Maturski, Seminarski , Maturalni i diplomski radovi iz ekonomije: menadžmenta, marketinga, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planova, makroekonomije, mikroekonomije, preduzetništva, upravljanja ljudskim resursima, carine i porezi.
Aktivnosti preduzeća u organizovanju procesa proizvodnje u osnovi se svode na ekonomisanje elementima toga procesa. Upravljačka i rukovodilačka funkcija nastoje da optimalno iskombinuju resurse proizvodnje i ostvare cilj poslovanja preduzeća. Prihvativši staru ekonomsku tvrdnju da je zemlja opšti predmet rada, ekonomske teorije, elemente procesa proizvodnje tretiraju tripartitno: 1. rad, 2. sredstva za rad i 3. predmeti rada, odnosno dvopartitno: 1. rad i 2. kapital, i sa toga aspekta analiziraju ponaosob njihovu ulogu u procesu proizvodnje robne vrednosti. One su svoje ekonomske modele zasnovale na objektivističkim uslovima, ne baveći se dominantno drugim značajnim faktorima procesa proizvodnje: vremenom kao neobnovljivim faktorom, prostorom kao definisanim i datim ambijentom i organizacionim veštinama u kombinovanju svih elemenata.
Međutim, novo vreme neumitno traži nova rešenja i odgovore na stara ekonomska pitanja: šta, kako i za koga proizvoditi? Šta više, nova ekonomija definiše nove ekonomske paradigme: ekonomiku ponude, ekonomiju znanja, digitalizaciju, virtuelizaciju, molekularizaciju, konvergenciju, neposrednost, inovativnost, globalizaciju i iverzibilnost ekonomskih dogadjaja. Nove ekonomske kategorije zahtevaju i redefinisanje nekih osnovnih ekonomskih postulata, ali i fluidno pomeranje "tačke gledišta" za svaki novi ekonomski odgovor. Sasvim je očigledno da se takva fluidnost može postići isključivo preduzetništvom, tim četvrtim, odnosno trećim faktorom procesa proizvodnje, tom specifičnom organizacionom veštinom kombinovanja uspeha, rizika i neizvesnosti, s jedne, i borbenosti, motivisanosti i znanja, s druge strane.
Preduzetništvo je, po opštem uverenju, izuzetno riskantna aktivnost. U očiglednim oblastima inovacija, kao što su visoke tehnologije – mikrokompjuteri ili biogenetika – stope mogućih neuspeha, promašaja veoma su visoke, dok su, s druge strane, sasvim mali izgledi za uspeh, pa čak i za opstanak. Zbog toga preduzetnici prebacuju resurse iz sektora niske produktivnosti i dohotka, u sektore visoke produktivnosti i dohotka. Naravno da postoji rizik u tome da posao ne uspe, međutim, čak i kada je ostvaren i sasvim skroman uspeh, dobit može da bude više nego dovoljna naknada za bilo koji rizik. Ništa u stvari ne može biti rizičnije od optimizacije resursa u oblastima u kojima je inovacija već osobena i profitabilna orijentacija, što znači, drugim rečima, gde već postoje mogućnosti za inovacije. Teorijski posmatrano, preduzetništvo bi trebalo da bude daleko pre najmanje rizična nego najviše rizična orijentacija.
Preduzetništvo i inovacija
U stvarnosti ima mnogo preduzetničkih organizacija čija je prosečna stopa uspešnosti toliko visoka da samim tim dovodi u sumnju sve druge tvrdnje, sem univerzalnog uverenja u visok stepen rizičnosti preduzetništva i inovacija. U Sjedinjenim Američkim Državama postoji kompanija „Bel lab“ (Belove laboratorije), inovacijska filijala firme „Bel telefon sistem“, koja već gotovo stotinu godina – počev od projektovanja prve automatske razvodne table, oko 1911. godine, pa sve do projektovanja kablova od optičkih vlakana, oko 1980. godine, uključujući pronalaske tranzistora i poluprovodnika, ali i baznog teorijskog i inženjerskog rada na kompjuteru - pokazuje da preduzetništvo i inovacije mogu da budu sa niskim stepenom rizika, čak i u oblastima visokih tehnologija. Još bolji primer je IBM kompanija, koja u delu sektora industrije sa najbržim promenama u razvoju tehnologije, u sektoru visokih tehnologija i oštre konkurencije u sektoru elektroindustrije i elektronike, do sada nije imala nijedan jedini promašaj na tržištu. Nije ga imala ni kompanija u mnogo prozaičnijoj privrednoj delatnosti - britanski lanac robnih kuća „Marks i Spenser“, najviše preduzetnička kompanija od svih svetskih lanaca maloprodaje. Najveći svetski proizvođač poznatih potrošnih dobara sa zaštitnim znakom „Prokter i Gembl“ takođe je svojim inovacijama ostvario skoro identičnu seriju uspeha. Kompanija „3M“ iz Sen Pola, Minesota, koja spada u srednje tehnologije i koja je tokom poslednjih šezdeset godina stvorila stotinak novih preduzeća ili novih proizvodnih linija, bila je uspešna u četiri od svakih pet svojih poslovnih poduhvata. Sigurno da ima daleko više onih koji su samo preduzetnici sa malim stepenom rizika, koji ne teže inovacijama želeći da izbegnu neuspeh. Isto tako, ima dosta pojedinačnih preduzetnika čija je prosečna stopa uspešnosti u novim poslovima toliko visoka da oni takođe demantuju prilično popularno i široko prisutno verovanje o visokom stepenu rizika kod svih vrsta preduzetništva.
Stopa neuspelih inovacija veoma je visoka. Na osnovu mnogih istraživanja došlo se do saznanja da se tehnički uspeh obezbeđuje u 58-60 odsto započetih projekata, tržišni u 30-31 procenat, a ekonomski, odnosno uspešan povrat na uložena sredstva u svega 10–12 procenata. Znači da se samo 10-12 odsto istraživačkih projekata ekonomski isplatilo. Teoretičari vide uzroke ekonomskog neuspeha inovacija u: neizvesnosti, slaboj komercijalizaciji, slabom strateškom pozicioniranju, tehnološkoj kratkovidosti i nedostatku brzine u procesu razvoja. Top menadžment je, naročito u većim korporacijama, izolovan od kontakata sa radnicima i kupcima. Takođe, menadžeri, pogotovo finansijski orijentisani, teže se upuštaju u inovativne poduhvate zbog rizika, mada je najveći rizik - ne rizikovati. Kratkoročni horizont posmatranja je još jedan faktor neuspelih inovacija. Manja preduzeća nisu u mogućnosti da izdvoje sredstava za istraživačko-razvojnu delatnost jer bi im to narušilo tekuću profitabilnost. Takođe, postoji velika neizvesnost u pogledu tržišnog prihvatanja novog ili inoviranog proizvoda.
Slaba komercijalizacija je jedan od neuspeha inovacija. Dobra komercijalizacija podrazumeva prilagođavanje karakteristika kao što su dizajn, kvalitet i sl. potrebama prosečnog kupca. Slaba strategija pozicioniranja, odnosno neadekvatna kombinacija četiri osnovna elementa: proizvod, cena, promocija i distribucija, nezavisno od kvaliteta proizvoda, neće dati potpun uspeh inovacije. Veoma važan faktor koji određuje uspešnost inovacije jeste vreme između završetka inovacije i momenta pojavljivanja na tržištu. Što je duži period to je mogućnost pojave konkurenata na tržištu veća. Zato je potrebno da taj period bude što kraći.
Imajući u vidu prednosti koje preduzeća ostvaruju prvim pojavljivanjem na tržištu, nudeći nove ili inovirane proizvode, može se reći da inovativnost predstavlja najvažniji oslonac u izgradnji konkurentnosti. Gledano dugoročno, konkurencija u stvari i jeste konkurencija inovacijama.
Sadržaj:
Uvod 3
1 Preduzetništvo i inovacija 4
2 Internet je čudo 5
3 Kako je sve počelo? 5
4 Intervju 8
Zaključak 10
Literatura 11
Pretraga
Spisak članova
Kalendar
Pomoć
