Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.
Sve organizacije koje deluju u društvu možemo podeliti na državne organizacije (javni sektor) i nedržavne organizacije (privatni sektor). Nedržavne organizacije, koje pokreću građani na osnovu svoje privatne inicijative, su organizacije civilnog društva. Ove nedržavne organizacije, opet možemo podeliti na profitne (komercijalne) i neprofitne (nekomercijalne). Profitne su one organizacije čije delovanje ima za cilj
stvaranje profita i uvećavanje postojećeg kapitala (npr. preduzeća u privatnom vlasništvu). Za razliku od njih, neprofitne organizacije, su one koje ne stvaraju profit, ili ako ga stvaraju, ne ulažu ga u ponovno uvećanje kapitala već u različite druge društveno korisne aktivnosti i svrhe (npr. u humanitarne i dobrotvorne aktivnosti). Neprofitne organizacije nemaju za cilj uvećanje kapitala, čak i onda kad ostvaruju neku zaradu. Tu zaradu oni koriste za ulaganje u dalje dobrovoljne aktivnosti svojih organizacija.
Neprofitne organizacije može osnovati, pored samih građana i vlada, pa ih zato delimo na vladine (javne) i nevladine (privatne) neprofitne organizacije. Kada govorimo o organizacijama društva, onda se uvek govori o ovom drugom tipu neprofitnih organizacija - nevladinih. Nevladine neprofitne organizacije su autonomne i samostalne organizacije koje su osnovale grupe građana sa različitim motivima, interesima, ciljevima i potrebama. To su sve one organizacije koje nisu vladine (državne), iako i država ima svoje organizacije koje se bave rešavanjem sličnih problema, ali uz pomoć državnog aparata (organizovanjem, kontrolom i finansiranjem njihovih aktivnosti). Nevladine organizacije deluju drugačije od vladinih. Suštinu njihovog delovanja čini povezivanje pojedinaca bez posredovanja ili kontrole države, radi ostvarivanja nekog zajedničkog cilja ili afiniteta. One nastaju kao svojevrsna alternativa rešavanju mnogobrojnih problema na raznim poljima ljudskih delatnosti, koje ne uspevaju da reše ili ne rešavaju na zadovoljavajući način postojeće državne institucije i organizacije.
Nevladine neprofitne organizacije se mogu podeliti na organizacije koje služe
svim članovima društva i one koje služe samo članovima određenih društvenih
grupa.
Organizacije koje služe svim članovima društva (javne uslužne organizacije), su npr. fondacije, humanitarne i dobrotvorne organizacije, savetodavne organizacije, organizacije za pružanje socijalnih usluga i sl. Organizacije koje služe samo članovima specifičnih grupa su razna profesionalna i stručna udruženja, klubovi, interesne grupe i savezi.
Delovanje svih ovih organizacija može biti samostalno ili zajedno sa drugim
organizacijama, kada se stvaraju mreže ovih organizacija. Oblici viših
udruživanja u okviru kojih mogu delovati ove organizacije su: koordinacije, savezi i pokreti. Povezano i umreženo delovanje nevladinih neprofitnih organizacija, institucija i ustanova u nekom društvu čini neprofitni sektor.
Komparativna istraživanja neprofitnog sektora pokazuju da će sledeća faza
razvoja savremenih društava biti obeležena sve većim brojem uključivanja ovih organizacija u razne oblasti društvenog života. Neprofitne organizacije imaju veliki značaj u socijalnoj politici razvijenih zemalja, naročito zbog toga što savremena glomazna država ne može da zadovolji sve potrebe građana, pa mnoge svoje programe prebacuje na neprofitni sektor gde se oni efikasnije
ostvaruju. Na taj način neprofitni, nevladin sektor, postaje alternativa državnom sektoru, gdje se ljudi u kriznim situacijama oslanjaju na vlastite snage. Osim toga značaj ovih spontanih udruživanja građana oko rešavanja raznih privatnih i društvenih problema je i u tome, što se stvara mreža odnosa koji su nezavisni od države, koji čine civilno društvo i koji povećavaju participaciju građana i njihovu odgovornost za sebe i društvo u kojem žive.
Pojam NVO
U Srbiji, još uvek su u upotrebi stari termini za označavanje dobrovoljnih
i neprofitnih organizacija: društvene organizacije, udruženja građana. Pod tim
terminima ih poznaje i domaće zakonodavstvo. Međutim, iako pojma nevladine neprofitne organizacije nema u našem zakonodavstu, rečnicima, leksikonima, ipak, oni sve više ulaze u upotrebu, i odomaćuju se u svakodnevnoj komunikaciji. To je naročito prisutno kod pojma nevladine organizacije, koji se sve više koristi, iako je, još uvek, kod većine građana, prisutno njegovo neshvatanje i tumačenje kao anti-vladine organizacije, što je uglavnom uslovljeno semantičkom sličnošću ovih pojmova. I statističari, koji vode evidenciju registrovanih organizacija, još uvek govore o društvenim organizacijama i udruženjima građana. Pored pojma nevladine organizacije u upotrebu ulaze i pojmovi: dobrovoljne, dobrotvorne, neprofitne, organizacije trećeg sektora.
Znacaj NVO
Nevladinim organizacijama se u svetu pridaje sve veci znacaj. Gotovo da
nema nekog drustvenog problema u cije se resavanje ne ukljucuju i
nevladine organizacije. Komparativna istrazivanja neprofitnog sektora
pokazuju da ce sledeca faza razvoja savremenih drustava biti obelezena sve
vecim brojem ukljucivanja ovih organizacija u razne oblasti drustvenog
zivota. O tome svedoci i najnovije istrazivanje pod naslovom Studija
aktuelne i potencijalne uloge evropskih ucesnika u naucnoj komunikaciji
koje je sprovela Fondacija IDIS za Evropsku komisiju (»Study on the actual
and potential role of European Actors in science communication _ NGOs
potential mediators and amplifiers of scientific technological
information«). Javno mnenje ima sve vece poverenje prema neformalnim
strukturama, nego prema tradicionalnim institucijama koje predstavljaju
drustvo (skole, crkva, univerziteti, politicke partije itd.). Zbog toga se
o nevladinim organizacijama govori i kao o »novim partnerima« drzavnih
institucija.
Ovu potrebu partnerstva izmedju nevladinih organizacija i institucija u
rukovodjenju procesom razvoja priznaju i druga medjunarodna tela kao sto
su Ujedinjene nacije. Uloga NVO u raznim konferencijama UN, Evropske
unije, poslednjih godina je sve izrazitija. NVO na tim konferencijama
imaju ulogu partnera, pa se tako te konferencije sastoje od dve
konferencije koje teku paralelno (jednu cine vladine organizacije, a drugu
nevladine). Npr. Becka konferencija o ljudskim pravima (1993), Kairska
konferencija o stanovnistvu i demografskom razvoju (1994), Konferencija u
Kopenhagenu o drustvenom razvoju (1995), Pekinska konferencija o polozaju
zena (1995), Evropska konferencija o zastiti zivotne sredine (1994, 1995,
1996) itd.
Takodje, neprofitne, nevladine organizacije imaju veliki znacaj u
socijalnoj politici razvijenih zemalja, narocito zbog toga sto savremena,
glomazna drzava ne moze da zadovolji sve potrebe gradjana, pa mnoge svoje
programe prebacuje na neprofitni, nevladin sektor, gde se oni efikasnije
ostvaruju. Na taj nacin neprofitni, nevladin sektor postaje alternativa i
novi partner (ali ne i konkurent) drzavnom sektoru u kojem se ljudi u
kriznim situacijama oslanjaju na vlastite snage. Zbog toga se o
nevladinom, neprofitnom sektoru govori i kao o trecem sektoru, koji se
nalazi izmedju drzave i trzista s jedne strane i porodice s druge strane.
Osim toga, znacaj ovih spontanih udruzivanja gradjana oko resavanja raznih
privatnih, grupnih i drustvenih problema je i u tome sto se stvara mreza
odnosa nezavisnih od drzave, koji cine civilno drustvo, i koji istovremeno
povecavaju participaciju gradjana i njihovu odgovornost za sebe i drustvo
u kojem zive.
Razlozi za ovakav nagli rast novih oblika neprofitnog organizovanja,
akcija i programa gradjana, relativno ili potpuno nezavisnih od drzave, su
mnogostruki, a najcesce se dovode u vezu sa krizom drzave blagostanja,
krizom drustvenog razvoja i ekoloskom krizom.
U istocnoevropskim, postkomunistickim zemljama razlozi za jacanje sektora
su sasvim druge prirode i pre svega uslovljeni su kontekstom ekonomske i
politicke transformacije ovih zemalja. Socijalne posledice
prestrukturisanja privrede, slabi drzavni socijalni programi, motivisali
su i pokrenuli gradjane da se sami organizuju. Vecina istrazivaca stoga
govori o »ponovnom ozivljavanju« dobrovoljnih aktivnosti i civilnog
drustva u zemljama Centralne i Istocne Evrope,2 jer razliciti oblici
gradjanskog samoorganizovanja, solidarnosti, pomoci i samopomoci
funkcionisali su i pre uspostavljanja komunistickih poredaka, koji su
autonomiju ovog sektora potpuno ugusili. Medjutim, »ponovno ozivljavanje«
neprofitnog sektora i civilnog drustva u istocnoevropskim zemljama
(prvenstveno stvaranjem pokreta za promene od razlicitih vrsta nevladinih
organizacija) nije samo posledica tih promena, vec je i njihov znacajan
promotor.
Razvojni ciklus neprofitnih organizacija u Srbiji
Prema istrazivanjima,3 istorijske pretpostavke za razvoj neprofitnog sektora u Srbiji mogu se naći još krajem 19. i pocetkom 20.
veka i to u: »tradicionalnim oblicima seoske solidarnosti, uticaju
pravoslavne crkve i njenog shvatanja milosrdja u radu brojnih humanitarnih
prosvetiteljskih i drugih drustava koja su postojala u Jugoslaviji
pocetkom 20. veka, do Drugog svetskog rata«.4
Istorijski gledano, razvoj neprofitnih organizacija u SR Jugoslaviji
mozemo podeliti u tri faze:
1. faza pre Drugog svetskog rata;
2. faza komunistickog sistema (zabrana rada mnogobrojnih organizacija);
3. faza novog slobodnog delovanja od 1990. godine (proces pluralizacije drustva).
Prvu fazu karakterisu tradicionalne forme solidarnosti i to prvenstveno u
okviru seoskih zajednica kroz forme porodicnih i zemljoradnickih zadruga.
U ovom periodu znacajnu ulogu u radu i nastanku ovih organizacija imaju
Srpska pravoslavna crkva i kraljevska porodica, jer je veliki broj
humanitarnih organizacija nastao pod njihovim pokroviteljstvom.
Druga faza nastupa nakon 1945. godine, kada su sve privatne organizacije,
zaduzbine, legati i fondovi nacionalizovani i konfiskovani, a rad
neprofitnim organizacijama je ogranicen i suzen. Taj sistem, od 1945. pa
sve do kraja osamdesetih nije omogucavao legalno, nezavisno nastajanje i
delovanje razlicitih grupa i organizacija gradjana. Delovanje je jedino
bilo moguce ako je bilo u granicama i pod kontrolom sistema, a to je
znacilo da se moze osnovati udruzenje gradjana ili neka druga drustvena
organizacija5 samo ako je bila u granicama postojece ideologije, ili u nju
nije nimalo zadirala. Nije bilo nekih vecih problema ako je neko hteo da
osnuje neko sportsko, rekreativno, profesionalno ili zabavno udruzenje.6
Ova udruzenja gradjana su cak mogla delovati i mimo sluzbenih drzavnih
organizacija, jer nisu imala nikakvu politicku pozadinu niti neki
znacajniji drustveni cilj (teznja za nekom drustvenom promenom).
»Postojali su i oblici udruzivanja gradjana koji su delovali relativno
nezavisno od drzave. Takva su npr. staleska udruzenja, od kojih su neka
imala i danas imaju ugled u drustvu i uticaj na razvoj profesije (npr.
Srpsko lekarsko drustvo, Advokatska komora Srbije i dr.).«7
Medjutim, problem se uvek pojavljivao ako su gradjani hteli da osnuju neku
organizaciju izvan zadatih postojecih institucija, npr. neko nezavisno
ekolosko udruzenje, mirovnu grupu, grupu za zastitu sloboda i ljudskih
prava i slicno. Isto je bilo i sa pokusajima autonomnih intelektualnih inicijativa i organizovanjem protestnih akcija koje su upucivale kritiku
rezimu. Ovakve inicijative nailazile su na burnu reakciju i zestok
represivni odgovor sistema.
U trecoj fazi, koju karakterise pravna legalizacija pluralizma (slobodnog
udruzivanja i organizovanja), dolazi do ekspanzije broja novonastalih NVO
razlicitih profila i usmerenja. Ovu fazu karakterise i izbijanje oruzanih
sukoba, izbeglicki problemi, raspad drzave, rapidni pad ekonomskog
standarda. Izbijanjem rata pojavljuju se i nova razlicita udruzenja i
grupe gradjana koje se protive ratu, mrznji i nasilju, a sa njegovim
razbuktavanjem raste i broj takvih organizacija koje nastoje da zaustave
nasilje i rat, da pomognu unesrecenima i da zastite elementarna ljudska
prava. Tako na drustvenu scenu, pored tada malog broja postojecih
alternativnih udruzenja i organizacija (uglavnom ekoloskih), nastupa
veliki broj novih udruzenja i grupa (mirovnih, feministickih,
humanitarnih, za zastitu ljudskih prava i sloboda, gradjanskih inicijativa
i sl.).
Formiranje novih NVO je negde islo postepeno od inicijative, preko grupe
do organizacije, a negde su odmah nastajale organizacije iz protesta koji
su tih godina (1991, 1992, 1993) bili brojni (studentski, antiratni,
radnicki i sl.). Veliki broj akcija je ostao na nivou inicijative ili
grupe, i nije uspeo da dosegne nivo organizacije. Medjutim, uobicajeno je
da se ne pravi ta distinkcija izmedju nizih i visih oblika organizovanja
(inicijative, grupe, organizacije, koordinacije, savezi, pokreti), i kad
se govori o NVO pod tim pojmom se obicno podrazumevaju i one inicijative i
grupe koje nemaju elemente organizacije.
Najzastupljeniji oblici nevladinog, dobrovoljnog delovanja u ovoj fazi
bile su aktivnosti kroz inicijative i grupe, poneku organizaciju i savez, i povremeno kroz kratkotrajni, ad hoc pokret. Vrlo malo je nevladinih
grupa uspelo da izgradi organizaciju koja bi imala unutrasnju strukturu,
programski profil i planski sistem aktivnosti. Razlozi tome su brojni i
razliciti, od slucaja do slucaja. Ima nekih grupa koje nisu ni zelele da
stvaraju neke cvrsce formalne i organizacione oblike, vec su zelele da
deluju neformalno i spontano. Na drugoj strani, postojale su grupe i
inicijative koje su zelele formiranje organizacija i trajnijih oblika
delovanja, ali to nisu znale i mogle da urade. Pored materijalnih i
finansijskih problema (koji su bitni za rad NVO), glavni problem je i
nedostatak iskustava i znanja. Na ovom podrucju nema tradicije postojanja
Pretraga
Spisak članova
Kalendar
Pomoć
