pesnik stojan siic krpica

Jedna, jedina Ana

Ana, da li je noć ili dan..?
Da li dodir usana mojih još uvek osećaš..?
Ana, da li tamo gde si sad sunce našeg neba samo bledi sjaj?

Hteo bih da se vratiš meni,
da prođe ovaj mamuran dan,
hteo bih da budemo kao nekad
srećni među zvezdama...

Ana, jedina moja ljubavi,
sećanje na nas nemoj da zaboraviš...
Ana, napiši pismo, oprosti mi,
ne daj da kraj nas život prolazi...

Gledam u mesec uzalud,
sreću dozivam, nema te...
Oko mene ljudi vole se, žive svoje sne,
kasno je za sve, ja zalud pružam ruke tražeci te...

A hteo bih da se vratiš meni..




ANA MI JE REKLA

Prolazi veče od kiše i snova
lutam gradom tužan i zanesen
tražim jednu Anu da me opet voli
kroz jednu davnu jesen

Ana mi je rekla da sve će proći
da vreme leči rane
ja bez nje moram ali neću moći
šta će mi život bez Ane
ja bez nje moram ali neću moći
šta će mi život bez Ane

Noćas su zvezde šaputale tajno
da mi Ani neko osmeh krade
kako su joj oči samo pune njega
i neke tople nade

Nižu se dani i preduge noći
prva mladost već je iza mene
ponekad mi zvezde zasijaju toplo
ko nekad oči njene

Ana mi je rekla da sve će proći
da vreme leči rane
ja bez nje moram ali neću moći
šta će mi život bez Ane
ja bez nje moram ali neću moći
šta će mi život bez Ane