Penzioni fondovi

1. УВОД
Брз развој тржишта капитала у развијеним тржишним
економијама у новијем периоду значајно је условљен појавом и
развојем нових типова финансијских посредника,пре свега
пензијских фондова и инвестиционих компанија у групацији
институционалних инвеститора на финансијском тржишту.Снажан
раст капитала ових финансијских институција резултат је промене
преференце грађана када је у питању улагање њихове финансијске
штедње и резултирао је значајним позитивним ефектима на развој
привреде и финансијског система.Ефекти развоја поменутих
финансијских институција се огледају у порасту броја алтернатива за
мобилизацију и профитоносан пласман слободних новчаних
средстава,развоја тржишта хартија од вредности и пораста
конкуренције међу финансијским институцијама,што је бодило
смањењу трошкова и повећању ефикасности процеса финансијског
посредовања.
Проучавање финансијског система развијенијих тржишних
економија и његових институционалних карактеристика нарочито је
индикативно за оне земље које се налазе у процесу преласка на
тржишну економију.Са претходним испуњењем одређених
институционалних предуслова и стварањем погодног амбијента за
инвестирање на финансијском тржишту,за очекивати је да ће се
процеси интернационализације промена у финансијском понашанју
становништва и развоја нових типова финансијских институција
проширити и на нашу земљу.
Финансијски системи развијених тржишних економија
попримили су такве институционалне димензије које карактерише
постојање богате структуре финансијских посредника,који
обезбеђују ефикасну дистрибуцију финансијских ресурса и глобалне
имовине друштва,и доприносе како поспешивању раста
штедње,инвестиција и националног дохотка тако и преструктуирању
привреде и стабилизацији глобалног тржишта и привреде.
Приватни пензијски фондови и инвестициони фондови имају
маркантну позицију у финансијским системима високоразвијених
1
земаља. Пензијски фондови пословну политику граде на
мобилизацији дугорочне и уговорне пензијске штедње запослених и
њеном пласману у хартије од вредности предузећа и државе.
Снажан раст капитала инвестиционих и приватних пензијских
фондова у новијем периоду у појединим високо развијеним земљама
довео је ове институције у сам врх институционалног инвестирања
на финансијском тржишту.Када је у питању инвестирање у акције
корпорација,приватни пензијски и инвестициони фондови су водећи
на овом тржишту у погледу вредности својих холдинга,заостају само
за сектором домаћинства као традиционално највећег холдера
корпоративних акција.У САД и Великој Британији ови фондови
располажу са близу 40% од укупног стока емитованих акција и
налазе се одмах иза сектора становништва чије је учешће око
50%.када је у питању инвестирање у обвезнице корпорација и
државе,холдинзима пензијских и инвестиционих фондова у већини
развијених земаља конкуришу још само холдинзи осигуравајућих
компанија и у мањој мери комерцијалних банака.из изложеног се
види да се ради о моћним финансијским институцијама чија ће
респективна финансијска снага долазити до изражаја и у наредном
периоду.Све се чешће истиче теза да је почетак 1990-их година
уједно и почетак једног периода који би се слободно могао назвати
ером пензијских и инвестиционих фондова.
Са другог аспекта посматрања развоја ових фондова односи се на
чисто социјални моменат,односно на утицај који је развој ових
институција извршио на формирање структуре власништва у
економији.Наиме,куповином акција од стране пензијских фондова и
улагањем пензијске штедње на рачуне ових фондова шири слојеви
становништва постају индиректни сувласници у значајном броју
предузећа чије су акције саставни сегмент портфолиа ових
фондова.Све је присутнији став да је развој ових фондова водио
својеврсној демократизацији у формирању власничких односа у
економији,односно демократизацији у формирању капитала у
макроекономским размерама.
2
2. ПЕНЗИЈСКИ ФОНДОВИ
Систем социјалног и пензијско-инвалидског осигурања у
развијеним тржишним економијама може се декомпоновати у 3
подсистема:
-систем социјалног осигурања,
-систем јавног (државног) пензијског осигурања и
-систем приватног пензијског осигурања
2.1 СОЦИЈАЛНО ОСИГУРАЊЕ
Систем социјалног осигурања иницијално је дизајниран са
циљем да се обезбеди базични ниво будућих пензијских прихода
запосленима који из својих зарада доприносе овом систему.Касније
је овај систем уобличен у виду обавезног јавног програма осигурања
за случај привременог или трајног губитка могућности зарађивања
услед невољне незапослености,старости,болести,повреда на раду
или смрти.Такође,посредством овог система поједине државе
спроводе и одговарајућу (мотивациону) популациону политику кроз
финансијску подршку домаћинствима везану за склапање
брака,трудноћу и материнство од одређеног броја година старости
деце (линеарно или услед недовољности прихода појединих
породица за покриће насталих трошкова) итд.У основи,циљ система
социјалног осигурања је обезбеђење минималне социјалне
(материјалне) сигурности становништва,односно социјално
угрожених појединаца и домаћинства.Сам обухват становништва
системом социјалног осигурања као и ниво права по основу овог
осигурања превасходно су условљени нивоом развоја појединих
националних економија.
Једна од најзначајнијих компоненти система социјалног
осигурања је свакако његов пензијски програм.Пензијски прогам је
осмишљен тако да обезбеди основни ниво пензијских права старим
лицима (дефинисан званично процењеним нивоом минималне
материјалне сигурности),а да разлика од жељеног нивоа пензије буде
покривена доприносима запослених(и/или послодавца) у неки
програм јавног или приватног пензијског осигурања.У том
смислу,пензијски програми по основу совијалног осигурања се са
становишта обухвата запослених и пензионера у појединим земљама
могу сматрати једним од највећих пензијских програма.
3
Пензијски план система социјалног осигурања је класични вид
тзв. pay-as-you-go (PAYG) пензијског плана.овај план функционише
на принципу текућег финансирања пензијских примања из текућег
доприноса запослених и послодавца (као извора прихода),са
интенцијом да се образује одговарајући квантум резерви којим би се
обезбедила исплата пензијских права у неколико наредних
месеци.средства резерви потом могу бити пласирана на
финанасијском тржишту,при чему је законска регулатива по овом
питању углавном рестриктивна,ограничавањем оваквих пласмана на
листу релативно неризичних хартија од вредности (као што су
обвезнице државе,обвезнице покривене хипотеком на
некретнине,итд).Међутим,у већини земаља не само да није
образован одговарајући квантум резерви,већ се бележи и хроничан
дефицит када је у питању финансирање текућих пензија из текућих
прихода овог система.У таквим ситуацијама држава се по правилу
јавља у улози суфинансијера (са обзиром да је и коначни гарант
права по основу социјалног осигурања),мада у извесном броју
земаља постоји и могућност дофинансирања путем кредитирања од
стране других финансијских институција.
Систем социјалног осигурања организују и њима администрирају
посебне државне институције (агенције),којима најчешће руководе
одбори формирани од представника запослених,послодаваца и
владе.Са обзиром да су у питању самосталне институције,оне
поседују широка овлашћења у погледу управљања приходима и
расходима,администрирању права по основу социјалног осигурања,и
слично,а уз снажну државну контролу присутну у овој области.
2.2 ЈАВНО ПЕНЗИЈСКО ОСИГУРАЊЕ
Практично да не постоји држава у свету у којој не постоји неки
од програма јавног пензијског осигурања.Процењује се да је око 40%
запослених и око 30% популације старих у свету обухваћено
програмима јавног пензијског осигурања.Обухват становништва
овим програмом условљен је превасходно нивоом економског развоја
и степеном индустријализације појединих земаља,нивоом зрелости
појединих пензијских система и могућношћу партиципирања
запослених у програмима приватног пензијског
4
осигурања.У старијим пензијским системима,програмом јавног
пензијског осигурања прво су били покривени запослени у државној
администрацији.У појединим земљама,међутим,одређене структуре
становништва су и даље обухваћене посебним јавним пензијским
програмима,као што су запослени у државној администрацији и
војсци,као и запослени који пензијска права остварују под повољним
условима у односу на опште.
Апсолутно доминирајући принцип у финансирању пензијских и
других исплата (инвалиднина,итд.) је pay-as-you-go принцип,уз
формирање одговарајућих резерви којима би се обезбедила исплата
ових права у наредних неколико месеци.Извор прихода представљају
доприноси из зарада запослених и послодаваца, или,што је најчешћи
случај,и једних и других. Међутим,као и у систему социјалног
осигурања,и у случају система јавног пензијског осигурања
практично је мали број земаља код којих су текући доприноси
довољна основа за исплату текућих пензионих права.Држава се при
том јавља као нужни интервент (суфинансијер),било да то чини из
општих буџетских прихода или,услед њихове недовољности,из
непопуларних извора као што су посебни порези на
алкохол,дуван,бензин,луксузна роба,итд.Разлози за интервенцију
државе у овој области су следећи:
-опадање наталитета и раст просечне дужине живота
становништва,што је у односу на време формирања јавних
пензијских програма проузроковало рапидан раст учешћа старих у
укупној популацији;
-раст комплементарних издатака,нарочито оних по основу
бесплатне или бенефициране здравствене заштите старих,што се у
форми јавних расхода финансира од стране државе;
-релаксација услова за стицање права по основу пензијског
осигурања,било кроз скраћење периода неопходног за реализацију
права на пензију (година старости и/или радног стажа),било кроз
проширење основе за стицање права на превремену пензију;
-либерализација услова код утврђивања пензијског основа
(просечна зарада у најповољнијем периоду),као и општи раст
пензијског основа у новијем периоду (као проценат просечне зараде
у изабраним годинама);
-јачање преговарачке и политичке моћи синдиката и пензионе
популације,што се у форми притиска на актуелну власт у крајњој
линији одражава на моделирање пензијског система,итд.
5
Не постоји држава у свету (укључивши и најразвијеније) у којој
јавни пензијски систем није суочен са неким од претходно наведених
проблема.Ипак,у појединим развијеним земљама неки од пензијских
фондова (као подсистема) су успели да у једном релативном дужем
периоду сачувају позитивну вредност своје активе.У САД,на
пример,пензијски фонд запослених у савезној администрацији је чак
успео у да увећа вредност своје активе са 75 на 200 милијарди
USD,док је актива пензијских фондова појединих држава и
комуналних влада у истом периоду увећан са 185 на преко 500
милијарди USD.И док у случају првог фонда запослени активно не
партиципирају у програму социјалног осигурања,запослени у
државним и локалним администрацијама то чине,што им је у
појединим периодима омогућавало и да увећају свој приход након
пензионисања.Међутим,растућа актива појединих државних
пензијских фондова као и стабилна и гарантована исплата
пензијских права у већој мери су резултат стабилног финансирања
једне снажне и стално растуће економије,него растућег броја
запослених и њихових доприноса овим институцијама,односно
нарочито профитабилне инвестиционе политике.Не треба изгубити
из вида,да крајњи терет овако финансираних пензијских програма
ипак сносе порески обвезници и да ће под другим непромењеним
условима (повећање односа између броја запослених и пензионера,
односно пооштравање услова за одлазак у пензију) будуће пореске
обавезе и буџетски расходи достићи такве размере да ће
реформисање ових система бити неизбежно.
Слична ситуација је и у другим развијеним земљама.Она је
нарочито алармантна у Италији,чији је јавни пензијски систем у
дужем периоду у хроничном дефициту,потом у већини земаља
ОЕЦД-а,па чак и у Немачкој у којој су захтеви за променама у сфери
пензионе и фискалне политике све учесталији (децембар
1996).Фискалне обавезе у овим земљама већ су достигле такве
размере да уколико се не објективизирају услови за стицање права на
одлазак у пензију,односно уколико се значајније не промене
принципи капитализације у финансирању пензијских система (што
подразумева и већу улогу актуарских принципа код утврђивања
висине пензија),загарантоване будуће исплате пензијских примања
биће угрожене већ у наступајућем блиском периоду.Када су у питању
земље у транзицији,пензијски системи су оптерећени
6
проблемима финансирања већ дужи низ година,што се огледа у
њиховим перманентним дефицитима,увођењу нових и растућих
пореских обавеза везаних за њихово финансирање,често нередовним
и неодговарајућим пензијским исплатама које не достижу ни
основни ниво материјалне сигурности,итд.Код земаља у
развоју,међутим,пензијски системи се налазе у својим почетним
еволутивним фазама,покривеност радне снаге социјалним и
пензијским осигурањем знатно је нижа,проблеми везани за
финансирање ових система су још израженији,а проблематични су и
методи обрачуна и исплате пензија.
Инвестициона политика јавних пензијских фондова строго је
регулисана законском регулативом и предмет је ригорозне контроле
надлежних државних институција.Евентуално формирани капитал се
инвестира под прецизно дефинисаним условима,избор
инвестиционих алтернатива најчешће је релативно узак,
обухватајући државне обвезнице различитог спектра рочности,док
су класични облици инвестирања капитала углавном ретко
допуштени и уз строго постављене услове.Међутим,известан број
земаља је користио средства јавних пензијских фондова за
финансирање својих проблематичних инвестиционих
циљева,поготово у тренуцима када други инвеститори нису били
спремни да инвестирају у овакве пројекте,што је у многим
случајевима додатно исцрпљивало иначе скромни финансијски
потенцијал ових институција.Отуда су и све учесталији захтеви
запослених и синдиката да се преиспитају ефекти претходних
инвестиционих политика,као и да се прошири палета потенцијалних
(атрактивнијих) могућности за инвестирање капитала јавних
пензијских фондова.
2.3 ПРИВАТНИ ПЕНЗИЈСКИ ФОНДОВИ
За разлику од фондова јавног пензијског осигурања,приватни
пензијски фондови у потпуности функционишу на актуарским
принципима.Ови принципи су задовољени,односно пензијски фонд
се може сматрати актуарски финансираним (funded fund),уколико је
садашња вредност свих очекивања будућих пензија мања од или
једнака: (1) садашњој вредности свих очекиваних будућих
7
доприноса фонду и (2) постојећој тржишној вредности активе
фонда.Другим речима,од пензијског фонда се тражи да располаже
активом чија је тржишна вредност ако не већа онда бар једнака
садашњој вредности свих будућих пензија зарађених уплаћеним
доприносима до тренутка посматрања.Ово подразумева коришћење
адекватног метода обрачуна доприноса,али и инвестициону
политику која ће водити рачуна како о сигурности тако и о
профитабилности пласмана.уколико је овај захтев
испоштован,евентуална промена односа између броја запослених и
броја пензионера неће креирати додатне обавезе запосленима,са
обзиром да су примања пензионера у потпуности покривена
њиховим ранијим доприносима.држава се не појављује у улози
гаранта и суфинансијера,али индиректно потпомаже ове институције
својом фискалном политиком.Наиме,доприноси запослених и
послодаваца (као проценат њихове зараде) у највећем броју
случајева су ослобођени опорезивања,а исти случај је и са приходом
који се по основу инвестирања на финансијском тржишту реализује
од стране пензијских фондова.Овим путем држава директно
субвенционира овај вид штедње запослених,супростављајући га
другим можда профитоноснијим,али и порезима оптерећеним
улагањима.
3. ТИПОВИ ПЕНЗИЈСКИХ ФОНДОВА
У зависности од тога ко их оснива,сви пензијски фондови се
могу сврстати у следеће категорије:
-пензијски фонд једног предузећа (single company fund)
-пензијски фонд више предузећа (multicompany fund)
-пензијски фонд који спонзорише осигуравајућа компанија
(insurance company sponsored fund)
-индивидуални пензијски план (individual retirement account)
1. Сопствени пензијски фонд предузећа је карактеристичан
углавном за велика предузећа (фирме,компаније).Средства која се
прикупе уплаћеним доприносима запослених потом се уступају
на администрирање посебно формираним одељењима
институција које обављају ове послове (банкама, или
осигуравајућим компанијама), док је растућа интенција да се ови
послови обављају унутар самих
8
предузећа.У том случају предузеће формира посебно инвестиционо
одељење које послује у складу са постојећим прописима,
прокламованом политиком предузећа и посебним аранжманима
између представника запослених (синдиката) и предузећа.Мала и
средња предузећа услед нараслих трошкова инвестиционог
управљања углавном препуштају пензијски капитал другим
институцијама на управљање.
2. Растући је случај да се предузећа удружују код формирања
заједничких пензијских планова.Циљ је да се запослени у
одређеној делатности,обухвате јединственим пензијским
осигурањем.Ово обезбеђује већу мобилност послова,односно
омогућава запосленима да унутар асоцијације мењају послодавца
а да при томе њихова пензијска заштита не буде
угрожена.Заједничким пензијским фондовима управљају посебно
формирани трустови којима управљају представници запослених
и пословодстба појединих предузећа. Заједнички пензијски
фондови се најчешће формирају у секторима као што су
рударство, аутомобилска индустрија, грађевинарство,трговина и
неке услужне делатности.
3. Услед немогућности да самостално управљају активама својих
пензијских фондова,већина малих и средњих предузећа
акумулирану пензијску штедњу запослених препушта другим
институцијама на управљање.Посебна погодност код фондова
којима управљају осигуравајуће компаније је у томе што су исти
по правилу осигурани од стране односних компанија.Уговором се
прецизира да ће пензионер примати фиксни и гарантовани износ
пензије у прецизно дефинисаном периоду након пензионисања
(fixed period annuity),до тренутка своје смрти (life
annuity),односно до смрти преживелог супружника уколико се
ово право и на њега преноси (joint and last survivor annuity).У
основи,може се говорити о два типа уговора са осигуравајућом
компанијом.Први уговор (group deffered annuity) омогућава
предузећу да континуирано,најчешће месечно купује полисе
осигуравајућих компанија (paid-up annuity),чиме се купује право
на фиксну и гарантовану месечну пензију запослених након
њиховог пензионисања,а које у међувремену могу бити
депоноване код одговарајуће банке или труст компаније.други
тип уговора отвара могућност предузећу да дотичне полисе
9
(ануитете) купи у целости,у тренутку пензионисања својих
запослених,а из средстава
акумулираних по основу њихових доприноса и прихода
реализованих њиховим инвестирањем.У новијем периоду
осигуравајуће компаније све чешће нуде и тзв. варијабилне ануитете
(variable annuities).Сходно уплаћеним доприносима запослени и
даље стичу право на приход након пензионисања,при чему тај
приход није фиксан и гарантован,већ зависи од инвестиционих
резултата које осигуравајућа компанија оствари на финансијском
тржишту у односном периоду.Акумулирани доприноси се користе за
куповину одговарајућег броја ануитетних јединица (accumulation
units),чија је вредност у директној корелацији са вредношћу активе
осигуравајућих компанија на финансијском тржишту (слично
акцијама инвестиционих фондова),а објављује се на континуираној
основи у финансијској штампи.Коначни избор између фиксне или
варијабилне пензије ипак зависи од самог осигураника,односно
његове спремности да увећани приход плати и већом несигурношћу
(ризиком).За осигуравајућу компанију произилази обавеза да
доприносе по основу фиксних или варијабилних очекиваних пензија
води на посебним рачунима.Прва категорија доприноса обавезује
осигуравајућу компанију да их инвестира на опрезнији начин (у
обвезнице државе и евентуално бонитетнијих корпорација),док
друга омогућава шири простор за инвестирање у профитабилније
инструменте (акције корпорација, инвестиционих фондова,итд.).
Континуирани пад тражње за традиционалним продуктима
осигуравајућих компанија условио је померање ових институција ка
другим областима финансијског посредовања,па и у домену
пензијске штедње.Спонзоришући формирање пензијских фондова и
управљајући њиховим активама,односно управљајући капиталом
пензијских фондова у улози инвестиционих саветодаваца и
портфолио менаџера, осигуравајуће компаније представљају
растућег конкурента другим типовима финансијских
институција,пре свега банкама,труст компанијама и брокерским
фирмама.
4. Запослени у самосталној делатности такође могу учествовати у
програмима пензијског осигурања.У земљама у транзицији,ово
право се своди на партиципирање у јавном и јединственом
10
програму социјалног и пензијско-инвалидског осигурања.Када су
у питању развијене земље,ова могућност је проширена и на
приватне
пензијске фондове.Део прихода намењен пензијској штедњи у
развијеним земљама најчешће је ослобођен опорезивања.
Финансијске институције које посредују у пензијској штедњи
често формирају тзв. мешовите фондове (commingled funds),у
намери да интегришу уситњену индивидуалну штедњу и тако
остваре економију обима.Оне су у могућности да формирају
неколико различитих мешовитих фондова,са различитим
инвестиционим циљевима и портфолио политиком.Средства једног
фонда могу бити инвестирана само у акције корпорација,другог у
обвезнице корпорација и евентуално државе,трећег у инструменте
новчаног тржишта и слично.За власнике пензијских рачуна ово
представља значајну погодност,са обзиром да инвестирањем у акције
(units) различитих фондова унутар финансијске институције они
остварују и бољу диверсификацију ризика.Акције једног фонда могу
увек бити замењене за акције другог фонда,док се њихова текућа
вредност (и сходно томе вредност пензијске штедње) континуирано
објављује у финансијској штампи.
4. ОРГАНИЗАЦИЈА И УПРАВЉАЊЕ ПЕНЗИЈСКИМ
ФОНДОВИМА
За разлику од јавних пензијских фондова,приватни пензијски
фондови спадају у мање регулисане финансијске институције.Циљ
регулативе је да се пензијска штедња заштити од неадекватне
употребе појединаца и институција са једне,односно поспеши њен
раст кроз адекватно функционисање пензијских фондова са друге
стране.У већини земаља регулатива се своди на решавање следећих
питања:
-оснивачки статус
-управљање активом
-финансирање
-покривеност запослених и метод обрачуна доприноса
11
а) За разлику од других типова финансијских посредника,
приватни пензијски фондови могу бити формирани од готово свих
субјеката у систему.Пензијски фонд може бити основан од стране
предузећа, финансијске институције, удружења запослених,
непрофитних организација,као и појединаца који у пензијској
штедњи учествују преко својих индивидуалних пензијских рачуна
код финансијских институција.Законодавство по правилу не
обавезује послодавца да формира свој пензијски програм,али зато
успостављају одговарајуће стандарде који су обавезујући за
програме који су већ оформљени.
б) Као што је претходно изложено,управљање активом
пензијског фонда може бити организовано не неколико
начина.Велика предузећа и финансијске институције су у
могућности да формирају сопствена инвестициона одељења која ће
управљати приходима и расходима пензијског фонда,обављати
инвестициону анализу и спроводити портфолио политику сходно
прокламованим циљевима.Средњим и малим предузећима преостаје
могућност да пензијски капитал повере другим институцијама на
управљање,пре свега,специјализованим инвестиционим одељењима
банака, осигуравајућих компанија, труст компанија,итд.Трећа
могућност се односи превасходно на индивидуалну пензијску
штедњу самозапослених,који путем отварања индивидуалних
пензијских рачуна код одговарајућих финансијских институција
инвестирају у акције инвестиционих фондова односних институција,
и на тај начин обезбеђују себи известан приход након пензионисања.
Он је обавезан да послује (инвестира) искључиво у складу са
прокламованим инвестиционим циљевима, као и посебним
аранжманима са представницима запослених (и послодаваца) који
му своју штедњу поверавају на управљање.У том смислу,свака
трансакција која би довела до конфликта интереса, односно
омогућила менаџменту пензијског фонда да оствари личну корист,
може се сматрати забрањеном. Такође, за менаџмент пензијског
фонда произилази обавеза правовременог и тачног информисања
поверилаца,како о оствареним инвестиционим резултатима,тако и о
евентуалној потреби да се промени инвестициона политика у
наредном периоду.У том смислу,захтеви који се у погледу
извештавања постављају пред менаџмент фонда не разликује се
битније од обавезе које у погледу извештавања својих акционара
12
имају акционарска предузећа.Нажалост,често уопштени ставови,
уносили су доста неодређености у процесу управљања пензијским
фондовима и отварали простор за акцију која је не ретко резултирала
нелегалним и погрешним потезима.Није редак случај да се
запослени и након тридест година рада установила да су своју
пензијску сигурност градили на сасвим погрешним
претпоставкама,односно да је у тренутку њиховог одласка из
предузећа (или отказивања пензијског плана) њихова пензијска
штедња добрим делом или у потпуности била потрошена. У намери
да спречи злоупотребе,већина законодавстава је знатно попштрило
прописе у погледу извештавања осигураника од стране руководства
пензијских фондова,а такође и пооштрило контролу од стране
надлежних државних институција и њихових органа.
в) Приватни пензијски фондови почивају на два извора
прихода.Први извор прихода чине доприноси који се у основи могу
колектирати на три начина.Први начин је да само запослени
доприносе пензијском фонду и то кроз редукцију своје плате у
уговором предвиђеном износу (проценту) који се по правилу
опорезује.Други начин је да само послодавац доприноси пензијском
фонду,третирајући ове доприносе као трошак пословања који се
такође оппрезује.Трећа и најчешћа коришћена могућност је да
запослени и послодавац обострано доприносе пензијском фонду,при
чему су њихова учешћа прецизирана међусобним уговором,а
најчешће једнака.Други извор прихода пензијског фонда чини
принос на инвестирани капитал,било кроз наплату реализованих
дивиденди и/или камата,било кроз апресијацију тржишне вредности
активе пензијског фонда,или обострано.
Основна претпоставка за функционисање приватног пензијског
фонда је да исти буде у потпуности фундиран.Потпуно фундираним
пензијским фондом се сматра фонд чија је тржишна вредност активе
најмање једнака садашњој вредности свих очекиваних будућих
пензија зарађених уплаћеним доприносима до садашњег тренутка.
Другим речима,једини основ за исплату очекиваних будућих пензија
могу бити претходно уплаћени доприноси као и приход реализован
њиховим инвестирањем на финансијском тржишту.Нажалост,
подфинансирање није карактеристика само јавних пензијских
фондова,оно је присутно и у пракси многих приватних пензијских
13
фондова.Негативна разлика између тржишне вредности активе
фонда и садашње вредности очекованих будућих пензија најчешће је
резултат два фактора.Први фактор је везан за употребу
неодговарајућих актуарских претпоставки било кроз обрачун
доприноса на нивоу нижем од потребног,било кроз непотребно
скраћење очекиваног животног века запослених .Други и подједнако
значајан разлог су нереализована инвестициона очекивања на
финансијском тржишту,односно подбачај у погледу реализованих
прихода у односу на очекиване,или,што је још значајније,пад
тржишне вредности активе фонда.И док у погледу првог разлога
менаџмент фонда најчешће наилази на разумевање запослених,код
другог разлога то није случај.Наиме,запослени могу прихватити да
из увећаних доприноса у будућности покрију претходно створене
разлике,али зато нису спремни да сносе одговорност за промашаје
инвестиционе политике.
5. ПЕНЗИЈСКЕ ШЕМЕ
Концепт пензијског осигурања мора да одговори на следећа
суштинска питања: прво,коме се и како исплаћује пензија; друго,како
се и од кога прикупља новац за плаћање пензија; треће,да ли су и у
каквој вези доприноси за пензијско осигурање и сама пензија; и
четврто,које институције обављају пензијско осигурање. Начелно
посматрано,могућа су два метода одређивања индивидуалних
пензија: прописана исплата (defined benefit) и прописан допринос
(defined contribution).Код метода прописане исплате корисник
пензије прима пензију чија је висина установљена одређеном
унапред познатом формулом. Формула обухвата одређене елементе
као што су број година осигурања,зарада осигураника,итд. У овом
случају пензија појединца не зависи од суме за њега уплаћених
доприноса,већ од неких других карактеристика. Отуда, систем
прописане исплате дозвољава изразита преливања од једних
категорија осигураника ка другима.Због тога,код овог метода уопште
није извесно колико ће појединац платити доприноса за дату пензију.
Једна општа формула могла би да дефинише висину
индивидуалне пензије (P) по методи прописане исплате као
функцију година старости при пензионисању (G),зараде осигураника
у одређеном броју година (Z),прописима одређеног минимума
14
пензије (M),година укупног радног стажа или стажа у самом
предузећу (S) и фактора великодушности (v):
P(G) = M + v * Z * S
Други тип пензијске шеме је познат као метод прописаног
доприноса.Код овог типа није унапред одређена и позната висина
пензије преко утврђене формуле,већ је (обично законом) прописана
висина пензијског доприноса директна веза између пензије и
доприноса којег су сам пензијски осигураник и/или послодавац
уплатили пензијском фонду.Пензија се,дакле,одређује на основу
акумулиране суме доприноса пензијског осигураника.Средства
потичу како из обавезног и прописаног доприноса на зараде,тако и
из инвестиционих прихода.Слободан капитал пензијских фондова
овог типа инвестира се на тржишту капитала (или у некретнине) и
доноси инвестициони принос који се приписује рачунима
осигураника (и увећава их).Метод прописаног доприноса оставља
далеко мање простора редистрибутивној функцији,зато што се
пензије непосредно везују за уплаћене доприносе.
Метод прописане исплате као да обезбеђује већу извесност
односно (мањи ризик) за пензионера у поређењу са методом
прописаног доприноса.По првом методу осигураник тачно зна
колика ће му пензија бити (према познатој формули),тако да не
сноси било какав ризик.По методи приписаног доприноса пензија је
једна непозната величина,која код осигураника уноси одређен степен
неизвесности,односно ризик.Међутим,поменута извесност висине
пензије везане за метод прописане исплате често се у прекси
показује привидном.Како то обично бива тешкоће пензијског
система у мањој или већој мери преваљују се на терет
осигураника,тако да се његова пензија мења кроз непотпуну
индексацију,промену пензијског закона.
Ако се пензија исплаћује из раније акумулираних средстава
осигураника,пензионер се суочава са опасношћу да надживи та
средства,односно да их потроши пре краја живота.Проблем
“дуговечности” може се решити рентном полисом осигурања.На
основу просечног очекиваног трајања живота,осигуравајућа друштва
могу да издају полису којом обезбеђују доживотне исплате
власницима полисе,миксујући вероватноће (ризике) прекратког и
предугог животног века појединих осигураника.Наравно,могуће је да
15
и сам пензијски фонд преузме ову улогу осигуравајућих друштава и
да периодично исплаћује пензије на истим принципима.Пензијски
фонд може финансирати пензију на три начина: прво,дозначавањем
новца сваког месеца (као код нас); друго,предајом (у моменту
пензионисања) вреносног папира који обезбеђује редован приход
пензионерима док живе (и евентуално њиховим наследницима)-
-рентна полиса осигуравајућих компанија; и треће,једнократном
исплатом припадајуће суме на дан пензионисања из које нови
пензионер може купити рентну полису.
6. РАЗВОЈ ПЕНЗИЈСКИХ ФОНДОВА
Пензијски фондови су забележили значајан раст своје активе у
послератном периоду,а поготово у земљама у којима егзистирају
приватни пензијски програми.Ова експанзија је резултат растућег
покрића радне снаге пензијским осигурањем и растуће вредности
доприноса пензијским фондовима.То се односи нарочито на
приватно пензијско осигурање које је постало значајан сегмент
преговарања између представника запослених и послодаваца,заједно
са нивоом плата и условима рада.У САД,на пример,пропорција
радне снаге покривена приватним пензијским осигурањем предузећа
била је удвострученa.Од друге половине 1970-их,међутим,
формирање нових пензијских планова предузећа је успорено,а
новији раст активе приватних пензијских фондова више је резултат
растуће вредности доприноса него растуће покривености запослених
пензијским осигурањем.Истовремено, значајно је порасла и сама
вредност активе приватних пензијских фондова.Комбинована актива
јавних и приватних пензијских фондова крајем 1980-их већ је
превазишла износ од 2000 милијарди USD.Компаративно у односу
на друге институције унутар финансијског система САД,пензијски
фондови су се учврстили на другој позицији са становишта
вредности своје активе,а одмах иза сектора комерцијалног
банкарства.Слична ситуација је у Великој Британији и другим
високоразвијеним западноевропским земљама.
За разлику од других типова финансијских посредника (пре свега
банака,штедно кредитних асоцијација,па и инвестиционих фондова),
приватни пензијски фондови имају ограничену потребу за
ликвидношћу.Наиме,новчани токови ових институција (cash flows)
16
могу се предвидети са значајном прецизношћу.Пензијски фонд је у
могућности да релативно прецизно предвиди будуће приливе по
основу доприноса (као фиксни проценат плате сваког запосленог
којим континуирано доприноси фонду),а такође у могућности је да
предвиди и будуће одливе по основу пензијских примања која су
предвиђена уговором.Ово омогућава пензијским фондовима да
инвестирају на дугорочној основи,што они и чине концентришући
своје инвестиције углавном на тржишту капитала.У земљама у
којима је приватно пензијско осигурање остварило значајан степен
развоја (са становишта покрића радне снаге и активе пензијских
фондова),приватни пензијски фондови се сматрају једним од
најзначајнијих инвеститора на тржишту капитала.
При томе,различите су позиције појединих типова пензијских
фондова са становишта њихове орјентације ка појединим
сегментима тржишта капитала.Као што је претходно истакнуто,јавни
пензијски фондови који се не финансирају у потпуности на pay-asyou-
go принципу,односно фондови који су успели да акумулирају
известан волумен капитала,своју активу компонују претежно од
обвезница државе и бонитетнијих корпорација,а значајно мање од
корпоративних акција.Овакав распоред активе јавних пензијских
фондова условљен је регулативом појединих земаља,односно
њиховом обавезом да инвестирањем у нискоризичне хартије од
вредности створе могућност да испуне раније преузете а гарантоване
обавезе. Наравно,овакав вид улагања носи ниже приносе.
За разлику од јавних пензијских фондова,приватни пензијски
фондови у већој мери концентришу своје инвестиције на тржишта
акција.У појединим земљама они се сматрају и најзначајнијим
институционалним инвеститором на овом тржишту.У САД,приватни
пензијски фондови су непосредно након рата инвестирали готово
искључиво у обвезнице корпорација и државе, да би се са развојем
тржишта акција и растом њихових приноса они углавном
прекомпоновали своју активу у корист овог тржишта.Половином
1980-их година више од половине укупне активе чиниле су управо
акције,док је учешће државних и корпоративних обвезница износило
око 40%.Даљи раст капитала приватних пензијских фондова заједно
са њиховом растућом орјентацијом да инвестир