Oktobarska revolucija

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz istorije.

ОКТОБАРСКА СОЦИЈАЛИСТИЧКА РЕВОЛУЦИЈА је прва победоносна пролетерска револуција у којој је радничка класа Русије, заједно са сиромашним сељаштвом,предвођена Бољшевичком партијом (руска социјалдемократска радничка партија бољшевика-РСДРП) и Владимиром Иличом Лењином, срушила власт буржоазије и спахија, и створила услове за изградњу нове, социјалистичке совјетске државе. У развитку људског друштва,
октобарска револуција је отворила нову епоху, епоху социјализма, а угњетеним и експлоатисаним целога света открила нове путеве за борбу за њихово ослобођење.

ПОСЛЕ ФЕБРУАРСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ И АПРИЛСКЕ ТЕЗЕ

Октобарска револуција избила је у јеку Првог светског рата. Опште незадовољство народа целокупном политиком царизма, повећано руске војске на фронту и привредним расулом у земљи, већ је буржоаско-демократском фебруарском револуцијом 1917. довело до збацивања царизма. Али, ова револуција није решила најважнија питања земље: није прекинут рат и закључен мир, нису ликвидирани спахијски велики поседи нити учињен крај националном угњетавању. У погледу основног питања револуције - власти - она је довела до својеврсног двовлашћа у земљи, између буржоаске привремене владе, органа диктатуре буржоазије и совјета радничких и војничких депутата, органа револуционарно-демократске диктатуре радника и сељака. Такво двовлашће могло је бити само прелазна, привремена појава.
За рад Бољшевичке партије и, уопште, за даљи развитак револуције у новим условима, одлучујуће су биле Лењинове АПРИЛСКЕ ТЕЗЕ, које је изложио у Петрограду 17. априла, сутрадан после повратка из емиграције.
Оне су биле конкретан, теоријски образложен план преласка од буржоаско-демократске ка социјалистичкој револуцији. Дале су нов импулс револуционарном покрету, јасну политичку опредељеност, потискујући колебљивост и неодређеност у неким становиштима бољшевичке партије, врло значајним за даљи развитак револуције. У њима се констатује да је специфичност настале ситуације у томе да је дошао тренутак за прелазак од прве етапе револуције на другу етапу која ће дати власт пролетаријату и сиромашном сељаштву; да су совјети једини могући облик револуционарне власти, те је непосредни задатак бољшевика да систематски и стрпљиво објашњавају масама неопходност да сва власт пређе у њихове руке. Лењин је у тезама тражио укидање војске и полиције, и њихово замењивање наоружаним народом, конфискацију великих поседа и национализацију целокупне земље, сједињавање свих банака у једну националну банку под контролом совјета и успостављање контроле над целокупном производњом и расподелом.
Већ 17. априла Лењин је успео да, на раније договореном заједничком састанку бољшевика и мењшевика, распрши неке тенденције о поновном уједињењу та два крила руске социјалдемократије, које су постојале и међу бољшевицима, и да снажно афирмише идеју о потпуној политичкој самосталности пролетеријата. Две конференције оржане крајем априла (Петроградска општеградска конференција бољшевика и Седма сверуска конференција бољшевика, позната као априлска конференција), нарочито друга, прихватиле су и афирмисале Лењинове тезе. Стрпљиво и упорно објашњавање радницима, сељацима и војницима на фронту новонастале ситуације и контрареволуционарне политике владе, улоге мењшевика и есера, наоружавање народа, освајање већине у масама и совјетима, предаја целокупне власти радничким и војничким совјетима био је тада од Лењина предложени начин преласка на социјалистичку револуцију.
Буржоаска привремена влада настојала је свим силама да угуши револуционарни покрет, сведе револуцију у оквире буржоаског парламентаризма и уз подршку сила Антанте обезбеди услове за даље вођење рата. У економској политици руководила се интересима монополистичког капитала. Стање у земљи се и даље погоршавало.

КРИЗЕ У ЗЕМЉИ

Од марта до новембра 1917. врло значајни догађаји су априлска, јунска и јулска криза. Те кризе сведочиле су о наглом нарастању општенационалне кризе, која се, према Лењину, јавља као основна законитост сваке социјалне револуције. У мају је у Петрограду демонстрирало преко 100.000 људи против владе, кад је обелодањена њена нота западним савезницима о спремности да води рат до победе. Први сверуски конгрес совјета, пружио је подршку влади,
одобрио њену планирану офанзиву на фронту и изјаснио се против преласка власти у руке совјета. Масе нису биле задовољне одлуком Конгреса.
Подржавајући бољшевике у Петрограду је 1. јула демонстрирало 400.000 радника и војника. Сличне демонстрације избиле су и у другим градовима. На тражење савезника и руске буржоазије привремена влада извела је офанзиву на фронту код Лавова. Министар војске био је есер Александар Керенски. После краткотрајних успеха заустављен је продор руских трупа, а офанзива се, претворила у пораз у којем су изгубљене десетине хиљада војника. Пораз је допринео даљем распадању руског фронта, а масама помогао да се ослободе ситнобуржоаских илузија есера и мењшевика који су војнике убеђивали да се жртвују за слободу, револуцију и скорашњи мир. Општа политика владе све је више утврђивала у масама убеђење у исправност идеје бољшевика који су се и даље борили за преузимање све власти у земљи од стране совјета, стварање војничких комитета у армији, формирање и јачање Црвене гарде.
Дубока криза дошла је до врхунца у спонтаним демонстрацијама у Петрограду 16. и 17. јула, у којима су радници и војници тражили да сва власт пређе у руке совјета. Влада се немилосрдно обрачунава са демонстрантима. Упутила је на њих питомце војних школа (јункере) и официрске јединице. Лењин је морао прећи у илегалност, ухапшено је више истакнутих бољшевика, а питомци су демолирали бољшевичку штампарију "Труд" и редакцију "Правде". Бољшевички листови су забрањени. Пооштрене су мере против сељака који су самовласно заузимали спахијску земљу. Јулски догађаји представљају прелом у развоју револуције од фебруара до октобра; период њеног мирног развитка био је завшен у корист буржоазије; завршило се и двовлашће. Власт је прешла у руке привремене владе. Совјети су престали бити орган власти и постали њен привезак, а партија есера и мењшевика коначно су се показале као отворени помагачи контрареволуције; Керенски је постао председник владе. Развитак еволуције ушао је у нову фазу.

НОВА ФАЗА РЕВОЛУЦИЈЕ

Од 8. до 16. августа одржан је VI конгрес бољшевичке партије. Конгрес је усвојио нову тактику - припреме за оружани устанак ради успостављања диктатуре пролетеријата. У одлукама Конгреса нарочито је истакнут значај савеза пролетаријата са сиромашним сељаштвом, као основни услов победе социјалистичке револуције. На њему је изабран Централни комитет РСДРП, на челу са Лењином. Конгрес се манифестом обратио народу, позивајући га на спремност за одлучујућу борбу против контрареволуције. Број совјета у којима су бољшевици имали већину стално се повећавао. Два највећа совјета - Петроградски и Московски - прешла су 13., односно 18. септембра у њихове руке. Упоредо са бољшевизацијом расле су и управне функције совјета. Совјети су све чешће натеривали стари државни апарат да извршава њихове одлуке или потпуно преузимали њихове функције.
И на селу је револуционарни покрет постјао све снажнији, добијао је карактер револуционарног сељачког рата. Изневерене наде да ће се аграрно питање решити на миран начин, декретом владе или Уставотворне скупштине, продужавање рата и расуло у војсци, а у сиромашнијим крајевима опасност од глади или стварна глад, утицали су директно на пораст броја сељачких немира.
У тој бурној јесени, само су се бољшевици доследно борили за остваривање тих сељачких захтева. На фронту су била све чешћа братимљења међу војницима зараћених страна. Одбијање послушности било је масовно. Војници су сада тражили мир по сваку цену. Војска се нагло бољшевизовала.
У писмима из илегалности, упућенм ЦК Бољшевичке партије између 25. и 27. септембра, Лењин истиче да унутрашњи и међународни услови развитка руске револуције чине оружани устанак неопходним, и да бољшевици могу и морају узети власт. Писма садрже и конкретне предлоге мера за устанак: организовање штаба устанка, мобилизација Црвене гарде и револуционарних јединица петроградског гарнизона, и припреме за заузимање важнијих пунктова у граду. Целокупном његовом активношћу доминира мисао да се не сме губити време, да треба припремити устанак и искористити повољан тренутак за одлучујућу битку. Под Лењиновим руководством одржана је 23. октобра седница ЦК Бољшевичке партије, посвећена оружаном устанку, и усвојена је резолуција коју је предложио Лењин. У тој резолуцији се каже да су међународна ситуација, војна ситуација и чињеница да су бољшевици добили већину у совјетима, непосредно ставили на дневни ред - оружани устанак.
У складу са одлуком ЦК, при Петроградском совјету образован је Војнореволуционарни комитет као центар за припрему и руковођење устанком. И у другим местима образовани су слични војно-револуционарни комитети.
Проширено заседање ЦК РСДРП 29. октобра, на којем су учествовали руководећи партијски радници Петрограда, представници синдиката и војних организација, потврдило је одлуку Партије о оружаном устанку, а за непосредно руковођење устанком образован је партијски Војнореволуционарни центар, који је ушао у Војнореволуционарни комитет Петроградског совјета као његово руководеће језгро. Војнореволуционарни комитет интензивно је припремао устанак. Одреди Црвене гарде били су у приправности, а десетине хиљада радника спремне да подрже њихова дејства. У војне јединице Петроградског гарнизона Комитет је постављао своје комесаре.

ПОЧЕТАК УСТАНКА

Привремена влада наредила је Штабу Петроградског војног округа да се припреми за заузимање Смољног, у којем је било седиште Централног и Петроградског комитета Бољшевичке партије, Петроградског совјета и Војнореволуционарног комитета, а 31. октобра донела је одлуку да се у град позову питомци војних школа, козачке јединице ставе у стање приправности, појача одбрана Зимског дворца, седиште привремене владе, организује одбрана мостова на Неви и државних установа, и извши покрет неких јединица с форонта ка Петрограду.
Решавајуће борбе за победу устанка и револуције у Петрограду, најзнајачајнијем револуционарном центру у земљи, водиће се 6. и 7. новембра (по старом календару 24. и 25. октобра). Уочи 6. новембра привремена влада издала је наређење да се заузме Смољни и затворе мостови на Неви ради одсецања радничких региона од центра. Према Зимском дворцу пристизали су питомци војних училишта, нови одреди питомаца из Петерхофа и Ораниенбаума, и за борбу против револуције образовани ударни батаљони. Ујутро 6. новембра питомци су посели штампарију "Труд", где су се штампали бољшевички листови. За неколико часова покренуте су све револуционарне снаге у граду: одреди Црвене гарде, револуционарни војници гарнизона и балтички морнари. У помоћ су им пошли ратни бродови Балтичке флоте. У зору 7. новембра упловили су у Петроград један бојни брод, два минополагача и три мања ратна брода, с којих се искрцао Кронштатски одред морнара и радника. На реци Неви, код Николајевског моста, налазила се већ крстарица "Аврора", која је, са минополагачем "Амур", уперила своје топове на Зимски дворац. Увече, 7.