Пјесме о Марку Краљевићу

Краљевић Марко је живео у временима пре и мало после битке на Косову пољу. Краљ Марко (владао 1371 — 1395), највећа загонетка српског народног епоса. У Марку се слегло вековно историјско искуство народа, на њега су прешле улоге и судбине многих епских јунака како оних о којима се певало пре њега тако и оних о којима се певало после њега. Из оскудних података пажњу привлаче два сведочанства, која нам, на готово неочекиван начин, приближавају Марка и то више као човека него као владара.
Прво сведочанство говори о једној Марковој љубавној афери. У запису на једној књизи неки дијак Добре безазлено саопштава да ју је преписао у време када благоверни краљ Марко „одаде Тодору, Гргурову жену, Хлапену, а узе своју првовенчану жену Јелену, Хлапенову кћер“ (ориг. текст ЗИН, I, 1902, бр. 189).
Друга вест тиче се Маркова учешћа у бици на Ровинама, у којој је он, борећи се на турској страни, погинуо. Четрдесетак година касније Константин Филозоф (в. 1989, 90) у свом житију деспота Стефана пише да је Марко уочи битке рекао Константину Дејановићу: „Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату.“
Прво сведочанство коришћено је у научној литератури као објашњење позадине песме о Марковим неприликама са женама. У другом случају дошла је до изражаја противречност Маркова историјског положаја као ратника који је принуђен да се бори на страни непријатеља свога народа, противречност која чини једну од главних полуга читаве марковске епике. Анегдота коју је испричао Константин Филозоф показује да је историјски краљ Марко био свестан те противречности – он жели победу оних против којих се мора борити. Исту свест изражавају многе песме о Марку.

Постоји, међутим, и једна дубља, структурална подударност између Марка из ових записа и Марка из епских песама забележених неколико стотина година касније. У оба случаја пада у очи велики унутарњи распон Марковог моралног лика. Марко из записа дијака Добре и Марко из анегдоте Константина Филозофа појављују се у тако различитој светлости да се за та два лика једва могу схватити да припадају истом човеку. Први је име у скандалозној хроници друштва, а други трагични јунак доведен у ситуацију да своју личну судбину одмерава према колективној судбини света којем стварно припада, иако је принуђен да се против њега бори. Разлика између та два лика или између две ситуације у којима су дошле до изражаја две дијаметрално супротне стране Маркове личности може се упоредити с разликом која постоји између Маркова епског лика из песама какве су Сестра Леке капетана, Марко Краљевић и кћи краља Арапскога, Марко пије уз рамазан вино и сличне, на једној, и његовог лика из песама Урош и Мрњавчевићи, Марко Краљевић укида свадбарину, Марко Краљевић и соко и њима блиских, на другој страни.
Два наведена сведочанства о Марку, онај из записа дијака Добре и онај из књиге Константина Филозофа, показују да је он био личност која је још за живота ушла у причу и да су се приче о њему памтиле дуго после његове смрти. Константин Филозоф на посредан начин указује на усмени извор анегдоте о Марковим речима уочи битке на Ровинама, он ту анегдоту уводи у текст глаголом „кажу", тј. прича се. Сувремени писци не саопштавају ништа о томе да ли се о Марку певало, али из оног што је о њему речено види се да се о њему причало, да је он био личност за причу. А природно је да приче о ратницима у земљи где постоји епска традиција најчешће добијају облик јуначких песама.