Petar Lubarda

Nova tema  Odgovori 
Podelite temu sa drugarima: ZARADITE PRODAJOM SVOJIH RADOVA
 
Ocena teme:
  • 1 Glasova - 3 Prosečno
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Autor Poruka
tajchi Nije na vezi
Junior Member
**

Poruka: 1
Pridružen: Sep 2009
Poruka: #1
Petar Lubarda
Fakultet za umetnost i dizajn













ISTORIJA UMETNOSTI
Seminarski rad o Petru Lubardi




















Savremena umetnost u Srbiji


U modernoj srpskoj umetnosti mogu se istaci dve epohe:do 1950. i od 1950. godine.

SAVREMENA UMETNOST DO PEDESETIH GODINA 20. VEKA

Imresionizam kao pocetak savremene umetnosti ili kako se jos naziva moderne umetnosti primecuje se u ranim delima Nadezde Petrovic i Milana Milunovica na prvoj jugoslovenskoj izlozbi u Beogradu.Ukasnijim delima se Nadezda Petrovic opredeljuje za ekspresionizam.Posle se javlja ceo spektar avangardnih predstavnika u srpskom savremenom slikarstvu od ,, Jugo-Dade’’, ,,Zenita“, nadrealizma, postkubizma, ekspresionizma i neoklasicizma.
Zatim se javlja eksperiment sa kubizmom, postkubizmom i tu su prisutni Jovan Bijelic, Petar Dobrovic i Sava Sumanovic, ali se ovaj eksperiment nije odrzao i zavrsio se u izlazu na neoklasicizam. U delima nekih slikara javlja se poetski realizam. To su Stojan Aralica, Ivan Radovic, Nedeljko Gvozdenovic, Ivan Tabakovic, Marko Celebovic, Kosta Hekman, Petar Lubarda, Pedja Milosavljevic i drugi.
Uoci Drugog svetskog rata slikarstvo se deli na dve struje.O prvoj struji je vec bilo reci i ona je zastupala tezu „umetnost radi umetnosti“ dok druga struja zastuplja tezu „umetnost radi ideje“ i tu se radi o socijalnoj umetnosti,umetnosti u ratu i revoluciji u koju: Djordje Andrejevic Kun, Djuradj Todorovic, Radojica Noe Zivanovic i drugi. U toku okupacije i rata slikarstvo je samo tinjalo ali su neki i u logorima imali snage da stvaraju.

SAVREMENA UMETNOST POSLE PEDESETIH GODINA XX VEKA

U periodu posle 1950. godine belezi se kumulacija dogadjaja i novih stilova u umetnosti ali se razlikuju jedni u kontinuitetu a drugi u diskontinuitetu, dok ovi prvi predstavljaju pokolenje koje je iz predratnog doba koje je sada iskusno i jos uvek spremno da radi i stvara menjajuci i celezirajuci svoje stilove i umetnicke rukopise, drugi, koji se javljaju u diskontinuitetu su ili jos uvek spremni za eksperimente iz predratnog doba, ili mladi umetnici. Ovi mladi umetnici osnivaju svoje umetnicke grupe u kojema se razvijaju u prave stvaralacke licnosti. To su na primer grupe Samostalni, Jedanaestorica, Decembaska grupa, Mediala, Beogradska grupa. Medju mladima se javljaju pojedini stilovi iz savremene umetnosti kao pop-art, konceptualna umetnost, i tu spada grupa ,,143“, ,,kod“ grupa ,,E“ i pojavljuju se kao i svugde po svetu nove tendencije u savremenoj umetnosti koji zele da poniste razlike izmedju razlicitih medija u umetnosti.






Zivot Petra Lubarde

Petar Lubarda je rodjen 27.jula 1907.godine u Ljubotinju na Cetinju,kao prvo od sestoro dece Djura Lubarde i Marije Vujovic.Petrov otac je bio oficir crnogorske vojske,a potom i potpukovnik vojske Kraljevine SHS,odnosno Kraljevine Jugoslavije.Petar se skolovao u Umetnickoj skoli u Beogradu 1925.godine.Vec 1926.godine odlazi u Pariz gde ostaje do 1932.Vraca se u Beograd,gde zivi i radi do 1938.Za to vreme ucestvuje na svim izlozbama jugoslovenskih umetnika.Od 1938. do 1940. ponovo zivi u Parizu.Pred izbijanje Drugog svetskog rata vraca se u Beograd a vreme okupacije provodi u nemackom zarobljenistvu. Posle oslobodjenja odlazi 1947. u Crnu Goru,gde je osnivac i predavac na Umjetnickoj skoli na Cetinju.Godine 1950.definitivno se vraca u Beograd,gde je ziveo i radio do 1974. kada je umro. Studijska putovanja:Francuska,Belgija,Indija,Sirija i Liban.Bio je clan ULUS-a,redovan clan Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu.Dobitnik je ordena bratstva i jedinstva,kao i pocasni gradjanin gradova Slovenjgradeca i Kragujevca.

Vjera Dorner,sestra slikara Petra Lubarde
O zivotu Petra Lubarde,koji je u jednoj anketi krajem devedesetih proglasen najboljim srpskim slikarom dvadesetog veka,mnogo toga je ostalo nepoznato.Jedina osoba od koje jos moze nesto da se sazna o ovom velikanu nase umetnosti jeste njegova sestra Vjera Dorner,koja od 1949.godine zivi u Tel Avivu u Izraelu. -Petar je od mene bio stariji 14 godina i vec je bio poznat slikar kada sam ja bila devojcurak.Otisao je rano od kuce,iz Sinja prvo u Beograd 1925., a zatim u Pariz godinu dana kasnije.-Za vreme rata preselili smo se na Cetinje,gde sam i zavrsila gimnaziju.Petar je bio u Nemackom logoru Stalag 17,gde je oboleo od teskog zapaljenja zglobova i nakon godina provedenih tamo vratio se u Beograd. Rastao se od prve zene Jelene i kratko vreme nakon toga stupio je u vezu sa jednom Cehinjom,koja je nosila njegovo dete. Kraj rata je bio tezak za sve nas.Otac Djuro je ubijen,presudila mu je komunisticka vlast,a samo 40 dana kasnije dogodile su se u istom danu dve tragedije.Na Petrovim rukama je umro brat Veljko,a na porodjaju je preminuo njegov tek rodjeni sin.U celoj toj tragediji,svimi,a majka pogotovo,zalili smo sto bar to dete nije ostalo zivo,mozda bi i Petrov zivot bio drugaciji. Ono cega se gospodja Vjera seca teska srca jeste i poslednji susret sa bratom. -Bilo je to1965.godine,kada smo moj muz i ja bili kod njega u Beogradu.Rastanak je bio tezak,kao i svaki,ali nisam ni slutila da je poslednji.Pisma je pisao u kasnim nocnim satima,nakon zavrsenog slikanja.Pisao mi je lepa pisma i iz Indije,odakle je trebalo po povratku da dodje kod nas.U jednom tom pismu pise ,,Ostacu dok mi ne kazete-idi kuci..." -Moja velika zelja je da se u rodnom mestu mog brata Petra,na ruinama stare kuce,podigne spomen muzej,gde bi bile kopije pisama i fotografija ,opis njagovog zivota i zivot njegove porodice.




Umetnicki rad Petra Lubarde

Umetnicki opus Petra Lubarde obelezen je jedinstvenim, individualnim pecatom. Medjutim, razlikujemo u njegovom razvoju nekoliko odredjenih faza koje bismo mogli podeliti na dve predratne, jednu prelaznu i dve posleratne faze. Najstarija se odvija izmedju 1927. i 1936.godine, kada mladi slikar uglavnom zivi i radi u Parizu nastojeci da savlada zanat upoznavajuci dela velikih klasika u Luvru.Njegove teme su obicne-pariski motivi,mrtva priroda,cvece,poneka figura-uzete iz svakodnevnog zivota,ali podredjene unutrasnjoj transpoziciji. Lubarda se u Parizu cesto vidjao i druzio sa svojim zemljakom,slikarem Mihailom-Misom Vukoticem (1904-1944).U pocetnim pomalo i nesigurnim Lubardinim slikarskim koracima,vrlo bitnu podrsku i ohrabrenje mu je pruzio jedan drugi slikar sa Cetinja,Milo Milunovic (1897-1967). Moze se reci da mu je Milunovic na izvestan nacin pomogao da razume sta je to slikarstvo,odnosno da razume prirodu same umetnosti.Posle izvesne pauze i premisljanja u radu,Lubarda je po druzenju sa Milunovicem,ali i sa drugim nasim umetnicima poput Mihajla Vukotica,Stojana Aralice,Riste Stijovica,Milivoja Uzelca i dr.,poceo intezivno da slika.Shvatio je rad velikih umetnika poput Sezana,Pikasa,Braka ili Matisa.Tako je vec 1927.godine, sa navrsenih dvadeset godina, Lubarda prvi put izlozio svoja dela na grupnoj izlozbi u pariskom Salonu nezavisnih. Sledece godine nastupio je na velikoj izlozbi jugoslovenskih umetnika u Parizu, A 1929. priredio prvu samostalnu izlozbu otkako je otisao na studije, ali ne u Parizu nego u Umetnickoj kuci ,,Bragalja“ u Rimu.Po zavrsetku izlozbe vratio se u Pariz gde je nastavio da slika. Odluku da se vrati u zemlju Lubarda donosu 1932.godine.Odmah po dolasku u Crnu Goru Lubarda odlazi na primorje, obilazi gudure i penje se uz planine, nadahnut neopisivom lepotom svoje ljubotinjske kolevke.Iste godine Lubarda odlazi ze Beograd,gde slika,pored dramskih intoniranih crnogorskih predela,portrete, u vidu snaznih likova iz naroda kao sto su Crnogorac (1933) ili Siptar (1936). Godinu dana po povratku u zemlju, Lubarda se zeni Jelenom Jovanovic,od njega dve godine mladjom studentkijnom istorije umetnosti koju je upoznao u Parizu. Od 1933. sve do 1940. godine, Lubarda je redovno izlagao na izlozbama slikarskih i vajarskih dela jugoslovenskih umetnika u zemlji i inostranstvu.Ove godine su karakterisale njegovu drugu fazu,kao originalnost njegovog robusnog izraza,privlaci paznju javnosti i kritike.Pozitivne kritike i komentari u stampi hrabrile su mladog slikara.Nesto manje portreta sa podvucenom socijalnom notom, sazrevanje tog izraza belezimo na slikama kao sto su Motiv iz Ulcinja (1936), Motiv iz Rume (1937),Crkva Sv. Vlaha (1937) i posebno malom po formatu ranom Ljubotinju (1937).Linija se povukla u korist odnosa svetlo-tamno,ciji dramski kontrast ide od sivo-crnih do sivo-belih tonova, fraktura je pogotovo reljefna,materija teska i nabijena pigmentom.Snazna individualnost umetnika ispoljena je kroz opori ton,kroz lapidno zabelezene prirodne forme,kroz inkarnaciju osecanja u prikazanim likovima.Lubarda nije mnogo cekao na prvo zvanicno priznanje za svoj istrajan rad. Posle samo tri samostalne izlozbe i ucestvovanja na nekoliko zapazenih grupnih izlozbi u zemlji i inostranstvu, usledila je prva ozbiljna nagrada 1937. na velikoj Svetskoj izlozbi u Parizu-Gran pri za slikarstvo. U medjuvremenu, Lubarda pristupa drustvu srpskih umetnika ,,Lada“ 1938. godine, ali iste godine se vraca u Pariz, odalke ce sve do 1940. godine putovati i obici delove Evrope-Nemacku, Spaniju ideo Severne Afrike- Alzir,Tunis i Egipat.Tih godina nastala su neka njegova najpoznatija dela kao sto su ,,Zaklano jagnje“ ili ,,Fazan“. U tom trenutku bio je privucen fenomenom smrti,krvi i raspadanja.Cini se kao da je tim svojim slikama nagovestio sumornu i stravicnu skorasnju realnost.







Sam zavrsetak ove faze punog sazrevanja nagovestava iznenadni obrt, kako u slikarskom jeziku tako i u izboru sadrzaja. Kao da slikar, naslucujuci katastrofu rata koja se nesumicno priblizava, nastoji da se u zizu svesti dozovu likovi iz senke,potisnuti iz prvog plana, ali prisutni i zivi, kao element cije vreme tek dolazi i sa kojim se mora racunati. Realisticka slika portreta, predela ili cveca ustupa mesto neobicnoj mrtvoj prirodi, ciji drasticni naturalizam u predmetnom sadrzaju prikriva matafizicku poruku nastupajuce katastrofe. Taj novi proces bio je u stvari nagovestaj da ce se u delu izuzetnog umetnika steci najbolje karakteristike beogradskog ekspresionistickog i intimistickog kruga, pri cemu ce se on, u svom konacnom izrazu, opredeliti za postupak usporenog dozivnjaja. Pocetak Drugog svetskog rata zatekao je Lubardu u Beogradu.Odmah po okupaciji biva zarobljen od Nemaca kod Topole, i u kratkom roku sproveden u zarobljenicki logor u Krems, Nemacka.Medjutim, ratne godine su za izvesno vreme zaustavile razvoj slikarsva Petra Lubarde.Kao ratni zarobljenik, on radi sumorne beleske iz logorskog zivota, unoseci kroz boju ponovo jedno ekspresionisticko osecanje.S’ druge strane,dozivljaj ratnih stradanja, prozivece i nekoliko sledecih godina, manifestujuci se najvise u tamnom tonalitetu na slikama kao sto su Bombas (1945) ili Secanje na 1941.godinu (1947), pa ovo razdoblje od 1941. do zakljucno 1950. godine mozemo nazvati prelaznom fazom. Krajem 1945. godine Lubarda zepocinje svoju profesuru na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, u cijoj zgradi mu je bio i atelje.Svoje novije , ali i nesto starije slike izlaze na prvoj i drugoj posleratnoj izlozbi clanova Udruzenja likovnih umetnika Srbije (ULUS), ciji clan postaje iste godine. Sledece 1946. zeni se sa Verom Protic, koja je u vreme njihovog poznastva bila student slikarstva na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu.Odmah posle vencanja odlaze na Cetinje gde Petar priprema radove za ucesce na prvoj izlozbi tek osnovanog Udruzenja likovnih umjetnika Crne Gore (ULUCG), ciji postaje drugi po redu predsednik.Ova godina je vrlo vazna za razvoj likovnog zivota u Crnoj Gori. Neposredni kontakt sa rodnim krajem,sa predelom i ljudima, dao je slikaru antejsku snagu i pripremio za najznacajniji period njegove umetnosti. Ta, nazovimo je epska faza potrajace novih desetak godina, da bi se zavrsila velikom izlozbom u Beogradu 1961. godine.Mada su je nagovestila i neka ranija dela, kao Kameno more (1947), Kompozicija (1950),Suvo drvo (1950) ili Polip (1950), njen pravi pocetak mozemo konstatovati pojavom slike Kamena pucina iz 1951. godine.Prelazeci od realistickog na asocijativno prikazivanje, Lubarda je dezintegrisao formu sa amlitudom do gotovo ciste apstrakcije, uz povremeno vracanje predmetu.U stvari, kroz nezavistan ritam linije-arabeske i potpuno oslobodjenje, posne boje, forma je sve vise postala forma plasticnih elemenata. Godine 1950. Lubarda se vraca u Beograd u kome ce nadanje boraviti sve do smrti.Peta samostalna Lubardina izlozba priredjena je 1951. u Umetnickoj galeriji ULUS-a na Terazijama, i koja je obuhvatala 52 dela, nastala od 1943. do 1951. godine.Medju njima je bilo i nekih koja su presudno uticala na oblikovanje savremene posleratne jugoslovenske umetnosti,kao sto su ,,Bitka na Vucjem dolu“, ,,Ustanak u Crnoj Gori“, ,,Cetinje sa Lovcenja“, ,,Na kucu ti gavran pao“, ,,Crnogorsko selo“ i dr.Svaka od ovih kompozicija bila je okruzena desetinama manjih varijanti, skica i pojedinacno razradjenih detalja, tako da se moze govoriti o posebnim tematskim ciklusima.To se posebno odnosi na najpoznatiji, kosovski ciklus, ciji cemo eho nalaziti cak i kod Srdje Zlopogledje iz 1961. godine.Po svom ukupnom karakteru i zvuku, umesto dramatike iz predhodnih faza, astralna vedrina je glavni sadrzaj slike, dok lirizam dominira nad estetskom konstrukcijom.








Uspeh koji je Petar postigao na II internacionalnom bijenalu u Sao Paolu u Brazilu bio je najveci koji je jedan jugoslovenski umetnik do tada postigao. Na ovoj izlozbi Lubarda je osvojio jednu od sest najvecih otkupnih nagrada Bijenala za inostrane slikare za sliku ,,Borba konja“. Mnogi brazilski kriticari izjasnili su se da je njegovo slikarstvo jedino otkrice Bijenala. Za sliku ,,Noc u Crnoj Gori“ Lubarda dobija prvu nagradu na III bijenalu u Tokiju 1955. godine. Najzad, od 1961. pa do smrti 1974. godine odvija se poslednja faza u delu Petra Lubarde.Pocetkom sezdesetih godina Lubardu bira SANU za njenog redovnog clana.Na desetogodisnjicu svoje cuvene izlozbe u Galeriji ULUS-a na Terazijama, Lubarda priredjuje desetu samostalnu izlozbu u Galeriji Kulturnog centra u Beogradu.Jos jednom ce se pojaviti tema iz najblize istorije u ciklusu Kragujevac 1941, inspirisana poznatim masakrom civilnog stanovnistva od strane fasistickog okupatora.Svestan da je na najboljem putu da dosegne najvisi nivo u umetnickom otkrovenju prirode i coveka, Lubarda zapocinje seriju svojih slika na temu svetlosti i kosmosa. Rezultat toga je monumentalno delo ,,Put u kosmos“, koje je Lubarda slikao u zgradi SIV-a u fresko tehnici na zidu centralne sale velicine 100 metara kvadratnih, kao i veci broj pripremnih studija i kompozicija manjih formata, koje je iste godine izlozio u Galeriji Doma JNA u Beogradu. U prvoj polovini sezdesetih godina Lubarda je studijski boravio u Indiji. Iskustvo koje je tamo stekao u susretu sa jednom drugacijom, drevnom civilizacijom i religijom bilo mu je dragoceno u daljem stvaralackom radu.Stigao je i da 1963. priredi samostalnu uzlozbu slika u Nju Delhiju i Bombaju.Vec 1964. godine dobija jos jedno u nizu priznanje –Sedmojulsku nagradu SR Srbije, a dve godine potom i veliku AVNOJ-sku nagradu. Na licnom planu medjutim, imao je pomalo nestabilan zivot. Za svega dve godine uspeo je da se razvede i ponovo venca sa svojom suprugom Verom, za koju vecina savremenika tvrdi da je imala neobjasnjiv uticaj na Petra, koji je u sustini bio dobar i posten covek...i koji je mnogo podsecao na neko dete koje slucajno ima sedu kosu. Veliku retrospektivnu izlozbu Lubarda je imao 1967. u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, obelezivsi cetrdeset godina umetnickog stvaralastva.Sledece godine izlaze svoja uglavnom novija dela na izlozbama u Titogradu, Cetinju, Beogradu, a posebno je u znak secanja na streljanje djake kragujevacke skole 1941, u memorijalnom muzeju ,,21. maj“ u Kragujevcu izlozio svoja dela na temu ,,Dosta krvi,dosta ubijanja“, koja je potom poklonio gradu Kragujevcu. Druga polovina sezdesetih godina za Lubardu je bila u znaku istrazivanja novih slikarskih tehnika i tehnologija, primene sintetickih bojenih lakova, istrazivanja u oblasti slikane materije, potpunog apstrahovanja ideja i zamisli, intelektualnoj spoznaji izvan granica vidljivog sveta.Cini se da je u odnosu na druge slikare njegove generacije Lubarda u tome odmakao najdalje. Dve godine nakon retrospektivne izlozbe u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, Lubarda prihvata poziv Srpse akademije nauka da u Galeriji ove ustanove priredi jos jednu vecu izlozbu svojih radova na kojoj bi bila predstavljena dela iz vremena studija i boravka u Parizu, pa sve do najnovijih slika. Najpoznatije slike sezdesetih godina su ,,Let ka suncu“ (1966), ,,Sazvezdje“ (1967), ,,Indija“ (1963), ,,“Stihija-Firenca“ (1967) i ,,Spanija“ (1967), ,,Borba sa bikom“ (1965), ,,Prometej“ (1967), ,,Zmajevi“ (1967), ,,Sumrak Lovcena“ (1970). Slike iz ovog perioda sadrzale su teme dobra i zla, filozofije zivota u cijem je jezgru ,,vreme nemerljivo“-kako je sam napisao. Zadrzavajuci arabesku, cistu boju i posnu materiju, a menjajuci gamu – od zute, preko crvene, do hladnih zelenih i plavih – ova










faza bila je u pogledu forme nastavak predhodne, uz najbolje odlike stila koji je slikar vec bio dostigao. Vec pritisnut godinama i bolescu, Lubarda je pocetkom sedadesetih godina sve manje prisutan u javnosti. Godinu dana pred smrt Lubarda odlucuje da svoju slikarsku ostavstinu, koja se u tom trenutku nalazila u njegovom ateljeu, preda gradu Beogradu na cuvanje i izlaganje. Petar Lubarda umire 1974. godine i sahranjen je u Aleji velikana na Novom groblju.

















































Lubarda o sebi i umetnosti


Razgovor vodila Olga Perovic 1968. godine


,,Od malih mogu svi mi iz ovih krajeva smo vaspitavani ubijek u nekoj odbrani, hrabrosti, ponosu. Razloga za to je uvijek bilo...Takvi su bili i moji djacacki dani. I nije me niko po nekom programu vaspitavao, nego, onako, obicajno, jer taj program u stvari zivi u narodu. Sjecam se dobro i balkanskog rata, bio sam dijete, i prvog sbjetskog rata i uvijek je sve bilo upereno u jednu misao: ne predati se, ne pasti u ruke neprijatelju i slicno. To je bilo ono sto je dijete stalno slusalo. U djecacko doba ja sam stalno nesto svtljao i brckao olovkom, i znam, uvijek sa tim olovkama muku mucio, jer istukli bi me ako bih je izgibio, jer treba drugu da mi kupuju. Cesto sam i rezao u kamenu. I to sto sam rezao je interesantno.Znao sam da citavu jednu stijenu isaram, rezao sam poput serpen tina koje sam vidio.Prilicno sam vremena na to trosio, pa su me korili, uvijek bi mi rekli:,,A dje ti je knjiga“! Zivio sam dok je trajalo to kratko djetinstvo u raznim krajevima Crne Gore. Svuda sam vidio nesto slikovito. Pamtio sam Crnu Goru u slikama, a ja to naravno tada nijesam znao. Kao sto nijesam znao da uopste postoji neka profesija. Ja vidim i dans u sezdesetoj godini da kod danasnje djece isto tako zivi jadna vizija zavicaja, zive razne legende i na taj isti nacin ih gotovo i pamte. I umjetnik se sam uvijek vraca tim svojim korenima. Dolazi u zavicaj jer ga to vuce. Taj svijet djetinstva. Ta etika, cine mu sustinu stvari. Meni nije bio nikakav cilj tokom ovih cetrdeset godina rada da napravim nekakvu nacionalnu umjetnost. Na to nijesam ni mislio. Nego da stvaram umjetnost, pravu umjetnost, a da govorim kroz nju ono sto mi iznutra misao diriguje.Svaka slika, naime, makar ona bila i najapstraktnija, uvijek ima jedan size, motiv... Ako slikar, da tako kazem, prstom samo dirne jednu povrsinu, to je vec jedna tacka koja nas vuce da je pogledamo. Dakle, i ona ima neko znacenje“. Dolaskom u Pariz, Lubarda nam govori kakvih je problema i dilema imao tamo dok nije poceo da slika. ,,Postavio sam sebi pitanje: Sta je zapravo umjetnost i kako se umjetnost pravi? Volio sam jako mnogo Rembranta, El Greka, za koje nijesam ni znao ko su, ali vidio sam slike. A sada je nastala kod mene jedna velika nevolja. Sta je to – to kako su slike uradjene, to je fasada necega, a sta je to sto goni na slikanje i zasta covijek stvara tu umjetnost? To je problem koji me je poceo muciti. I to je trajalo – setnje kroz muzeje i galerije pocele su u meni da stvaraju skoro jednu dramu.Ipak ja sam poceo da slikam, i slikao sam nesto, i mucio se, i gledao, gledao... Secam se dosao sam jednom u jedan muzej i ugledao Sezanove slike. To je bio prvi put da sam ja vidio Sezana, i gledao sam i cudio se kakvo je to slikarstvo.Tako je jednoga dana moj problem nestao, tako sto sam upoznao Mila Milunovica i druzeci se sa njime nekon sest meseci slikanja, price, muka ja sam nekako shvatio sta je to slikarstvo. Tada sam poceo naglo i mnogo da slikam. Poceo sam da razumem sta radi Pikaso, Matis, Brak... Odlazak u logor na mene je ostavio poseban trag. Ta izolovanost, tuga, psihicka kriza u meni je povremeno bila prisutna, ali radeci crteze, bilo mi je to neko zanimanje da bih zaboravio gdje sam. I to mi je pomagalo da izdrzim.Tada sam u logoru shvatio jednu stvar, prvi put mozda tako snazno: da umjetnost,ako zeli da izrazi jednu stranu zivota, dozivljaj, ne samo opticki vec i onaj psihicki, onda umjetnost nuzno trazi i jednu kombinaciju. Jedna likovna optika, ali optika i duha u isti mah.“ O umjetnosti, njenom zadatku, njenoj poziciji Lubarda govori sa strascu, s’ mnogo ilustracija, primera, sa zeljom da bude shvacen i dokumentovan. On govori o umetnosti danas, o njoj u buducnosti. Neprekidno je povezuje sa drustvom, sa







zbivanjima u njemu.Za njega to je nedeljiva celina.Samo je zadatak umetnosti specifican. ,,Umjetnost je veliko ogledalo koje ne dozvoljava drustvu da ne vidi sve o sebi. Stoga umjetnik mora da, u punom smislu te rijeci, zivi sa svojim vremenom, mora da bude angazovan, on izrazava angazovanost najboljeg u ljudskom duhu da izrazi slozeni snagu zivota. Tako, recimo, svaka umjetnost koja nosi u sebi pun domet zivota je uperena uvijek u buduce vrijeme. Iz prostog razloga sto umjetnik vec ima jednu materiju koja nije savladana, koju treba da savlada. Nase je doba, u ovom dvadesetom vijeku, pogotovo, jedna prekretnica. A kao vrlo vazno, ja uzimam godinu 1905. otkako je prvi revolt izbio u Rusiji. Ona je u umjetnosti i u svijetu isto tako dala znake novog zivota. Umjetnost od 1905. pa do 1917: to je baza toga sto mi zovemo moderna umjetnost. Mi znamo, ovako hronoloski kada su nastali fovizam, kubizam, strukturalizam, futurizam, pa dadaizam, nadrealizam... Dakle, sta su te pojave? Ovi pravci su nas oslobodili i dali voluminozmost jednom shvatanju.Umjetnici iz tih godina su cesto govorili da treba da se odrice shvatanja umjetnosti, kao neceg izuzetnog, da osoba umjetnika nije nesto specijalno. To ako se laicki uzme, bilo bi malo smijesno, ali zivotno je tacno. Ko je tu umjetnost iz 1905, pa nadalje do nasih dana eksperimentalno, alo bih je mogao tako nazvati, a taj izraz upotrebljavam da bih bio jasniji, ko je nju prihvatio, od pocetka obog vijeka pa sve do nasih dana? Ona je pala u ruke ljudima kojima nije namijenjena, na koje umjetnici nijesu mislili. Karakteristicno je da su svi umjetnici mahom, bas ti, moderni, ti koji su dali bazu modernoj umjetnosti, gledali i sve nade polagali u revoluciju proletersku. I nijedan nije bio a da nije bio bar simpatizer revolucije. Mozda je to malo automatski shvaceno, da sve ono sto izgleda napredno ide sa revolucijom, ide ukorak sa socijalnim zbivanjima itd. Evo jednog dokaza u malome, iz nase sredine. Nikada se kod nas nije toliko brinulo da se ocuvaju stari manastiri i uopste stara zdanja kao danas. Sada su oni svojina svih nas i ta umjetnost se moze gledati. A prije rata imali smo stanje da se nijesu mogle gledati freske po manastirima i cak je bilo mnogo prezira prema nasim spomenicima. Dakle, cudnovato je da dolazi jedna revolucija koja negira mnogo stosta iz proslosti, rusi stari poredak, ali ocuvava bit proslosti, pravi, vrijedan lik minulog, onu srz zivota. Cesto mi se postavlja pitanje sta je to sto je toliko nacionalno u mom likovnom radu. Ja nijesam trazio da to bude u mom likovnom stvaralastvu, niti sam to mogao traziti, jer se to samo javlja nekako iz citavog bica umjetnikovog. Ja to ne umijem drugacije da izrazim na jednom platnu nego iskreno onako kako mi to namecu moje vijuge, a to je na koncu rezultat jedne misli i sadrzine koja je u covjeku i koju on realizuje. Za moje umjetnicko osjecanje ostalo je zauvijek vazno da radim logicno, i da je osjecanje stvarno prisutno, da se nazire moguci size, da se bude iskren u svakom pogledu“.


















Izlozbe povodom stogodisnjice od rodjenja Petra Lubarde


Muzej 25. maj otvara veliku retrospektivnu izlozbu povodom proslave stogodisnjice slikarevog rodjenja (1907-2007)


Na otvaranju je prisustvovala Lubardina sestra Vera Doner i sestricina Djina Lazar koje su za ovu priliku doputovale iz Izraela. Izlozbu cini 178 radova iz svih faza umetnikovog stvaralastva. Naveci deo eksponata dolazi iz dve najvece kolekcije – Narodnog muzeja Crne Gore i Muzeja savremene umetnosti, ali su takodje zestipljena dela iz Narodnog muzeja, Galerije Matice Srpske, Spomen zbirke ,,Pavle Beljanski“, AD Sintelon Holding, Vlade i MIP-a Republike Srbije, Muzeja i galerije Podgorice, kao i privatnih kolekcija. Postavka osmisljena u specijalno adaptiranom prostoru Muzeja 25. maj sastoji se iz 11 tematskih celina koje opisuju specificne ikonografske i formalne topose Lubardine umetnosti: Mora, Samoca, Zjap, Plod, Krik, Cvor, Zid, Sev, Logor, Zlocin i Epilog.



Lubarda - Konjovic

Likovno leto obelezeno je stogodisnjicom rodjena slikara Petra Lubarde. Ne tako davno, dva velikana su se opet srela, na novosadskoj izlozbi Lubarda – Konjovic. Ovo je prilika da podsetimo da u postavci Galeriji ,, Milan Konjovic“ , na istaknutom mestu, stoji slika Milana Konjovica koju je nas slikar posvetio Petru Lubardi sa recima ,, U slavu Lubardi“. Ova i po dimenzijama, ali i po koncepciji monumentalna mrtva priroda se u Galeriji nalazi od 1976. kada ju je Milan Konjovic uvrstio u zbirku sa izricitom zeljom da slika u svakoj postavci bude izlozena. Lubarda i Konjovic su se vec vrlo rano, dvadesetih godina proslog veka sreli i zblizili u Parizu, obojica su napustili akademiju i obojica su se iste 1932. vratili iz Pariza u Jugoslaviju. I jedan i drugi su bili u nemackom zarobjenistvu, ali najznacajniju ulogu su odigrali 1951. sa svojim beogradskim izlozbama, konacnim obracunjavanjem sa dogmom ,, socrealizma“. Petar Lubarda je bio prvi koga je Konjovic 1961. pozvao da izlaze na prvoj izlozbi cuvene somborske ,,Likovne jeseni“, kada je i otkupljena Lubardina slika za zbirku. Lubarda – Konjovic, jedno cisto, nicim pomuceno prijeteljstvo koje jos jednom potvrdjuje, da prave velicine za rivalstvo i sebicnost ne znaju.



Muzej ,,21. oktobar“


Muzej ,,21. oktobar“ u Kragujevcu pridruzuje se obelezavanju stogodisnjice rodjena Petra Lubarde podsecanjem na vrednu postavku slika, koju je ovaj umetnik posvetio streljanima u Sumaricama i zavestao testamentom. Zbirka od 27 slika, kojom retko koji grad moze da se pohvali, nastala je od 1966. do 1968. godine i pripada poslednjem ciklusu Lubardinog stvaralastva, koju likovni kriticari





Ocenjuju najuspesnijom u njegovoj karijeri. Malo je poznato da je Lubarda kolekciju slika ,,Kragujevac 1941. godine“ uradio po narudzbini, ali se iz pijeteta prema tragediji odrekao naknade i svoju odluku o poklonu ozvanicio rukom pisanim testamentom u kome je precizirao uslove pod kojima platna mogu da se izlazu. – Po izricitoj zelji umetnika slike mogu da se izlazu samo kao nedeljiva celina i ne smeju se iznositi iz Kragujevca. Na ovim platnama je bojom i cetkicom proziveo celu dramu stradanja Kragujevcana kroz dela ,,Noc pre tragedije“, ,, Planine od leseva“ do centralne slike ,, Dosta krvi, dosta ubijanja“. Platna Petra Lubarde su doneta u Kragujevac 1969. godine, a otvaranju izlozbe Lubarda je licno prisustvovao. Muzej u Sumaricama otvoren je dve godine posle Lubardine smrti 1976. godine i od tada su njegove slike stalni deo postavke. Za nesto vise od tri decenije od otvaranja muzej je posetilo pet miliona ljudi.













































O Petru Lubardi i njegovom delu

Kao tipican predstavnik epske crte u karakteru naseg naroda, Petar Lubarda nije mogao slikati lako dopadljive sadrzaje. Njegove slike nikada nisu bile ,, med i mleko „, jer on nije bio sin podneblja gde se lako zivi. Njegove teme su teske, dramaticne, njegova boja je opora svetlost kamena, izbledelih fresaka, sparusenog rastinja po goletima, izboranog lica gorstaka. On pasionirano prati borbu svetlosti i mraka, slobodne misli i nasilja, od prastarih legendi Istoka pa do nasih dana, belezeci tu vecitu funkciju zivota onako kako se ona najizrazitije ispoljava na nasem terenu, u nasoj istoriji. Medjutim, za tako veliku temu bilo je neophodno pronaci odgovarajuci jezik. Moguca formula za autenticnog umetnika bila je u koriscenju univerzalnih simbola da se izrazi etos, lepota karaktera i duhovnih vrednosti jednog naroda. Lubarda je poznavao tu mocnu formulu i sprovodio je spontano tako reci od samog pocetka svog umetnickog pohoda. Od mesopotamskih heraldickih simbola, preko romanske reljefne plastike ili renesansnih kompozicija pa do Pikasa i dalje – u njegovom slikarstvu otkrivamo jedno ogromno sublimirano znanje, jedan univerzalni recnik koji koristi vanredan poznavalac. On se njim sluzi prirodno, tecno, saopstavajuci na svakom razumljiv nacin znacajne stvari o sebi i o nama. S’ druge strane, u Lubardinom se delu snazno ispoljava ono osobeno nase, jedan poseban opori zvuk, koji nas razlikuje od Zapada. Od svojih najranijih radova – crnogorskih predela, portreta nosaca ili mrtvih priroda sa jegnjecim utrobama neposredno pre izbijanja Drugog svetskog rata, Lubarda prihvata jedan sivi ton kao osnovni zvuk u akordu, postavljajuci sebi tezak zadatak da iz tog sivog tona izvuce potpunu koloristicku skalu. Nesumljivo, prave rezultate u tom smislu dostigao je u posleratnim godinama, kad se oslobodio suvisne uzdrzanosti i kad se njegova urodjena muzikalnost Mediteranaca rascvetala u raskosnu orkestraciju.
Uopste uzevsi, mozemo prihvatiti da je taj opori zvuk – koji je slikar doneo u svojoj krvi i srcu – bio varijacija u nasoj sredini nekada omiljen minhenski ,, braon sos“. Ali je on mogao posluziti da se odupremo uticaju Pariza – njegovim bezbriznim akordama nastalim u jednom svetu gde se relativno lako zivi, cak i vise od toga: on ce biti prihvatljiva mogucnost za izgradjivanje slikarstva koje danas nazivamo beogradskom skolom, odnosno bice jedna od njenih najbitnijih karakteristika. U tom smislu, Petar Lubarda je jedan od protogonista tog naseg, specificnog zvuka, sazdenog od kamena, teskog zivota, poruka sa fresaka ili gusala. Njegov nesumljivi uticaj ispoljio se vec u predratnim godinama, kada je ovaj umetnik, uz neke druge slikare, pokusao da unese svezu krv u ostareli organizam ,,Lade“, osvajajuci simpatije najmladjeg narastaja. Medjutim daleko znacajniji ostaje njegov uticaj na prve posleratne generacije, koje ce sivi ton prihvatiti i prenositi, varirati njegovu primenu i funkciju, sve do najekstremnijih rezultata, da bi pocetkom sedamdesetih godina stigli do najcrnjeg enformela, do ,,samoubistva slike“ , kako je tada napisao Lazar Trifunovic. Rodjen u Ljubostinju, u Crnoj Gori, Lubarda je svoje slikarsko obrazovanje zapoceo u umetnickoj skoli u Beogradu, da bi ga zavrsio samostalnim studijama u Parizu. Medjutim, ni autoritet velikih klasika, a ni kultivisani jezik Parizana nisu mu bili dovoljni da se izrazi punom snagom. Njegovoj radoznalosti da otkrije sta se nalazi iza vidljive strukture, nametala sa izvesna patetika, osobena dramska nota, koju je otkrio povratkom na rodni krs i koju je, pomesanu sa plavetnilom mora nosio sve do poslednjeg dana. Postajuci kroz godine sve zreliji i misaoniji, shvatajuci sve vise








snagu jednostavnog, sublimiranog likovnog izrazavanja, otkrivao je u stvari sve nove i nove kvalitete svog porekla i narodnog karaktera i opevao ih u jednom epskom ritmu i zamahu. Nije slucajno sto on bira velike teme iz nacionalne istorije. Bitka na Vucjem Dolu, Kosovski boj, Sutjeska ili Kragujevac – to su veliki, svecani trenuci jednog naroda, kada su njegov duh, svest i plemenitost bili stavljeni na najtezi ispit i kad se u sustini postavljalo sudbinsko pitanje opstanka. To su istovremeno i velike etape jednog slikarstva, jednog izuzetnog stvaralackog zivota. U medjuvremenu – tokom duzih ili kracih intervala posvecenim novim izrazavanjima forme, opustanja ili akomulacije duhovnih snaga, sazrevanja ideje i uoblicavanja teme – umetnik nam je ostavio dragocene serije svojih liricnih pejzaza i uzbudljivih likova, nosaca i ladjara, naturalistickih mrtvih priroda i oporih cveca, uskovitlanih zmajeva i tajansvenih zodijaka. Zadrzavajuci i razvijajuci svoju vlastitu individualnost, Lubarda je u svom delu veoma mnogo doprineo da se pomire intimisticka osetljivost za lepotu slikarske materije i robustan izraz nasih slikara ekspresionista. Objedinjavajuci najbolje kvalitete Nadezde Petrovic i Koste Milicevica, Jovana Bijelica i Save Sumanovica, on je istovremeno postao jedan od glavnih predastavnika beogradske skole, ciji je pecat obelezio nasu epohu.







































Nagrade

1937. Pariz, Grand Pri na Svetskoj izlozbi
1939. Hag; I nagrada na Internacionalnoj izlozbi slikarstva
1948. I savezna nagrada FNRJ Cetinje, I republicka nagrada NR Crne Gore
1949. Cetinje, I republicka nagrada NR Crne Gore
1953. Internacionalna otkupna nagrada na II Bijenalu u Sao Paolu
1955. Nagrada na III Bijenalu u Tokiju – Oktobarska nagrada grada Beograda
1956. Nacionalna nagrada Gutenhajm
1964. Sedmojulska nagrada SR Srbije
1966. Nagrada AVNOJ- a
1972. Herderova nagrada




Samostalna izlaganja



1926. Niksic, Gimnazija
1929. Rim, Umetnicka kuca Bragalja
1933. Beograd, Francuski klub ( Ratnicki dom)
1934. Beograd, Umetnicki paviljon
1951. Beograd, Galerija ULUS
1952. Pariz, Jugoslovenska galerija
1954. Pariz, Galerija Majkl Voren
1955. London, Lencester Galerije
1958. Titograd, Umjetnicki paviljon
1959/60. Ljubljana, Mala galerija
1961. Beograd, Galerija Kulturnog centra: Petar Lubarda (1951 – 1961)
1962. Rim, Galerija Penelope, Beograd Galerija Doma JNA
1963. Nju Delhi, Azad Bahova, Bombaj
1964. Beograd, Galerija Doma JNA
1967. Beograd, Muzej savremene umetnosti (retrospektiva)
1968. Titograd, Umetnicki paviljon
1968. Cetinje, Umjetnicki pavinjon
1968. Kragujevac, (izlozba na temu kragujevacke tragedije)
1968. Beograd, Galerija Kulturnog centra Beograd
1969. Beograd, Galerija SANU (retrospektiva)
1970. Opovo, Dom kulture
2001. Kragujevac, Narodni muzej (kragujevacka tragedija 1941)
2004. Novi Sad, Galerija Spomen – zbirke Pavla Beljanskog















Literatura:


- Desimir Blagojevic, Slikar Petar Lubarda, Pravda, Beograd
- Isidora Sekulic, Predeli Petra Lubarde
- Miodrag B. Protic, Petar Lubarda, Savremenici
- Stanislav Zivkovic, Petar Lubarda (uvodna studija); slajdovi i fotografije Dusan Milijih, Miodrag Djordjevic i Nebojsa Boric. Beograd: Radionica duse 2004
- http://www.Umetnost u Srbiji posle I svetskog rata
- http://www.Umetnost u Srbiji posle II svetskog rata.co.yu
- http://www.Petar Lubarda.co.yu
- http://www.Radionica duse; Petar Lubarda.co.yu
- http://www.Izlozbe Petra Lubarde

http://www.maturskiradovi.net/eshop
12:53 PM
Poseti veb stranicu korisnika Pronađi sve korisnikove poruke Citiraj ovu poruku u odgovoru
Nova tema  Odgovori 


Verovatno povezane teme...
Tema: Autor Odgovora: Pregleda: zadnja poruka
  Petar Konjović i muzika XX veka VS1 0 5,007 04-07-2010 01:48 PM
zadnja poruka: VS1

Skoči na forum: