Postavke ekonomskog blagostanja

Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.

Da bi se doneo stav o poželjnosti državnih aktivnosti, potreban je neki opšti okvir. Većina stručnjaka u području javnih financija koristi se ekonomijom blagostanja kao takvim opštim okvirom.

Ekonomija blagostanja – grana ekonomske teorije koja se bavi društvenom poželjnošću alternativnih ekonomskih stanja. Teorija blagostanja koristi se da bi se razlikovale okolnosti u kojima je tržište neuspešno od onih u kojima tržište uspešno deluje.
Ekonomija blagostanja se bavi kriterijima uređenja društvenih stanja i na taj nam način omogućuje identifikovati moguće ciljeve društva.
Što su društvena stanja (ili stanja svieta)? To su različite situacije u kojima se društvo može naći. Rangiranje takvih mogućih situacija čini društveno uređenje u kojem se društvo može nalaziti. Društveno uređenje može se izraziti kao funkcija društvenog blagostanja (SWF). Društveno uređenje može biti izravno ili neizravno. Društveno uređenje je izravno ako je njegovo izgrađivanje, inače temeljeno na nekom spoljnom kriteriju vezano za preferencije društva, a ne preferencije pojedinca. Ekonomija balgostanja češće koristi neizravna uređenja (što je bliže načelima liberalizma).
U početku ćemo analizirati dva glavna „pravila“ (dve institucije) društvene interakcije: tržište i vladu. Na taj način usmeravamo našu pažnju na ekstremne aspekte suprotnosti između institucija orijentiranih na praćenje pojedinačnih i kolektivnih interesa. Osim toga, potrebno je sagledati pod kojim uslovima ekonomski rezultati, koji se mogu postići putem tržišta (kao posebnim izrazom privatnih interesa) ili vlade (kao posebnim izrazom kolektivnih interesa), osiguravaju poštovanje načela efikasnosti i jednakosti.
U ovom trenutku u našoj analizi razlika između institucija (tržišta i vlade) može se napraviti samo na temelju privatne ili javne prirode interesa koje zastupa institucija.
Za početak ćemo tretirati načelo efikasnosti na temelju Paretovog kriterija. Podudarnost između Pareto optimalnosti i ravnoteže na savršeno konkurencijskom tržištu često se pokazuje u ekonomskoj literaturi. Ta podudarnost će nam omogućiti prenos Paretovog kriterija efikasnosti na nivo institucija ili na nivo akcija koje se trebaju preduyeti kako bi se maksimaliziralo društveno blagostanje
Podudarnost između konkurencijske ravnoteže i Pareto optimuma se temelji na skupu pretpostavki, konceptualnih instrumenata i metodologija teorije opšte ravnoteže. Podudarnost je zapravo razvijanje aforizma „nevidljive ruke" Adama Smitha, koji naglašava vrline tržišta u stecanju "javnog dobra".

Osnovne teoreme ekonomije blagostanja

Ekonomska teorija je dokazala da postoji dvostruka podudarnost između tržišta i Pareto optimalnosti izražena u sledeća dva "osnovna" teorema ekonomije blagostanja:
1.U ekonomskom sustavu sa savršenom konkurencijom i potpunim tržištima, konkurencijska ravnoteža, ako postoji, biće Pareto optimalna.
2.Ako postoje potpuna tržišta , a ispunjeni su određeni uslovi funkcija pojedinačnih korisnosti (konveksne mape krivulja indiferencije) i funkcija proizvodnje (konveksni proizvodni skupovi), svako Pareto optimalno stanje može se realizovati kao ishod konkurencijske ravnoteže ostvaren prikladnom preraspodelom resursa (početnih dohodaka) između pojedinaca.

Prvi osnovni teoreme

Kako bi razumeli implikacije prve teoreme, moramo dati preciznu definiciju ključnog koncepta kojeg izražava (savršenu konkurenciju). Savršena konkurencija podrazumeva režim gde su:
a.dobra homogena
b.agenti prisutni u velikom (hipotetski rečeno, beskonačnom) broju
c.nema sporazuma između agenata
d.slobodan ulaz i izlaz
e.potpune informacije o cenama.
Konkurencijska ravnoteža zadovoljava uslove maksimaliziranja korisnosti i profita kao i uravnoteženja tržišta (nema viška potražnje za svako dobro) ravnoteža postoji ako funkcije korisnosti agenata imaju standardna svojstva i isključeni su rastući prinosi na masu (skupovi proizvodnje su konveksni). (Rastući prinosi na masu znače konstantno opadanje dugoročnih prosečnih troškova, što bi bila prepreka postojanja više od jednog prduzeća na tržištu jer bi svako prduzeće pokušalo povećati svoju veličinu sve dok ne bi zasitilo tržište).