ORGANIZACIJA MENADŽMENTA

SADRŽAJ:

1.TEORIJSKI PRAVCI U ORGANIZACIJI................................................................................................4
2. NAUČNO UPRAVLJANJE......................................................................................................................4
3. TEORIJA ADMINISTRATIVNOG UPRAVLJANJA.............................................................................5
4. TEORIJA BIROKRATSKE ORGANIZACIJE........................................................................................6
5. PRAVAC MEĐULJUDSKIH ODNOSA................................................................................................6
6. TEORIJE O PONAŠANJU U ORGANIZACIJI......................................................................................7
7. OPAŽANJE I ZNANJE............................................................................................................................8
8. MOTIVACIJA..........................................................................................................................................8
9. STATUS, MOĆ, GRUPA.........................................................................................................................9
10. RUKOVOĐENJE I KONFLIKTI........................................................................................................10
11. PARTICIPACIJA RADNIKA..............................................................................................................11
12. NAUKA O UPRAVLJANJU...............................................................................................................12
13. SISTEMSKI PRISTUP ORGANIZACIJI (OTVOREN SISTEM, SVOJSTVA,
SOCIO-TEHNIČKI SISTEM, OKOLINA)...........................................................................................12
14. SISTEMSKI PRISTUP ORGANIZACIJI (STRUKTURA, PODSISTEMI,
UPRAVLJAJUĆI SISTEMI).................................................................................................................13
15. SITUACIONI PRISTUP......................................................................................................................13
16. PROGRAMSKA ORIJENTACIJA PREDUZEĆA............................................................................14
17. TIPOVI PROIZVODNJE....................................................................................................................14
18. PROIZVODNI KAPACITET..............................................................................................................15
19. ANALITIČKI METOD UTVRĐIVANJA PROIZVODNOG KAPACITETA MAŠINA................ 15
20. UTVRĐIVANJE PROIZVODNIH KAPACITETA...........................................................................16
21. ANALIZA I UPOREĐIVANJE TEHNOLOŠKIH ALTERNATIVA...............................................16
22. RASPORED PROIZVODNIH SREDSTAVA...................................................................................16
23. UNUTRAŠNJI TRANSPORT............................................................................................................17
24. ODRŽAVANJE PROIZVODNE OPREME......................................................................................17
25. POKAZATELJ EKONOMSKE EFEKTIVNOSTI...........................................................................18
26. UTICAJ REZERVI NA PRINOSE U PROIZVODNJI.....................................................................18
27. MATERIJALNI TOKOVI I PODELA RADA U PROIZVODNJI...................................................18
28.DUŽINA PROIZVODNOG CIKLUSA I KOLIČINA NEDOVRŠENE PROIZVODNJE...............19
29. ORGANIZACIJA RADNIH MESTA................................................................................................19
30. VREME RADA (STRUKTURA, METODE, ZAKONITOSTI KRETANJA)..................................19
31. PROIZVODNA FUNKCIJA............................................................................................................ .20
32. PRODUKTIVNOST RADA I FAKTORI PRODUKTIVNOSTI......................................................20
33. DEFINICIJA I KRETANJE STEPENA MEHANIZACIJE...............................................................21
34. INTEGRACIJA TEHNOLOŠKIH PROCESA..................................................................................21
35. STEPEN TEHNOLOŠKE INTEGRACIJE........................................................................................21
36. AUTOMATIZACIJA PROIZVODNIH PROCESA..........................................................................22
37. UTICAJ NIVOA AUTOMATIZACIJE NA NIVO PRODUKTIVNOSTI RADA...........................22
38. MEHANIZACIJA I AUTOMATIZACIJA KAO JEDINSTVEN PROCES RASTA
PROIZVODNJE SNAGE RADA........................................................................................................22
39. UTICAJ MASE PROIZVODA NA PRODUKTIVNOST RADA....................................................23
40. INOVACIJE PROIZVODNIH PROCESA I ELASTIČNOST.........................................................23
41. PERIODI REORGANIZACIJE I INOVACIJE PROIZVODNIH PROCESA.................................24
42. MOTIVACIJA I PRODUKTIVNOST RADA.................................................................................24
43. PODELA RADA...............................................................................................................................24
44. MODELI ORGANIZACIONE STRUKTURE................................................................................24
45. LINIJSKI I LINIJSKO ŠTABNI TIP ORGANIZACIJE.................................................................25
46. LINIJSKO - FUNKCIONALNI TIP................................................................................................25
47. PROJEKTNI TIP ORGANIZACIJE...............................................................................................25
48. DIVIZIONI TIP...............................................................................................................................26
49. STRATEGIJSKE POSLOVNE JEDINICE....................................................................................26
50. INOVATIVNA STRUKTURA......................................................................................................26
51. TIPOVI RUKOVOĐENJA.........................................................................................................26
52. PROIZVODNI SISTEMI SA REDNO SLOŽENOM STRUKTUROM....................................27
53. PROIZVODNI SISTEMI SA PARALELNO SLOŽENOM STRUKTUROM..........................27
54. PROIZVODNI SISTEMI REDNO - PARALELNO SLOŽENE STRUKTURE.......................27
55. STEPEN INTEGRISANOSTI PROIZVODNIH SISTEMA......................................................27
56. INFORMACIJE I KOMUNIKACIJE.........................................................................................28
57. KONTROLA KAO BAZA REGULISANJA I KOORDINACIJE............................................28
58. KONTROLA ZALIHA U ORGANIZACIJI .............................................................................29
59. KONTROLA TROŠKOVA........................................................................................................29
60. KOORDINACIJA MATERIJALNIH TOKOVA......................................................................29
61. MENADŽMENT – MENADŽER..............................................................................................30
62. FUNKCIJE MENADŽMENTA ................................................................................................30
63. TIMSKI PRISTUP MENADŽMENTA......................................................................................31
64. LITERATURA............................................................................................................................32



ŠIRINA ORGANIZACIJE. CILJEVI I RAZLIKE U PRISTUPU


Najvažnija, ako ne i jedina, pitanja kojima se bavi organizacija su problemi organizovanja preduzeća na savremnim osnovama i izbor odgovarajućih oblika i formi upravljanja i odlučivanja u tim preduzećima. Kad govorimo o organizaciji, najčešće govorimo o procesima rada u sferi materijalne proizvodnje jer su oni najvažniji i najsloženiji. I u svim drugim oblastima postoje značajne potrebe za organizovanjem (trgovina, školstvo, saobraćaj…). U današnjoj civilizaciji svaki pojedinac ostvaruje svoje potrebe kroz različite oblike organizacije, tako da danas život svakog pojedinca je pod uticajem neke organizacije nad kojom on ima malo ili nimalo uticaja.
Organizacija podrazumeva uređivanje, usklađivanje i vođenje sveukupnih odnosa u nekom procesu rada. Potreba društva za organizovanjem dovodi do institucionalnog organizovanja, koje je regulisano kroz zakonska akta i osnovna dokumenta društva. Preterivanje u ovom smeru dovodi do formalno - normativističkog pristupa organizaciji gde je sve već definisano pa nema stvarne potrebe za organizacijom. To vodi ka suprotnosti dobre organizacije. Organizacija podrazumeva precizno utvrđivanje, usklađivanje i vođenje sveukupnih odnosa, gde se ništa ne može desiti van utvrđene organizacije. Ova organizacija se naziva formalna organizacija. Pojedinac je tu izvršilac ili objekat organizacije. Neki radnici to vide kao nešto loše, kao prisilu i protive se organizaciji.

1. TEORIJSKI PRAVCI U ORGANIZACIJI
Osnovni teorijski pravci u organizaciji su:
1. KLASIČNE TEORIJE
a) Naučno upravljanje
b) Administrativno upravljanje
c) Birokratsko upravljanje
2. MEĐULJUDSKI ODNOSI U ORGANIZACIJI
3. TEORIJE O PONAŠANJU U ORGANIZACIJI
4. NAUKA O UPRAVLJANJU
5. SISTEMSKI PRISTUP
Pre ovih postojao je tzv. linijski sistem upravljanja preuzet iz vojničke forme organizacije i upravljanja. Prvo se koristio u manufakturnoj, a posle i u industrijskoj proizvodnji. Međutim, dublji problemi racionalnog organizovanja javljaju se u XIX veku zbog:
- složenosti proizvoda koji se produkuju
- složenosti radnih procesa mašina i alata
- posložavanje zahteva nova znanja od svih učesnika u proizvodnji
- brojno se povećava masa ljudi koji u proizvodnji učestvuju

2. NAUČNO UPRAVLJANJE
Tvorac ovog pravca je Frederik Tejlor (1895. “Sistem plaćanja po komadu”; 1903. “Upravljanje pogonom”; 1911. “Principi naučnog upravljanja”), koji je prvi postavio teorijske osnove organizacije, ali se zadržao samo na upravljanju radom u neposrednoj proizvodnji. U dotadašnjoj organizaciji Tejlor je uočio brojne nedostatke: plaćanje radnika na nadnicu, a ne na učinak, slabu organizaciju rada i definisanje radnih zadataka, zastareli način upravljanja pogonom. On navodi da bi ciljevi dobre organizacije trebali da budu:
- da se svaki radnik zaposli na što kvalifikovanijem poslu u skladu sa njegovim mogućnostima
- svaki radnik treba da da maksimalnu količinu rada koju daje najbolji radnik njegove klase
- svaki radnik koji radi kao prvoklasni radnik treba da bude plaćen 30 - 100% više u odnosu na klasu
Da bi postigao visoke troškove i niske plate Tejlor uvodi tačno određivanje vremena rada preciznim časovnikom i pomoću rastavljanja posla na sastvane elemente. Za utvrđivanje standardnog vremena rada uzet je rad najboljeg radnika. Tejlor takođe smatra da se ovaj cilj može postići određivanjem velikog dnevnog i jasnog zadatka za svakog čoveka, standardnu opremu i uslove za rad, veliku platu za uspeh i gubitak u slučaju neuspeha. Za rad na mašinama Tejlor je sačinio tzv. operacione liste, u koje se unose svi važni podaci vezani za rad na mašinama. Njegov pravac je nazvan mehaničkim, u kom je radnik dodatak mašini, visoko eksploatatorskim, on je smatrao da radnik ima samo ekonomske potrebe (za zaradom). Ovaj sistem zasniva se na principu zatvorenog sistema
Zadaci industrijskog poslovođe u preduzeću su bili brojni, pa Tejlor predlaže da se poslovođa što više oslobodi kancelarijskih i planskih poslova, a umesto linijskog treba uvesti funkcionalan tip upravljanja (svaki čovek, od direktora nadole, vrši što manje, a po mogućstvu samo jednu funkciju. Tejlor uvodi nove funkcije u organizaciju koje će biti vezane za proizvodna radna mesta i to:
1) rukovodilac grupe
2) rukovodilac za brzinu
3) inspektora kvaliteta
4) rukovodioca za održavanje mašina
i još 4 funkcije u planskom odeljenju
1) za raspodelu rada i načina obavljanja poslova
2) za instrukcionu kartu
3) za vreme
4) za disciplinu

3. TEORIJA ADMINISTRATIVNOG UPRAVLJANJA
Tvorac ove teorije je Henri Fajol, koji je za razliku od Tejlora gledao preduzeće sa najvišeg nivoa upravljanja. Fajol je celokupnu delatnost preduzeća podelio na 6 funkcija:
1. tehnička (proizvodnja i tehnologija)
2. komercijalna (nabavka, prodaja, razmena)
3. finansijska (optimalna upotreba kapitala)
4. zaštitna (imovina i osoblje)
5. računovodstvena (troškovi, stanje imovine i statistika)
6. administrativna
a) planiranje se sastoji od istraživanja budućnosti i izrade plana aktivnosti
b) organizovanje se sastoji iz izrade dualne strukture (ljudi i sredstava) da se dostignu postavljeni ciljevi
c) komandovanje se sastoji od održavanja personala u organizaciji
d) koordinacija se sastoji od međusobnog povezivanja, usklađivanja svih aktivnosti i napora u preduzeću
e) kontrola se sastoji iz uvida u stanje i stalnog nadzora da se sve izvršava u skladu sa postavljenim planom i naređenjima
Efikasno organizovanje i upravljanje treba da se zasniva na kodeksu Fajolovih principa:
1. Podela rada omogućava specijalizaciju ljudi
2. Autoritet
3. Disciplina je suština poslušnosti
4. Jedinstvo komande (samo od jednog rukovodioca)
5. Jedinstvo upravljanja (jedan rukovodilac i jedan plan za grupu aktivnosti koje imaju isti cilj)
6. Potčinjavanje pojedinačnih interesa interesu preduzeća
7. Nagrađivanje personala
8. Centralizacija i decentralizacija
9. Hijerarhijski lanac (linijski tip; “Fajolov most”)
10. Materijalni i socijalni rad
11. Pravičnost i jednakost u tretiranju svih zaposlenih
12. Stalnost uposlenog osoblja ima prednost nad fluktacijom
13. Mogućnost inicijative
14. Harmonija i jedinstvo u preduzeću
Fajol smatra da svo osoblje mora imati određena znanja iz raznih funkcija u preduzeću, ali ih on diferencira. Smatra da je za svakog rukovodioca potreban najviši nivo znanja iz funkcije koju obavlja, a manje znanja iz poslova druge funkcije. Ovde se misli na egzaktna, naučna znanja i umešnost (veština u radu).

4. TEORIJA BIROKRATSKE ORGANIZACIJE
Tvorac ove teorije je Max Veber, jedan od najvećih naučnika na polju društvenih nauka. On je društvenu organizaciju proučavao sa stanovišta vlasti, moći, njenog funkcionisanja i sa stanovišta racionalnosti. Upravni aparati podeljeni su na biroe (kancelarije), pa je ova teorija nazvana birokratskom. Vlašću treba nazivati izglede da će se određene osobe pokoriti naredbi određenog sadržaja. Disciplinom treba nazvati izglede da će se određeni veliki broj ljudi, zahvaljujući određenoj navici, brzo automatski i šematski pokoriti jednoj naredbi. Moć predstavlja izglede da se u okviru jednog društvenog odnosa provede sopstvena volja uprkos otporu, bez obzira na to na čemu se zasnivaju ti izgledi. Veber navodi tri tipa legitimne vlasti:
a) racionalni karakter (legalna vlast)
b) tradicionalni karakter (tradicionalna vlast)
c) harizmatski karakter (harizmatska vlast)
Birokratsku organizaciu čini legalna vlast sa birokratskim upravnim aparatima. Osnovne kategorije racionalne vlasti su:
- neprekidno, pravilima regulisano obavljanje službenih poslova
- princip hijerarhije u službi
- pravila po kojima se postupa mogu biti tehnička pravila i norme
- postoji potpuna odvojenost upravnog aparata od sredstava za upravljanje
- lice koje drži službeno mesto ne apropiše ga
- važi princip saobraznosti uprave aktima
Ceo upravni aparat sastoji se od individualnih činovnika. Rukovodilac grupe zauzima svoje mesto kao gospodar i to na osnovu aproprijacije, izbora ili nasledstva. Činovnici su lično slobodni, postavljaju se po strogo utvrđenoj hijerarhiji, sa strogo određenim kompetencijama, na osnovu ugovora i slobodnog izbora prema stručnim kvalifikacijama, dobijaju utvrđene plate u novcu, odnose se prema službi kao prema svom glavnom ili jedinom zanimanju, vide mogućnost za karijeru, podvrgnuti su jedinstvenoj strogoj disciplini i kontroli u vršenju službe. Ovaj poredak se može primeniti i u preduzećima čiji je cilj sticanje dobiti. Birokratska uprava predstavlja vlast na osnovu znanja. Nije pogodan za visokoelastične, inovativne i dinamičke organizacije, kod kojih se traži velika prilagodljivost.
Karakteristike Veberovog modela birokratske organizacije upravljanja su:
1. Specijalizacija
2. Racionalnost
3. Profesionalizam
4. Depersonalizacija službe
5. Autonomija u nadležnosti službe
6. Stalnost službe (organizacije)
7. Širenje i rast birokratskog aparata

5. PRAVAC MEĐULJUDSKIH ODNOSA
A) Prelazni period
Predstavnici su Oliver Šeldon i Meri Parker Folet. Šeldon prvi skreće pažnju na organizaciju kao na kompleks ljudi. Po njegovom mišljenju zajednica mora da poštuje određena pravila kad su u pitanju radnici:
- radnici treba da učestvuju u određivanju uslova rada
- radniku treba da je dostupan životni standard koji odgovara standardu savremene društvene zajednice
- radnik mora imati slobodno vreme za svoj lični razvoj
- mora biti siguran u slučaju besposlice
- treba da učestvuje u industrijskom prosperitetu saglasno svom doprinosu
- odnos jednakosti u svim relacijama između rada i upravljanja
Glavno interesovanje M.P.Folet bila je psihološka osnova svih ljudskih aktivnosti, i emocionalne reakcije koje se javljaju u radnim grupama. Ona je zaključila da član grupe prestaje biti sam kreator svojih mišljenja i aktivnosti, već postaje zavistan od mišljenja svojih drugova. Konflikt nije izraz razlika među individuama nego izrazi neuspeha pojedinca da daju svoje različite, ali odgovarajuće doprinose zajedničkom cilju. 3 osnovna rešenja konflikata: dominacija, kompromis i integracija (rešenje u kome su svi interesi integrisani i sve potrebe potpuno zadovoljene. M.P.Folet uočava značaj grupe, ponašanje grupe i odnose unutar nje, zatim se bavi konfliktima (nastajanjem i rešavanjem) i ukazuje na potrebu koordinacije u grupi. Za nju su važne motivacija, integracija, obrazovanost rukovodilaca i participacija raddnika. Uočivši značaj intergracije i koordinacije radnih procesa postavila je 4 osnovna principa:
1. Koordinacija direktnim kontaktom mešu ljudima a po odnosima dužnostima i odgovornostima.
2. Koordinacija u ranim stanjima.
3. Koordinacija kao recipročan odnos svih faktora u datoj situaciji.
4. Koordinacija kao kontinualan proces.
Ona je postavila i grupni koncept u organizaciji i upravljanju, koji je postao značajan u sistemskom pristupu organizaciji.
B) Pravac međuljudski odnosi
Ovaj pravac je postavio Elton Majo, a osnova za njegovu postavku bili su rezultati eksperimenata iz Vestern elektrik u pogonu Howthorn u Čikagu (1927-1932), koji su vršeni u nekoliko faza:
1) EKSPERIMENT SA OSVETLJENJEM - eksperimentalna i kontrolna grupa; očekivalo se da će proizvodnja po radniku biti veća ukoliko se svetlost povećava, što se i desilo, ali u obe grupe; eksperiment je obrnut: u eksperimentalnoj je i dalje rasla proizvodnja, dok je u kontrolnoj ostala ista; 1924-1927; nije uspeo zbog toga što ostale faktore ili treba eliminisati ili uzeti u obzir.
2) EKSPERIMENT SA PROMENOM RADNIH USLOVA - grupa od 6 radnica; kao promenljive veličine u eksperimentu uvedeni su mnogi faktori; produktivnost rada je stalno rasla; pored svega praćene su i ostale fizičke veličine, ali takvih uticaja nije bilo; došlo se do zaključka da je ovde došlo do izražaja grupno ponašanje radnica, zato što su ljudi u grupama organizovani, postoje visoke međusobne veze i solidarnost.
3) INTERVJUISANJE - sa pripremljenim pitanjima (direktni intervju sa direktnim pitanjima), ali radnici skreću na ono što je njihov problem; prelazi se na nedirektni intervju; zaključeno je da se nezadovoljstvo radnika retko može tumačiti uticajem fizičke okoline; uzrok je uvek u tesnoj vezi sa ponašanjem pretpostavljenog.
4) ISTRAŽIVANJE PONAŠANJA - grupa od 14 muških radnika; rezultati: svaki radnik ograničava proizvodnju, grupa sama ograničava dnevnu proizvodnju po svojoj proceni, grupa svojim članovima postavlja razne norme, koje imaju primat u odnosu na norme preduzeća, odnosi testova sposobnosti i inteligencije sa učinkom nisu u korelaciji iz čega se vidi snaga grupnog uticaja.
Majo, Rotlisberger i Vajthed su razvili značajnije koncepte o čovekovom ponašanju: preduzeće je socijalni sistem isto tako kao i tehničko-ekonomski, pojedinac nije motivisan samo ekonomskim faktorima, neformalne grupe postaju dominante po svom značaju, postupak tradicionalnog rukovođenja se mora promeniti, rast zadovoljstva radnika dovodi do povećanja produktivnosti rada, participacija je veoma važna, upravljanje zahteva socijalno znanje… Zamerke ovom pravcu su: nije dao očekivane rezultate na polju produktivnosti rada, da je usmeren isključivo na psiho-socijalne aspekte organizacije, dok su svi ostali izostavljeni (tehničko-tehnološki i ekonomski).