Poimanje mimezisa u Platonovoj i Aristotelovoj filozofiji

U strukturi umetničkog dela prepliću se estetski, saznajni i društveni elementi. Svako značajnije umetničko delo oblikuje lokalne i univerzalne vrednosti čovekovog postojanja. Kolika je umetnička vrednost pojedinog dela pitanje je na koje pokušavaju da odgovore pre svega estetika, a potom i razne teorije stvaralaštva da bi na kraju reč dobili i delovi umetničke publike. U svojoj čuvenoj raspravi između pesnika i filozofa, Platon je prvi sistematski i precizno iskazao svoje shvatanje o ta dva pojma. Za mnoge svoje stavove nalazi građu i podsticaj kod prethodnika. Mnogi od njegovih principa vezanih za književnost, i danas su aktuelni i vrlo često su predmet rasprava , pogotovo princip o mimetičkom stavu umetnosti .

Navešću primer H. Kolera, koji u svojoj knjizi Die Mimesis der Antike pod pojmom Mimesis podrazumeva samo prikazivanje, „time što, npr. reč „nesličan“ povezuje sa: Homer se umoljava da se ne usudi da najvećeg od svih bogova prikaže tako neslično; neslično podražavati je besmisleno“. Platon, međutim, umetnost shvata samo kao golo podražavanje, kao imitaciju imitacije koja je daleko od istine. To se jasno vidi iz X knjige Države, u kojoj otvoreno napada sve pesnike tragičare, i gde kaže: „Ako uzmeš ogledalo i svuda ga okolo okrećeš, brzo ćeš napraviti sunce i obasjati pojedine predmete; to će biti kao život, ali neće otkriti onaj pravi život. Isto tako je i kod slikara i kod pesnika, jer je pravi tvorac bog.“

UVOD 3
1 Aktualizovanje pojma mimezisa u filozofiji 4
2 Teorija o lepom kod Platona 8
2.1 Mišljenje isitne i mimezisa 19
2.2 Progon pesništva iz Platonove idealne države 28
3 Aristotelovo poimanje mimezisa 33
ZAKLJUČAK 40
LITERATURA 42