog i po privredu zdravog.
Sprovođenje novih kombinacija jeste preduzeće, a pojedinac čija je ovo funkcija jeste preduzetnik. Osnovna je funkcija preduzetnika uvođenje novih kombinacija faktora proizvodnje i savladavanje otpora protiv uvođenja inovacija. Šumpeter je utvrdio da je ''dinamična ravnoteža u privredi, izazvana aktivnostima inovativnih preduzetnika, pre nego sama ravnoteža i optimizacija, u stvari, ta norma zdrave ekonomije i centralna ealnost ekonomske teorije i prakse'' .Mada u savremenoj privredi preduzeće kao osnovni poslovni subjekt ima izuzetnu ulogu u procesu privređivanja, preduzetnišvo i dalje egzistira kao bazični princip ekonomskog ponašanja, poprimajući daleko šire okvire. Takođe, evoluiralo je razmišljanje o preduzetništvu.
Prema Drakeru preduzetništvo je posebna karakteristika bilo pojedinaca, bilo preduzeća. Inovacija predstavlja specifično oruđe preduzetnika, sredstvo pomoću koga oni koriste promenu kao mogućnost za različite poslovne aktivnosti. Inovacija, u stvari, kreira resurs.

2.1. Šta je preduzetništvo?


Preduzetništvo nije ni nauka, ni umetnost. Ono je prvenstveno praksa. Ono zahteva određena znanja. Ali kao i kod svih praktičnih disciplina, na primer kod medicine ili inženjerstva, poznavanje preduzetništva znači samo sredstvo za ostvarivanje cilja.

Izvor: Peter Drucker, Inovacije i preduzetništvo, PS Grmeč- Privredni pregled, Beograd 1996.

Kao glavne karakteristike preduzetničkog ponašanja ističu se:
- inovatorstvo,
- preuzimanje rizika,
- liderstvo,
- improvizacija,
- fleksibilnost i
- sposobnost učenja.




Preduzetnik je svaki pojedinac, bez obzira na to da li je samostalan u poslovanju ili je zaposlen u korporaciji, koji vidi promenu kao pravilo i koji na sebe preuzima rizik za obavljanje aktivnosti koje su u vezi s promenama i inovacijama. Preduzetničko ponašanje je način razmišljanja, opredeljen kreativnim pristupom poslovanju, koji sve više poprima oblik korporativnog preduzetništva.
Glavna uloga preduzetništva u savremenoj privredi ogleda se u inovativnom delovanju koje stvara uslove za tehnološki razvoj, formiranje fleksibilnih organizacija i novo zapošljavanje. Sredinom osamdesetih godina dvadesetog veka sva nova radna mesta u privedi SAD kreirale su male srednje ogranizacije, među kojima su većinu činila mala i srednja preduzeća (MSP), pri čemu najveći broj tih organizacija nije ni postojao tokom sedamdesetih i početkom osamdesetih godina dvadesetog veka. Slično se desilo i u regionu jugoistočne Azije i zapadne Evrope
Prema Drakeru motorna snaga promene u stavovima, merilima i ponašanjima jeste ''tehnologija'', ono što je omogućilo pojavu preduzetničke ekonomije u privredi SAD jesu nove oblasti primene menadžmenta: u novim preduzećima, u malim preduzećima, u vanprivrednim delatnostima, u malim biznisima (kafei, restorani), u domenu sistemskih inovacija.

























3. RAZVOJ PREDUZETNIČKE EKONOMIJE

Pojavu preduzetničke ekonomije omogućile su nove oblasti primene menadžmenta – u novim preduzećima, u malim preduzećima, u vanprivrednim delatnostima, u malim biznisima, u domenu sistemskih inovacija. U ekonomiji preduzetništva ne samo što svi pojedinci treba da se preduzetnički ponašaju, bez obzira na to da li su samozaposleni, vlasnici, ili zaposleni u preduzeću, već i sve organizacije, bez obzira na karakter delatnosti, takođe treba da se preduzetnički ponašaju i implementiraju osnovne postulate preduzetništva u svoju organizacionu strukturu.
Galbrajt smatra da dobro funkcionisanje privatnog preduzetnišvra zahteva potrebu za postojanjem niza javnih delatnosti. S druge strane, ustanove iz sektora javnih usluga, zbog značajnih promena u privredi, kao i promena u postulatima uspešnog ponašanja savremene organizacije, treba da kreiraju i sprovode inovacije, koje prihvataju rizik u poslovanju, kao i princip odgovornosti svakog pojedinca za doprinos poslovanju organizacije.
Brze promene koje se dešavaju u savremenoj privredi, posebno promene u domenu tehnologije, predstavljaju veću pretnju ovim organizacijama nego poslovnim organizacijama, ali im zato pružaju i veće šanse za razvoj.
Postoji nekoliko razloga koji govore u prilog tvrdnji da organizacije iz sektora javnih usluga moraju preduzetnički da se ponašaju:
- organizacije iz sektora javnih usluga predstavljaju odrešeni organizacioni sistem;L
- organizacijom se uvek upravlja, a upravljanje organizacijom u savremenim uslovima privređivanja poprima karakter preduzetničkog delovanja;
- ponašanje organizacije zasniva se na ekonomskim principima, pri čemu je najznačajniji ekonomski princip permanenetno povećanje produktivnosti poslovanja;
- organizacija razvija odnos sa svojim okruženjem koji ima dinamički karakter;
- organizacija je orijentisana na budućnost, što podrazumava primenu inovativnog delovanja.
Svaka organizacija, bez obzira na karakter delatnosti, ostvaruje odrešenje ciljeve. Organizacija je delotvorna zato što se usredsređuje na ciljeve i zadatke u funkciji realizovanja određene aktivnosti. Takođe, svaka organizacija predstavlja pul resursa (znanje, ljudi, oprema, kapital) koji se kombinuju na određeni način da bi se postigli definisani ciljevi i zadaci. Kombinovanje resursa poslovanja i odabir određene kombinacije u odnosu na ostale strategijske varijante jeste preduzetničko ponašanje. U savremenim uslovima poslovanja svaka organizacija mora da zasniva svoje poslovanje na ekonomskim principima, pri čemu primat ima produktivnost. Reagovanje na promene u okruženju predstavlja osnovni preduslov opstanka svake organizacije – ovo se posebno odnosi na zadovoljenje zahteva potrošača i korisnika usluga. Praćenje promena u okruženju potreban je, ali ne i dovoljan uslov opstanka organizacije – orijentacija na budućnost predstavlja drugi pol koji deluje na uravnoteženi razvoj organizacije u vremenu. U tom smislu, dolazi do izražaja već pomenuti koncept preduzetničkog ponašanja, koji naglašava inovativnost, kreativnost, fleksibilnost i spremnost na rizik. Drugim rečima, organizacija ne samo što može već mora da upravlja svojom budućnošću, da bi opstala u okruženju baziranom na kontinualnim promenama.


3.1. Iskustva u promociji MSP i preduzetništva u zemljama u tranziciji

Mala i srednja preduzeća (MSP) se smatraju jednom od vodećih snaga ekonomskog razvoja. Ona stimulišu privatno vlasništvo i preduzetničke sposobnosti, ona su fleksibilna i mogu se brzo prilagodjavati promenama na tržištu. Generišu zaposlenost, stvaraju diversifikovanu ekonomsku aktivnost i doprinose izvozu i trgovini i osnovni su činioci razvoja konkurentske ekonomije.


3.2. Zemlje u tranziciji


Većina zemalja u tranziciji prihvatile su da su MSP suštinski deo ekonomskih reformi (Češka, Madjarska, Poljska, Slovačka i Slovenija). Tranzicija ka tržišnoj ekonomiji ima jaku korelaciju sa razvojem privatnog sektora, i naročito sa MSP koja imaju glavnu ulogu u procesu reformi. Dosadašnja iskustva tih zemalja su pokazala da:
• su MSP generator ekonomskog razvoja
• je razvoj MSP bio krucijalan element industrijskog restrukturiranja, što se potvrdjuje već u početnoj fazi ekonomskih transformacija
• Iako mnoge ekonomije u tranziciji smatraju da je razvoj MSP važan element u procesu reformi, vlade se radije bave pitanjima privatizacije u odnosu na preduzetništvo i MSP.

Postoji opasnost da se privatizacija vidi kao cilj ekonomske transformacije, umesto samop da to bude instrument da bi ekonomija bila mnogo efikasnija kroz privatnu inicijativu i vlasništvo.
• Zemlje u tranziciji nemaju rešenu zakonsku regulativu, imaju ograničeno razumevanje preduzetništva, manjak infrastrukturnih i finansijskih mogućnosti što predstavlja veliku prepreku u formulisanju prihvatljive politike za MSP
• Za razliku od većine zemalja u tranziciji u jugoistočnoj Evropi tek sledi da se osmisli koherentna politika vezana za razvoj sektora MSP (Bosna i Hercegovina, Bugarska, Hrvatska, Makedonija)
• Pre skorijih političkih i ekonomskih promena , u centralnoj i istočnoj Evropi pojam MSP nije skoro ni postojao. MSP su smatrana – kolevkom kapitalizma.

Makroekonomska i analiza rezultata poslovanja privrede u Srbiji ukazuju na nepovoljna kretanja koja se karakterišu:
• visokim nivoom neefikasnosti preduzeća u svim sektorima privrede,
• tri puta većim uvozom od izvoza,
• padom industrijske proizvodnje,
• velikim brojem nezaposlenih,
• visokim učešćem materijalnih troškova administracije u republičkom i saveznom budžetu.


Ključni razlog takvom stanju je:
• Imobilisanje kapitala velike vrednosti u vlasništvu društvenih preduzeća na niskom nivou upotrebe.
• Više od 66% vrednosti kapitala ukupne privrede u Srbiji u poslednjih osam godina proizvodi samo gubitke i nezaposlenost.
• Neefikasna društvena preduzeća u svakom poslovnom ciklusu negativno kontaminiraju bilans subkontraktora i njihovih banaka, čime celinu privrednog bića Srbije čine nelikvidnim i neefikasnim.

Raspolažući velikom imovinom u postojećem bankarskom ambijentu, društvena preduzeća mogu imovinom da obezbede pokriće za kreditno zaduženje kod banaka, koji zbog nelikvidnosti ne mogu da vrate, a po osnovu kolaterala troše sopstvenu supstancu. To kao posledicu ima pad iskorišćenosti kapaciteta, snižavanje nivoa uposlenosti radne snage i na kraju – njihovo otpuštanje.

Na drugoj strani, privatna preduzeća:
• jedina u kontinuitetu u poslednjih osam godina ostvaruju pozitivne rezultate poslovanja,
• sa malim kapitalom i brojem zaposlenih ne mogu da potru dominantno negativni uticaj lošeg stanja u drustvenim preduzećima.

Visoko podkapitalizovana privatna preduzeća nemaju mogućnosti da sopstvenim kapitalom (pod postojećim uslovima) garantuju bankarske kredite kako bi ovaj sektor ušao u investicioni razvoj i time generisao veći prihod i veći broj radnih mesta.
Moguće, efikasno rešenje je – hitna realokacija inputa na viši nivo efikasnog korišćenja što se može obaviti jedino njihovim preduzetničkim restrukturiranjem. Preduzetničko restrukturiranje je moguće izvesti na najmanje dva načina:
• prodajom preduzeća stranim strateškim partneerima (dakle uvozom preduzetničkih sposobnosti i kapitala) i/ili
• prodajom društvenog kapitala pod povoljnim uslovima domaćim preduzetničkim i menadžerskim timovima iz postojećih privatnih (i/ili unutrašnjim preduzetničkim i menadžerskim timovima iz sopstvenih) preduzeća.

U tom smislu, Vlada Srbije je otvorila tenderske i aukcijske privatizacije što je ocenjeno kao dobar koncept. Slabost ne toliko postojećeg zakona koliko pratećih instrumenata i institucija u sprovodjenju privatizacije očituje se u nemogućnosti nisko akumulativnih i podkapitalizovanih privatnih preduzeća i njihovih vlasnika – da se pojave u funkciji kupca njima potrebnog dela ili čitavog društvenog preduzeća.








3.3. Razvoj malog biznisa u Srbiji

Više od deset godina tranzicije u bivšim socijalističkim zemljama empirijski je potvrdilo i artikulisalo stav, da je tržiste mnogo efikasniji koordinator ekonomskih aktivnosti nego što je to administrativno posredovanje u aktivnostima privrednih subjekata. Za efikasno tržište potrebna je konkurencija, odnosno konkurentna privredna struktura. Zato je suština restrukturiranja socijalističkih privreda bila – povećanje spoljnje i unutrašnje konkurentnosti, dakle otvaranje prema spoljnjem tržištu, a u zemlji pospešivanje stvaranja mase novih konkurenata.
Godine iza nas devastirale su kapital društvenih preduzeća do nivoa da su gubici u pojedinim granama veći za dva do tri puta od imovine preduzeća i da svako odugovlačenje sa realizacijom procesa privatizacije može imati katastrofalne posledice po razvoj srpske privrede. Više ništa nema takav značaj kao vreme koje nam u ovom slučaju ne ide u prilog i zahteva hitnu i vrlo diversifikovanu aktivnost u pravcu podizanja unutrašnje i spoljne konkurentnosti srpske privrede.

Karakter i suštinu nužnih promena u Srbiji možemo da definišemo kao – novo preduzetničko društvo ili drugim rečima:

• Društvo čije su vrednosti (preduzeće i preduzetništvo) i njihove kombinacije u stalnom procesu kreiranja bogatstva i radnih mesta,
• Društvo koje u potpunosti podstiče i ohrabruje preuzimanje rizika,
• Društvo koje stvara nova preduzetnička zvanja u svim oblastima, bez diskriminacije izmedju ' nove ' i ' stare ' ekonomije,
• Društvo koje identifikuje nove talente u preduzećima, da što pre uđu u avanturu preduzetničkog stvaranja

U brzim promenama sveta u kojima je sposobnost odgovora na promene ključni faktor uspeha, ekonomska politika mora istaći važnost:

• Podrške preduzetničkim aktivnostima;
• Stvaranje okruženja koje pogoduje inovacijama i promenama;
• Da osigura tržište za uspešne robe i usluge.

Problemi razvoja svake od savremenih društvenih zajednica po svojoj kompleksnosti i obimu, znatno nadilaze kapacitete vlade i njenih institucija. Savremeni koncept održivog razvoja zahteva mnogo veću participaciju ostalih ključnih razvojnih faktora – poslovne zajednice, gradjana i njihovih organizacija.
Kao društvo nalazimo se na presudnoj prekretnici odredjivanja vlastite budućnosti. Zato je ključno pitanje: kako postaviti koncept budućih razvoja koji treba da nas dovede do veće efikasnosti naših preduzeća, njihove unutrašnje i spoljne konkurentnosti koristeći preduzetništvo i znanje kao ključni razvojni resurs.






3.4. Primena preduzetničkih politika u sektoru javnih usluga


Ustanove iz sektora javnih usluga moraju da se ponašaju preduzetnički zbog svih navedenih faktora i uslova. Međutim, iskustva iz razvijenih zemalja ukazuju na to da su organizacije ovog tipa manje inovativne nego poslovne organizacije. Razloga za ovu tvrdjnju ima nekoliko:
- ustanova javnih službi bazira sa na budžetu
- uslužna ustanova zavisi od mnoštva sastavnih delova
- ustanove javnih službi postoje da bi ''činile dobro''
Ustanove iz sektora javnih službi nisu plaćene za obavljanje svog poslovanja u skladu sa ostvarenim rezultatima poslovanja, veća za napore koje preduzimaju, i to iz fondova koje stvara privreda. To znači da ove organizacije ne čine napore da racionalizuju poslovanje u skladu sa načelom permanentnog unapređivanja produktivnosti, jer preovladava razmišlanje de smanjivanje broja aktivnosti i redukovanje radne snage znače gubitak ugleda u društvu. Ustanove javnih službi formiraju se da zadovolje zahteve svakog korisnika, što znači da one ne mogu sebi da dozvole da bilo koga odbace.
Ipak, glavni razlog nedovoljne zastupljenosti preduzetničkog koncepta u ovim organizacijama nalazi se u nedostatku ekonomskog načina razmišljanja. Naime, organizacije ovog tipa vide svoju misiju kao moralni, a manje kao ekonomski čin. U tom smislu, većina organizacija ovog tipa ne kvantifikuje coljeve poslovanje- ciljevi su više zapistni, kvalitativne prirode, bez parcijalnog raslojavajnja i određivanja specifičnih zadataka koji su terminirani. Ustanove iz sektora javnih usluga teže da maksimiziraju aktivnosti, a na da ih optimizuju, pri čemu ne vode računa o potrebi uspostavljanja precizne hijerarhije prioriteta.
Prema Drakeru da bi ustanove javnih službi uspele u primeni preduzetničkog koncepta u funkciji razvoja organizacije, potrebno je da se sprovedu sledeći koraci:

- moraju precizno da se definišu uloga i misija organizacije
- ustanova mora da ima realan pregled i izveštaje o ciljevima
- neuspeh u ostvarivanu ciljeva treba posmatrati kao indikaciju da je konkretni cilj bio pogrešan, pogrešno postavljen ili pogrešno izabran
- institucije javnih službi treba da u svoju poslovnu politiku i praksu ugrade konstantno istraživanje inovativnih mogućnosti.

Najznačanije pitanje uspostavljanja preduzetničkog koncepta u institucijama javnih službi jeste pitanje inovativnog delovanja. Inovativno delovanje neophodno je da bi se ove institucije učinile produktivnim. Naime, institucije javnih službi postale su izuzetno značajne za privredu, ali i veoma velike – sektor javnih službi, bez obzira na karakter vlasništva, rastao je tokom dvadesetog veka brže nego sektor privrede.
Jedan od glavnih ekonomskih problema jeste stimulisanje akumulacije kapitala, zasnovano na povećanju produktivnosti rada i poslovanja. Preduzetnička ekonomija mora da se zasniva na poreskom sistemu koji ohrabruje i podstiče kretanje kapitala. U krajnjoj liniji to znači da savremena privreda ne može da podnese bez negativnih posledica znatan broj aktivnosti i organizacija koje ne ostvaruju profit.



Prema Fridmanu u tržišnoj ekonomiji postoji samo jedna društvena odgovornost privrede – da se koriste njeni resursi i upražnjavaju delatnosti koje povećavaju profit sve dok je ta odgovornost u okviru pravila igre, što će reći dok traje otvorena i slobodna konkurencija.
Ovo posebno dobija težinu u uslovima globalizacije tržišta kada produktivnost poslovanja postaje osnovni faktor konkurentske borbe. S druge strane, velika ulaganja u sektor usluga, pogotovo javnih usluga u poslednjih 30 godina, i povećanje broja zaposlenih u njima, uticali su na stagnaciju produktivnosti rada zaposlenih u sektoru javnih usluga, pogotovo u razvijenim zemljama. Dalji pad produktivnosti zaposlenih u ovom sektoru, uz težnju da ostvaruju primanja iznad svoje produktivnosti, ozbiljno može da naruši ekonomsku stabilnost. Ovo podrazumeva potrebu sistemskog napuštanja politika u sektoru javnih usluga koje su dugo trajale i postale neefikasne, kao i prevazišenih institucija javnih službi. Draker smatra da je najveći prvenstveni cilj i zadatak savremenog društva da preduzetnički menadžment ugradi u sadašnje ustanove javnih službi.
Neprofitne organizacije (različita udruženja , pokreti, društva itd) u najrazvijenijim zemljama predstavljaju dobar primer primene preduzetničkog razmišljanja. One daleko veću pažnju posvećuju definisanju svoje misije i ciljeva, uspostavljanju precizne hijerarhije prioriteta aktivnosti i terminiranju zadataka. One definišu jasnu i funkcionalnu upravljačku strukturu, s efikasnim vođstvom. Ove organizacije imaju razvijeniju svest o finansijskim sredstvima, u odnosu na klasične poslovne organizacije ili budžetske organizacije iz sektora javnih usluga, jer ulažu značajne napore da ih prikupe, ali i pažljivo da ih potroše na realizaciju specifičnih ciljeva. Zato primenjuju tehnike planiranja s posebnim naglaskom na evaluaciju rezultata rada. Inovativno delovanje i kreativno razmišljanje predstavljaju osnovne postulate delovanja ovih organizacija, uz težnju ka svrsishodnom upravljanju svim resursima, a posebno ljudskim resursima – postižu zavidni nivo produktivnosti rada angažovanih pojedinaca.












4. FINANSIJSKI SISTEM PODRŠKE PREDUZETNIŠTVU I MSP


U Srbiji proteklih godina nije postojao razvijen finansijski sistem. Od finansijskog sistema jedino je uspešno funkcionisao sistem platnog prometa dok su banke bile više redistributivne institucije u vršenju socijalne funkcije države. Uz banke funkcionisao je i Fond za razvoj Vlade Srbije iz koga su krediti usmeravani ka velikim društvenim preduzećima bez obzira na sposobnost korisnika da kredite i vrate. Stanovništvo je u potpunosti izgubilo poverenje u bankarski sistem zbog problema sa neisplaćenom starom deviznom štednjom i piramidalnim deviznim štedionicama. Novac je čuvan kod kuća ili van domaćih bankarskih tokova.

Uz 'velike državne' banke postojale su i male privatne banke kao akcionarska društva čije se poslovanje uglavnom orijentisalo na kratkoročne pozajmice za obrtna sredstva i obavljanje platnog prometa prema inostranstvu. Pošto nije postojala štednja niti dugoročni izvori za dugoročne plasmane, izostajala je ozbiljna investiciona funkcija banaka.

Nedostatak dugoročnog kapitala, nadomešćivan je primarnom emisijom koju su povlašćene banke koristile za plasmane, koji su zbog nemogućnosti vraćanja bili otpisivani, i/ili kupovinu deviza na crnom tržištu. To je jednom broju banaka obezbedjivalo potreban kapital za tzv. 'aranžmanske poslove' . Visoka stopa nevraćenih plasmana, nedostatak štednje i dugoročnih izvora učinili su bankarske pozajmice i kredite izuzetno skupim. Skupe bankarske kredite uzimala su samo preduzeća koja najčešće nisu mogla da ih vrate.

Praksa trgovačkih sudova u naplati potraživanja zbog Pravne praznine i neefikasnosti sudova doprinela je visokom stepenu zaštite dužnika u odnosu na poverioce. Iz godine u godinu situacija na finansijskom tržištu se do te mere pogoršavala da je ukupna nelikvidnost privrede i banaka dostigla nivo od 10 milijardi EUR. U takvom stanju, banke nisu mogle da servisiraju kratkoročne potrebe postojećih preduzeća, generišu rast postojećih i formiranje novih privatnih MSP.















5. ULOGA MENADŽMENTA U KREIRANJU KONKURENTSKE
PREDNOSTI NA SVETSKOM TRŽIŠTU


Čini se da nije moguce govoriti o ekonomskom razvoju naše zemlje, a da se fokus pri tome ne stavi na možda jedan od najvecih problema srpske privrede, na veoma nisku konkurentnu sposobnost Srbije.

5.1. Pokazatelji konkurentnosti

Svetski ekonomski forum konkurentnost prati preko dve dimenzije, tj. dva indeksa: Indeks konkurentnog rasta i Indeks mikroekonomske konkurentnosti.

Prvi indeks je pokazatelj sposobnosti jedne privrede da ostvari stabilan rast u srednjorocnom periodu. Pri cemu je održivost konkurentnog rasta odredena kvalitetom makroekonomskog okruženja, javnim institucijama i tehnologijom (inovacijama).

Svake godine Svetski ekonomski forum prikazuje rezultate svojih istraživanja koji se odnose na rangiranja privrede prema rastu konkurentnosti. Prema istraživanjima za 2005. godinu Srbija i Crna Gora se nalaze na nezavidnoj 80 poziciji, prema Indeksu konkurenog rasta, od ukupno 117 država koje su obuhvacene istraživanjem. Indeks mikroekonomske konkurentnosti se prikazuje preko dva subindeksa: subindeks
poslovne strategije i subindeksa poslovnog okruženja.
Subindeks poslovne strategije je niži u odnosu na prethodne godine, što pokazuje da naša preduzeca nisu u stanju da koriste i ono malo šansi koje im nudi poslovno okruženje. Prema ovom pokazatelju Srbija se nalazi na 108 poziciji od ukupno 116 država. Daleko ispred nje se nalaze zemlje iz najbližeg okruženja: Slovenija na 27 mestu, Hrvatska na 70 mestu, Makedonija na 89 poziciji, Bosna i Hercegovina na 101 mestu.

Upravo to nesnalaženje i loši poslovni rezultati upozoravaju na neophodnost promena kada je u pitanju strategijsko opredeljenje domacih preduzeca i pomeranje fokusa sa cenovnih na necenovne elemente konkurentnosti.

U priloženim tabelama prikazane su pozicije deset vodecih nacija prema ovim indeksima,
kao i pozicije država iz najbližeg okruženja sa namerom da se verodostojnije prikaže
zabrinjavajuca situacija za našu privredu, kada je u pitanju njena konkurentnost.










Tabela 1. Rang zemalja prema indeksu konkurentskog rasta


Zemlje
Konkurentski rast
Zemlje
Konkurentski rast
Finska 1 Australija 10
USD 2 Nemačka 15
Švetska 3 Slovenija 32
Danska 4 Grčka 46
Tajvan 5 Bugarska 58
Singapur 6 Hrvatska 62
Island 7 Srbija 80
Švajcarska 8 Makedonija 85
Norveška 9 Bosna i Hercegovina 95

Izvor: Word Economic Forum, The Global Competitiveness Report 2005.

Tabela 2. Rang zemalja prema indeksu mikroekonomske konkurentnosti


Zemlje
Konkurentski rast
Zemlje
Konkurentski rast
SAD 1 Austrija 10
Finska 2 Slovenija 32
Nemačka 3 Grčka 40
Danska 4 Hrvatska 63
Singapur 5 Bugarska 78
Velika Britanija 6 Makedonija 83
Švajcarska 7 Srbija 86
Japan 8 Bosna i Hercegovina 94
Holandija 9

Izvor: Word Economic Forum, The Global Competitiveness Report 2005.

Prema Indeksu mikroekonomske konkurentnosti naša privreda je (istraživanja za 2004. godinu) bila na 85 mestu od ukupno 103 privrede koje su obuhvacene u istraživanju. Prema subindeksu poslovne strategije naša zemlja se nalazila na 87 poziciji.
Uzroke veoma niske konkurente sposobnosti naše privrede pronalazimo u brojnim faktorima ekonomske, ali i neekonomske prirode: nepovoljnoj strukturi tržišta, odsustvu vladavine prava i pravne države, nepostojanju brojnih tržišnih elemenata i institucija, prisustvu sivog tržišta i korupcije. Niska konkurentnost je posledica ratova, sankcija, raspada države i gubitka tržišta,
neinvestiranja u tehnologiju i znanje, i najzad nedovoljnog i nekvalitetnog izvoza.
Srbija izvozi veoma malo, cak i manje nego što je sposobna da cini, potvrduju brojna israživanja. Uglavnom izvozi proizvode bazirane na prirodnim komponentama cija prerada nezahteva sofisticirana tehnološka rešenja. Što znaci da u strukturi izvoza dominiraju radno intenzivni proizvodi, odnosno proizvodi koji ne donose visoke prihode i koji prema kvlitetu ne odgovaraju zahtevima razvijenih tržišta. Izvoz se uglavnom odnosi na tražišta poput našeg (Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu), dok sa ostatkom sveta sa kojim se trguje Srbija više uvozi nego što izvozi.
Nedovoljni izvoz i nepovoljna struktura izvoza (bazirana na cenovnim elementima
konkurentnosti) uzrok je veoma visokom spoljnotrgovinskom deficitu, ali i niskoj
konkuretnosti privrede. Na globanom tržištu sve više se konkuriše necenovnim elementima: kvalitetom, sigurnošcu i pouzdanošcu proizvoda, lakocom upotrebe, vekom trajanja, brzinom isporuke, ambalažom, odnosno elementima koji nedostaju našoj ponudi. Osnovni razlog loših izvoznih rezultata treba tražiti u izostanku investicija u savremenu opremu, tehnologiju i ljudski kapital. Ulaganjem u tehnologiju i znanje podstakao bi se rast produktivnosti, odnosno konkurentnosti. Sa druge strane, konkurentnija privreda znaci rast nominalog bruto društvenog proizvoda i životnog standarda, kao i brže servisiranje duga.

Slika 1. Efekti novih investicija

Nove investicije ───► Nova tehnologija + Ljudski kapital ────►

Produktivnost rada + Produktivnost kapitala ────► Konkurentniji izvoz ────►


─────► Rast standarda
Brži rast GDP ────►
─────► Servisiranje duga

izvor: Jefferson Institute (2003), Konkurentnost privrede Srbije, Beograd, Jefferson Institute uz podršku Narodne banke Srbije


5.2. Uloga menadžmenta u kreiranju konkurentnosti na globalnom tržištu

Uzroke krajnje zabrinjavajuce situcije u kojoj se vec duži vremenski period nalazi naša
privreda ne treba tražiti samo u politici koju sprovodi država, vec i u ponašanju srpskih menadžera, tj. preduzetnika.
Država zaista može uciniti puno toga kako bi se unapredila konkurentnost privrede. Medutim, neke mere koje sprovodi na tom polju ne bi urodile plodom u slucaju da izostane inicijativa i podrška naših preduzetnika. Ako se zna da je naše tržište još uvek pod uticajem velikog broja faktora neekonomske prirode, da tom tržištu izostaju brojni elementi i institucije, ulogu države u kreiranju jednog zdravog i konkurentnog ambijenta svakako ne bi trebalo zanemariti. Država direktno ili indirektno merama ekonomske politike utice na rast produktivnosti i to uz puno uvažavanje kriticnih faktora konkurentnosti koji vladaju u pojedinim delatnostima. Ona je zadužena za definisanje i sprovodenje monetarne i fiskalne politike. Velikim delom reguliše odnose na tržištu i odreduje njegovu strukturu, bavi se privatizacijom i restrukturiranjem velikih preduzeca, identifikuje sektore u kojima je moguce sa lakocom unaprediti izvoz, stvara uslove za razvoj privatnog biznisa, uspostavlja vladavinu prava, ureduje institucionalnu infrastrukturu i sl.
Ipak, postavlja se pitanja šta je moguce uciniti na mikro nivou? Kolika je odgovornost menadžera za neuspehe na inostranom tržitištu? Ta pitanja su neizbežna ako se zna da se uloga i znacaj preduzeca u medunarodnoj razmeni konstantno povecava i da na svetskom tržištu opstaju samo preduzeca koja su uvidela znacaj proaktivnog i fleksibilnog reagovanja. Menadžment nosi najvecu odgovornost za uspehe i neuspehe

preduzeca, odnosno privreda na globalnom tržištu. On proces globalizacije pokrece ili koci. Svaki privredni subjekt koji je ukljucen u globalne svetske tokove mora imati u vidu više stvari. Ulazak na medunarodno tržište podrazumeva vecu potrebu za znanjem, inovacijama, kvalitetom i marketingom.Takode znaci i susret sa novom agresivnijom konkurencijom, pojavu novih partnera. Ulaganja u neopipljivu aktivu preduzeca postojukljucna za postizanje prepoznatljivosti širih razmera. Globalno orijentisani menadžeri shvataju znacaj promena u okruženju, menjaju se i prilagodavaju istim. Oni su fleksibilni, brzo uce, reaguju i u svakom momentu poznaju zahteve tržišta. Nisu šefovi u organizaciji, vec treneri u timu. Motivišu i kreiraju pozitivnu atmosferu, ulažu u svoje ali i znanje svojih saradnika. Oni nisu okrenuti sebi i svojim interesima, vec interesima celog društva. Dinamicno okruženje i sve više globalizovano poslovanje menadžere upucuju na ralicite kulture, koje on upoznaje i poštuje. Pristup globalnom tržištu zahteva odgovarajuce strategijsko opredeljenje, novu kombinaciju poslovnih funkcija prilagodenu cilju poslovanja, osvajanju tržišta van nacionalnih granica. Od kljucne važnosti postaje sposobnost menadžera da prepozna šanse u okruženju, izabere ciljna tržišta, upozna se i prilagodi kulturnim i ostalim razlicitostima izabranih tržišta.

Slika 2. Tri genericke strategije konkurentske prednosti

Konkurentske prednosti


Niski troškovi Diferncijacija


Opšte vođstvo u u troškovima
Diferncijacija

Troškovini fokus
Fokus diferencijacije

Širok segment

Konkurentsko područje


Uski segment


Izvor: Porter, Michael E. (1985), Compative Advantage, New York, THE Free Press


Sve uocljivija heterogenost tražnje opravdava intenzivniju primenu strategije diferencijacije i segmentacije u osvajanju tržišta. Niže cene od konkurencije jesu dobar, ali danas ne i dovoljan izvor konkurentnosti. Sve zastupljenija strategija diferencijacije oslanja se na jake marketinške aktivnosti i sopstvena istraživanja. Od marketinga se ocekuje da planski pronalazi nova tržišta i time obezbedi vitalnost preduzeca, odnosno da ukaže na pozicije u kojma se preduzece može naci u buducnosti.

Opasna zamerka koje se upucuje srpskim menadžerima odnosi se na izostanak svesti kada je u pitanju znacaj inovacija u kreiranju konkurentnosti. Generalno menadžeri u Srbiji nisu proaktivno orijentisani, odupiru se promenama, ne ulažu u tehnologiju i znanje. Naši menadžeri dovoljno dobro ne razumeju odnos izmedu preduzeca i okruženja, ne shvataju njegovu složenost i kompleksnost. Ne pridaju veliki znacaj istraživanjima tržišta. Ako se zna da na svetskom tržištu pobeduju najbrži, tj. ona preduzeca koja brže od drugih reaguju na novonastale situacije, teško je ocekivati od srpskih menažera da se uklope u nova pravila igre, bez jasnog poznavanja pojma marketing.

Bez marketinga i istraživanja nije moguce pronaci izvore konkurentnosti, kao ni nacine za njihovo adekvatno korišcenje. Takvim prstupom skoro da je i nemoguce izaci u susret sve zahtevnijem globalnom potrošacu. U turbulentnom i promenljivom okruženju izvori se permanentno i aktivno pronalaze, jer postojeci preko noci mogu izgubiti na znacaju.

Dok su velike svetske kompanije organizacije koje uce, srpski menadžeri još uvek ne shvataju ulogu i znacaj znanja, kao izvora konkurentske prednosti. Menadžment znanja znaci kreiranje takve kulture u organizaciji u kojoj se znanje sistematski prikuplja i deli drugima radi postizanja boljih poslovnih rezultata. Dodatni problem je i taj što ukoliko postoji znanje u našim preduzecima menadžeri ne pronalaze nacine za njihovo odgovarajuce korišcenje.

Godine 1994. po prvi put na našima prostorima sprovedeno je ozbiljno istraživanje na temu srpski menadžment. Centar za menadžment Univerziteta u Beogradu, u okviru svoj projekta, pokušava da istraži karakteristike srpskih menadžera. Na osnovu istraživanja došlo se do zakljucka da u Srbiji postoji nekoliko tipova menadžera5 i da su neke od zajednickih karakteristika naših menadžera: izražen otpor prema promenama, izbegavanje rizika i neizvesnosti, sporo donošenje odluka, samouverenost, nedostatak znanja u oblasti menadžmenta, previše izražena zelja za uspehom i sl. Naši menadžeri ne vole kompromise i cesto radi uspeha prelaze granice moralnosti.

Loši izvozni rezultati i nizak nivo konkurentnosti naših proizvoda dokaz su da se od perioda istraživanja, pa do danas ništa bitno nije promenilo u srpskom menadžmentu. Da jeste stvari bi bile bitno drugacije.Upravo koliko je situacija zabrinjavajuca pokazuje Indeks mikroekonomske konkurentnosti.






6. Zakljucak

Globalizacija, kao i sve prisutnije inovacije na polju tehnologije bitno su promenile pravila igre na svetskom tržištu i uvele novine u poslovnoj orijentaciji preduzeca. Borba za osvajanje tržišnog prostora postaje agresivnija i dinamicnija i u njoj opstaju samo onapreduzeca koja su u poslovni ambijent ugradila visok novo fleksibilnosti i inovativnosti. Nova marketing orijentacija preduzeca znaci pomeranje fokusa sa proizvodnje na potrošaca, ali i na sve druge aktere sa tržišta, posebno na konkurenciju.

Biti konkurentan na globalnom tržištu znaci izaci maksimalno u susret potrošacu po pitanju kvaliteta proizvoda i usluge, i to brže od ostalih rivala sa tržišta. U novim i znatno izmenjenim uslovima poslovanja ne postoji jedno pravo i univerzalno ponašanje za sve ucesnike na tržištu, vec se od menadžmenta ocekuje da na bazi temeljne analize kriticnih faktora poslovanja definiše strategiju koja je u datim okolnostima dobitna.




































LITERATURA


1. Porter, Michael E.,Compatitive Advantage, New York, The Free Press 1985.

2. http://www.weforum.org., Global Competitiveness Report 2005.

3. Jefferson Insitute, Konkurentnost privrede Srbije, Beograd, Jefferson Insitute uz podršku Narodne banke Srbije 2003.

4. Robins, Stephen P., Menadžment, Datastatus, Beograd 2005.

5. Eric, Dejan, Na putu ka teoriji S – tri tipa srpskog menadžmenta, Izazovi menadžmenta i marketinga u globalnom okruženju, Ekonomski fakultet, Beograd 1998

6. Sajfert Z., Đorđević D., Bešić C., Menadžment trendovi, TF Mihajlo pupin, Zrenjanin 2006.

7. Nakarada S., Razvoj malog biznisa u Srbiji, izvod iz studije SEED-a, Beograd 2003.

8. Drucker P., Inovacije i preduzetništvo, PS Grmeč – Privredni pregled, Beograd,1996, str. 216

9. Fridman M., Kapitalizam i sloboda, Global Book, Novi Sad, 1997, str.213
17-09-2009 06:14 PM
Poseti veb stranicu korisnika Pronađi sve korisnikove poruke Citiraj ovu poruku u odgovoru
Nova tema  Odgovori 


Verovatno povezane teme...
Tema: Autor Odgovora: Pregleda: zadnja poruka
  Osnovni teoremi diferencijalnog računa profesorXXX 0 1,181 09-06-2011 10:20 PM
zadnja poruka: profesorXXX
  Seminarski rad - Osnovni geodetski radovi za potrebe katastra u Njemačkoj i Hrvatskoj erik_bananamen 0 2,155 26-05-2011 12:17 AM
zadnja poruka: erik_bananamen
  MODIFIKACIJA PONAŠANJA U RADU -ij Dzemala 0 1,539 10-08-2010 07:40 PM
zadnja poruka: Dzemala
  Osnovni principi rada senzora - fizičko-tehnička merenja Dzemala 0 2,396 24-06-2010 01:46 PM
zadnja poruka: Dzemala
  Osnovni pojmovi industrije i sportske industrije Vesnica 0 2,253 13-05-2010 02:03 PM
zadnja poruka: Vesnica

Skoči na forum: