Poloza evropske centralne banke kao element drzavnost eu

Sadržaj:



1. Uvodna razmatranja 2

2. Osnivanje Evropske Centralne Banke 3
2.1. Odgovornost i zadaci Evropske centralne banke 5
2.2. Postupci odlučivanja i odnosi između organa ESCB-a 6

3. Stabilnost cena 10

4. Pozicija Evropske centralne banke 10
4.1. Kredibilitet i odovornost 11
4.3. Strategija i instrumenti 12

Zaključak 15
Literatura 15



1. Uvodna razmatranja
Ideja evropskog ujedinjenja je stara, svoje korene vuče jos iz vremena daleko pre II Svetskog rata. U okviru brojnih zalaganja za stvaranje ujedinjene Evrope, značajan je govor britanskog premijera Vinstona ČerČila održanog 19. Septembra 1946. u Cirihu gde poziva države kontinetalne Evrope na stvaranje ujedinjenih evropskih država.
Stvaranje i postepeni razvoj EU mogu biti prikazani isticanjem najvažnijih datuma:
• 18. april 1951 god. – Šest evropskih država ( Zapadna Nemačka, Frncuska, Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg) potpisuju Pariski sporazum kojim je osnovana evropska zajednica za ugalj i čelik (CECA).
• 25. mart 1957 god. - Šest zemalja u Rimu potpisuju tzv. Rimske ugovore o osnivanju Evropske ekonomske zajednice (EEZ). Istovremeno je zaključen ugovor o osnivanju zajednice za atomsku energiju (EVROATOM). 30. jul 1961 god - Primena zajedničke agrarne politike.
• 1967 god. - EEZ,CECA i EVROATOM su integrisani,
• 1. jul 1968 god. - Šest zemalja članica ukidaju međusobno trgovinske barijere i usvajaju zajedničku carinsku tarifu prema trećim zemljama.
• 1. januar 1973 god. - Britanija, Danska i Irska postaju punopravni članovi EZ.
• 13. mart 1979. - Na snagu stupa evropski monetarni sistem (EMS).
• 1. januar 1981 god. - Grčka postaje 10-ti član EZ
• 1. januar 1986 god. - Španija i Portugalija postaju članovi EZ.
• 7 februar 1992 god. - Na samitu u Mastrihtu potpisan ugovor o EU sa zadatkom da olakša razvitak ekonomske, monetarne kao i političke unije
• januar 1993 god. - Sporazum iz Mastrihta stupa na snagu.
• januar 1994 god. - Osnivanje evropskog monetarnog instituta (EI) kao prethodnika evropske centralne banke ali sa daleko manje kompetencija nego što će imati Centralna banka.
• 1 januar 1995 god. - Četvrto proširenje EU kada su joj se priključile još tri zemlje: Austrija, Švedska i Finska
• 25 mart 1995 god.- Na snagu stupa šengenski sporazum o otvorenim granicama, ukidaju se granične kontrole između zemalja koje su potpisale sporazum i povećava se saradnja između policije i sudova.
• 13 decembar 1997 god. - EU počinje proces za proširenje članstva u koje treba da bude uključeno 10 zemalja istočne Evrope i Kipar.
• 25 mart 1998 god. - Evropska komisija formalno preporučuje 11 zemalja za ulazak u EMU i učestvovanje u stavranju EURA. To su Nemačka, Francuska, Austrija, Belgija, Finska, Irska, Italija, Luksemburg, Holandija, Portugalija i Španija.
• 1 januar 1999 god. - Centralnu monetarnu vlast preuzima evropska centralna banka (ECB) sa sedištem u Frankfurtu.
• 4 januar 1999 god. - EURO važi kao obračuska jedinica u 11 zemalja članica EMU.
• 1 januar 2002 god. - EURO postaje zakonsko sredstvo plaćanja.
2. Osnivanje Evropske Centralne Banke
Odlukom o prelasku na treći stepen Ekonomske i monetarne unije (EMU), koju su 01. juna 1998. godine, doneli šefovi država i vlada Evropske Unije, zvanično je osnovana Evropska Centralna Banka (ECB). Evropska Centralna Banka zajedno sa nacionalnim centralnim bankama petnaest zemalja članica Evropske unije čini Evropski sistem centralnih banaka (ESCB), koji je imao zadatak da upravlja operacijama oko uvođenja zajedničke valute evra i da nadzire čitav proces. Osnivanjem ECB dvanaest država koje su uvele evro, prepustilo je suštinski deo svog državnog suvereniteta u oblasti monetarne politike Evropskom Sistemu Centralnih Banaka i Evropskoj Centralnoj Banci, koja je sad preuzela centralnu ulogu u novčanoj i monetarnoj politici . Motivi odluke da se zadrže nacionalne centralne banke u okviru ESCB-a, prema nekim tumačenjima, mogli bi se dovesti u vezu ne samo sa bitnim aspektima vođenja monetarne politike i decentralizacije, već i sa željom da se zadrže postojeće pozicije i radna mesta. Dvanaest Nacionalnih centralnih banaka iz evro zone sa ECB-om čine Eurosistem. Dokle god postoje države članice koje nisu prihvatile evro, treba da se pravi razlika između Eurosistema i ESCB-a. Nacionalne Centralne Banke tri države koje nisu prihvatile euro (Danska, Švedska i Engleska) ne učestvuju u donošenju odluka koje se tiču monetarne politike evro zone. Ove države članice i dalje imaju svoju nacionalnu valutu i vode svoju monetarnu politiku. Ako neka od zemalja članica EU kasnije odluči da prihvati evro, ona to može, ali mora da ispuni konvergentne kriterijume. Od ECB-a se očekuje da daje svoje mišljenje o nivou konvergencije pre nego što se dozvoli nekoj zemlji da se pridruži evro zoni. Eurosistem zavisi od finog funkcionisanja bankarskog sisitema kroz koji mogu biti ostvarene operacije monetarne politike. U dvanaest zemalja članica više od 8000 kreditnih institucija (komercijalne banke, štedionice i druge finansijske institucije) mogu imati ulogu kanala u monetarnim transakcijama povećavajući ili smanjujući likvidnost euro zone.
ECB, zajedno sa centralnim bankama petnaest država članica EU, predstavlja ESCB. Kapital kojim raspolaže ECB je 5 mlrd Eura, pri čemu su nacionalne centralne banke jedine kvalifikovane institucije koje mogu upisati kapital i postati akcionari ECB. Najvišem upravljačkom organu ECB je povereno da kvalifikovanom većinom utvrdi obim i formu u kojoj će kapital biti uplaćen. Za svaku centralnu banku iznos kapitala koji treba da upiše izvodi se iz pripisanog ponderacionog sistema po kome :
- 50% učešća u akcionarskom kapitalu ECB-a proističe iz učešća stanovništva zemlje članice u ukupnom stanovništvu EZ u pretposlednjoj godini koja prethodi ustanovljavanju ESCB-a;
- 50% učešća u akcionarskom kapitalu ECB-a proističe iz učešća zemlje članice EZ u ukupnom GDP-u EZ po tržišnim cenama koji je ostvaren u poslednjih pet godina pre pretposlednje godine koja prethodi ustanovljavanju ESCB-a.
Učešće nacionalnih CB u kapitalu ECB