Oskar Davičo - Sunovrati

Оскар Давичо (18. јануар 1909, Шабац—30. септембар 1989, Београд), српски и југословенски књижевник, био је најмлађи песник у кругу надреалиста. Према речима историчара књижевности Јована Деретића, Давичо је својим талентом, стваралаштвом и ширином утицаја надмашио све остале књижевнике надреалисте.

Рођен је 18. јануара 1909. године у Шапцу, у јеврејској чиновничкој породици. Основну школу учио је у Шапцу, гимназију у Београду (Прва мушка), где је матурирао 1926. Прву причу објавио је у београдској ревији Недељне илустрације 1923. године. Са Ђорђем Костићем и Ђорђем Јовановићем је издавао листове Окно и Трагови (три свеске 1928-1929). Студирао је романистику у Паризу, на Сорбони (1926-1928) и на Филозофском факултету у Београду, где је и дипломирао (1930). Објавио је Четири стране и тако даље (1930), са надреалистичким текстовима. Учествује у стварању алманаха Немогуће у коме сарађује и објављује песму Дијапазон ноћи, прозни текст Пакет удаљен од мене целом својом даљином и један цртеж. Године 1930. објављује прву самосталну поетску прозу Анатомија (штампану у 60 примерака).
Краће време ради као професор књижевности у Првој мушкој гимназији у Београду (1931). Поставњен је за суплента гимназије у Шибенику, где предаје српски и француски језик. Затим прелази у Бихаћ, где у државној гимназији предаје француски језик од првог до осмог разреда. Јуна 1931. године постаје један од издавача нове надреалистичке ревије Надреализам данас и овде. Са Душаном Матићем и Ђорђем Костићем објављује есеј Положај надреализма у друштвеном процесу.

Као члан КПЈ, активно се укључује у међуратни политички живот. Постаје секретар Месног комитета КПЈ у Бихаћу, где 1932. бива ухапшен и од Суда за заштиту државе осуђен на пет година затвора. Казну је одслужио у КПД Сремска Митровица. Од 1938. до почетка рата живи прво у Београду а затим и у Загребу. У часопису Наша стварност, 1938. је објавио циклус песама Три зида, Детињство и Србија. Збирка Песме, коју је објавио исте године, забрањена је због „тешке повреде јавног морала“, а Давичо је ухапшен. Следеће године сарађује у листу Живот и рад, и са Огњеном Прицом преводи Буденброкове Томаса Мана.
1940. бива искључен из КПЈ по одлуци Агитпропа због сарадње у Крлежином Печату, где је под псеудонимом С. Ковачић објавио циклус песама Хана и превод Узоране ледине Шолохова (1939). Почетак Другог светског рата, га је затекао у Сплиту где се бавио илегалним радом. Бива ухапшен и интерниран у Борго Вал ди Таро у Италији (Ломбардија). Из Италије бежи 1943, и преко Монте Горгена стиже до Далмације. Ступа у редове Прве пролетерске дивизије, са којом прелази Босну, Црну Гору, Санџак, Тару, Дурмитор. Одатле је пребачен на Вис, где је краће време радио у Пресбироу. Затим је са јединицом, преко Ваљева, Аранђеловца, стигао у октобру 1944. до Београда, где учествује у борбама за ослобођење града. По ослобођењу, укључен је у групу која је основала ТАНЈУГ, а потом прелази у Борбу и Глас. Путује са делегацијом писаца по Бугарској са Ивом Андрићем, Радованом Зоговићем и Аницом Савић Ребац. Године 1944, изабран је за првог секретара Удружења књижевника Србије.
Извештава као дописник са суђења у Нирнбергу, а затим борави у Грчкој где прати Маркосове партизане. После тога напушта новинарство и бави се искључиво књижевношћу. Доживљаје из Грчке описаће 1947. у књизи путописа Међу Маркосовим партизанима. Након што се генерал Маркос определио за Резолуцију Информбироа, књига је повучена из продаје. По филмски сценарију Мајка Катина, који је Давичо написао по истој књизи, снимљен је филм (у режији Николе Поповића), који је стављен у „бункер“ због непромењене југословенске политике према Грчкој.

Године 1951, Давичо је изабран за дописног члана Југословенске академије знаности и умјетности. Исте године објављује књигу Поезија и отпори, која представља значајну расправу и наговештај нових схватања литературе и њене улоге у социјалистичком друштву [2]. Следеће године објављује роман Песма, који говори о животу у окупираном Београду за време рата. Кроз лик Миће, главног лика романа, Давичо испитује моралне дилеме револуције и проблеме партијске дисциплине. Награђен, роман је преведен на већи број страних језика (немачки, пољски, енглески, мађарски, албански, словачки, руски...). Давичо је био један од уредника часописа Нова мисао (1953-1954). Године 1955. један је од оснивача и затим дугогодишњи уредник часописа Дело (са Антонијем Исаковићем и Александром Вучом. За роман Бетон и свици добија 1956. године своју прву Нинову награду. У наредним годинама је објавио роман Радни наслов бескраја (1958), а затим и књиге песама Тропи и Каирос наредне године. За целокупно песништво је 1959. добио Змајеву награду. У јеку колонијалног ослобађања, Давичо путује по Африци, након чега објављује књигу путописа Црно на бело (1962). Исте године излазе и роман Генералбас и књига есеја Нотес. У периоду од 1962. па до 1972, објављује циклус од пет романа под насловом Робије.
Давичо је сарађивао у многим листовима и часописима, у којима је објавњивао текстове: Наша књижевност, Сведочанства, Дело, Нин, Телеграм, Видици, Нови живот, Поља, Форум, Борба, Багдала, Политика. У библиотеци Српска књижевност у сто књига (Матица српска и Српска књижевна задруга), 84. књига изабраних песама је посвећена стваралаштву Давича. У Српској и хрватској поезији двадесетог века: антологија, приређивач Предраг Палавестра је описао Давича као „необузданог, сензуаланог и бучног, песника јаке имагинације и велике експресивне снаге склоног песничкој игри и експерименту“.
За роман Глади, Давичо је добио 1964. по други пут Нинову награду, а следеће године још једном за роман Тајне, поставши тако једини троструки лауреат ове значајне књижевне награде. Године 1968. објављује поему Трг еМ. Наредне године, у заједничком издању „Просвете“ из Београда и сарајевске „Свјетлости“, изашле су из штампе Сабрана дела Оскара Давича у двадесет књига.
Године 1980, Давичо са породицом напушта Београд и прелази у Сарајево, где оснива и уређује часопис Даље. Исте године, издавачко предузеће „Нолит“ је објавило циклус Робије у пет књига, а четири издавачке куће („Просвета“, „Младост“, „Побједа“, „Свјетлост“) су објавиле Давичово песничко дело у осам књига, под називом Изабрана поезија. У Загребу се појављује нови Давичов роман Господар Заборава. Именован је и за члана Савета федерације. Године 1983, Давичо се вратио у Београд. Предаје сарајевском „Ослобођењу“ рукопис првог дела романсиране аутобиографије По занимању самоубица. Рукопис другог дела, под називом По занимању издајник, нестао је у ратом захваћеном Сарајеву. У последњим годинама објављује неколико књига поезије: Двојезична ноћ, Светлаци неслични себи, Митолошки зверињак смрти, Песмице: а дифтонг се обесио и Ридаји над судбином у магли.
Умро је у Београду 30. септембра 1989. године и сахрањен је у Алеји великана на Новом гробљу.
Дела Оскара Давича су преведена на већи број страних језика: албански, арапски, бугарски, чешки, енглески, есперанто, француски, холандски, мађарски, немачки, пољски, румунски, руски, словачки, словеначки, италијански, турски.