Nastanak carinske unije

Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima, carine i porezi.

Evropska unija je najmoćnija regionalna organizacija koja trenutno u svetu postoji. U nekim oblastima gde su države članice svoj suverinitet prepustile Evropskoj uniji, može se reći da je Evropska unija federacija ili konfederacija. Unija nema pravo da premesti dodatna ovlašćenja drugih članica na sebe bez dopuštenja određene članice. Isto tako, određeni broj članica rukovodi samostalno svojim politikama od nacionalnog interesa, kao što su inostrani poslovi, odbrana, valuta.
Zahvaljujući ovakvom ustrojstvu, Evropska unija se ne može definisati ni kao internacionalna organizacija ni kao konfederacija ili federacija. Moglo bi se reći da je sui generis celina. Trenutni i budući status Evropske unije je predmet velike političke pažnje unutar nekih članica EU.
Carinska je unija takav oblik udruživanja zemalja pri kojem zemlje u Uniji sporazumno ukidaju carine u međusobnoj razmeni unutar Unije, odnosno uvode zajedničke carine na uvoz proizvoda iz trećih zemalja. Carinska Unija je bila glavno ekonomsko (privredno) uporište Ugovora o osnivanju Evropske Ekonomske Zajednice iz 1957 godine, koji je već tada težio stvaranju i realizaciji četiri ekonomske slobode.

Istorija evropske unije

Pokušaji da se ujedine disparatne nacije Evrope prethode nacionalnoj državi. Oni su se dešavali konstantno kroz istoriju kontinenta još od propasti Rimskog carstva. Franačko carstvo Karla Velikog, Sveto Rimsko carstvo i Poljsko-Litvanski Komonvelt su ujedinili velika prostranstva. Mnogo kasnije, tokom 19. veka - carinske unije pod Napoleonom i osvajanja nacističke Nemačke '40. godina dvadesetog veka su imala samo trenutno postojanje.
Po završetku Prvog svetskog rata, rešene da ne dozvole da se užasi rata ikada ponove, mnoge države počinju da razmišljaju o politički ujedinjenoj Evropi. Austrijski grof Rihard Koudenhove-Kalergi (nem. Richard Coudenhove-Kalergi) je 1923. osnovao Panevropski pokret i 1926. godine je na prvom Panevropskom kongresu održanom u Beču okupio brojne ličnosti iz sveta politike. Između ostalog, tom prilikom je rekao sledeće : „Evropa kao politički koncept ne postoji. Ovaj deo sveta obuhvata narode i države koji se nalaze u haosu, na buretu baruta međunarodnih sukoba, na polju budućih sukoba. Ovo je evropsko pitanje: međusobna mržnja Evropljana koja truje atmosferu. (...) Evropsko pitanje biće rešeno samo putem ujedinjenja evropskih naroda. Najveća prepreka stvaranju Sjedinjenih Evropskih Država su 1000 godina rivaliteta između dvaju najbrojnijih nacija Evrope — Nemaca i Francuza...“
Aristid Brijan (fr. Aristide Briand) je na sednici Društva naroda 1929. godine predložio formiranje federacije evropskih država u cilju ekonomskog napretka i političko-socijalne saradnje. Brojni političari i ekonomisti su dobro prihvatili Brijanov predlog, tako da mu je Društvo naroda dalo zadatak da napiše memorandum sa konkretnim projektom. On je 1930. godine predstavio dokument koji je nazvao „Memorandum o organizaciji sistema Evropske federalne unije“, ali je tada početak Velike ekonomske krize gurnuo u stranu ideju o ujedinjenoj Evropi. Brijanov sunarodnik, političar Eduar Erio (fr. Edouard Herriot) je 1931. godine objavio knjigu „Sjedinjene Evropske Države“, kako bi pažnju javnosti ponovo usmerio ka ideji evropskog ujedinjenja. Međutim, njen dalji razvoj potpuno je prekinut usponom fašizma u Nemačkoj koji je doveo do početka Drugog svetskog rata.
Po završetku Drugog svetskog rata, stvaranje nadnacionalne organizacije bilo je potrebno iz političkih i ekonomskih razloga, pa se sve češće moglo čuti mišljenje da je njeno stvaranje jedini način da se spreče dalji ratovi između evropskih naroda. Privreda „starog kontinenta“ je u ratu pretrpela velike gubitke — proizvodnja je skoro stala i životni standard ljudi je znatno opao. Veliki broj političara je verovao da se privreda može obnoviti samo stvaranjem zajedničkog tržišta, koje bi podstaklo veću konkurenciju, usled čega bi došlo do rasta produktivnosti rada i životnog standarda.
Britanski premijer Vinston Čerčil je 19. septembra 1946. godine na Univerzitetu u Cirihu održao govor koji po mnogima predstavlja prvi posleratni korak napravljen ka evropskoj integraciji. Zahvaljujući Čerčilovom govoru, održana konferencija na kojoj su prisustvovali brojni političari i predstavnici vlada, ali i predstavnici raznih građanskih udruženja. Cilj konferencije bilo je osnivanje Saveta Evrope, a na njenom kraju je donet Statut Saveta Evrope. Statut je 5. maja 1949. godine u Londonu je potpisalo 10 evropskih zemalja — Belgija, Danska, Francuska, Irska, Italija, Luksemburg, Holandija, Norveška, Švedska i Ujedinjeno Kraljevstvo. Ovim događajem, koji je poznatiji kao Londonski sporazum, osnovan je Savet Evrope. Iako je u samom početku Savet pokušao da utiče na produbljivanje političke saradnje između zemalja članica, njegova osnovna funkcija svodila se na jačanje demokratije i poštovanja ljudskih prava u njima.

Evropska unija je najmoćnija regionalna organizacija koja trenutno u svetu postoji. U nekim oblastima gde su države članice svoj suverinitet prepustile Evropskoj uniji, može se reći da je Evropska unija federacija ili konfederacija. Unija nema pravo da premesti dodatna ovlašćenja drugih članica na sebe bez dopuštenja određene članice. Isto tako, određeni broj članica rukovodi samostalno svojim politikama od nacionalnog interesa, kao što su inostrani poslovi, odbrana, valuta.
Zahvaljujući ovakvom ustrojstvu, Evropska unija se ne može definisati ni kao internacionalna organizacija ni kao konfederacija ili federacija. Moglo bi se reći da je sui generis celina. Trenutni i budući status Evropske unije je predmet velike političke pažnje unutar nekih članica EU.
Carinska je unija takav oblik udruživanja zemalja pri kojem zemlje u Uniji sporazumno ukidaju carine u međusobnoj razmeni unutar Unije, odnosno uvode zajedničke carine na uvoz proizvoda iz trećih zemalja. Carinska Unija je bila glavno ekonomsko (privredno) uporište Ugovora o osnivanju Evropske Ekonomske Zajednice iz 1957 godine, koji je već tada težio stvaranju i realizaciji četiri ekonomske slobode.

Istorija evropske unije

Pokušaji da se ujedine disparatne nacije Evrope prethode nacionalnoj državi. Oni su se dešavali konstantno kroz istoriju kontinenta još od propasti Rimskog carstva. Franačko carstvo Karla Velikog, Sveto Rimsko carstvo i Poljsko-Litvanski Komonvelt su ujedinili velika prostranstva. Mnogo kasnije, tokom 19. veka - carinske unije pod Napoleonom i osvajanja nacističke Nemačke '40. godina dvadesetog veka su imala samo trenutno postojanje.
Po završetku Prvog svetskog rata, rešene da ne dozvole da se užasi rata ikada ponove, mnoge države počinju da razmišljaju o politički ujedinjenoj Evropi. Austrijski grof Rihard Koudenhove-Kalergi (nem. Richard Coudenhove-Kalergi) je 1923. osnovao Panevropski pokret i 1926. godine je na prvom Panevropskom kongresu održanom u Beču okupio brojne ličnosti iz sveta politike. Između ostalog, tom prilikom je rekao sledeće : „Evropa kao politički koncept ne postoji. Ovaj deo sveta obuhvata narode i države koji se nalaze u haosu, na buretu baruta međunarodnih sukoba, na polju budućih sukoba. Ovo je evropsko pitanje: međusobna mržnja Evropljana koja truje atmosferu. (...) Evropsko pitanje biće rešeno samo putem ujedinjenja evropskih naroda. Najveća prepreka stvaranju Sjedinjenih Evropskih Država su 1000 godina rivaliteta između dvaju najbrojnijih nacija Evrope — Nemaca i Francuza...“
Aristid Brijan (fr. Aristide Briand) je na sednici Društva naroda 1929. godine predložio formiranje federacije evropskih država u cilju ekonomskog napretka i političko-socijalne saradnje. Brojni političari i ekonomisti su dobro prihvatili Brijanov predlog, tako da mu je Društvo naroda dalo zadatak da napiše memorandum sa konkretnim projektom. On je 1930. godine predstavio dokument koji je nazvao „Memorandum o organizaciji sistema Evropske federalne unije“, ali je tada početak Velike ekonomske krize gurnuo u stranu ideju o ujedinjenoj Evropi. Brijanov sunarodnik, političar Eduar Erio (fr. Edouard Herriot) je 1931. godine objavio knjigu „Sjedinjene Evropske Države“, kako bi pažnju javnosti ponovo usmerio ka ideji evropskog ujedinjenja. Međutim, njen dalji razvoj potpuno je prekinut usponom fašizma u Nemačkoj koji je doveo do početka Drugog svetskog rata.
Po završetku Drugog svetskog rata, stvaranje nadnacionalne organizacije bilo je potrebno iz političkih i ekonomskih razloga, pa se sve češće moglo čuti mišljenje da je njeno stvaranje jedini način da se spreče dalji ratovi između evropskih naroda. Privreda „starog kontinenta“ je u ratu pretrpela velike gubitke — proizvodnja je skoro stala i životni standard ljudi je znatno opao. Veliki broj političara je verovao da se privreda može obnoviti samo stvaranjem zajedničkog tržišta, koje bi podstaklo veću konkurenciju, usled čega bi došlo do rasta produktivnosti rada i životnog standarda.
Britanski premijer Vinston Čerčil je 19. septembra 1946. godine na Univerzitetu u Cirihu održao govor koji po mnogima predstavlja prvi posleratni korak napravljen ka evropskoj integraciji. Zahvaljujući Čerčilovom govoru, održana konferencija na kojoj su prisustvovali brojni političari i predstavnici vlada, ali i predstavnici raznih građanskih udruženja. Cilj konferencije bilo je osnivanje Saveta Evrope, a na njenom kraju je donet Statut Saveta Evrope. Statut je 5. maja 1949. godine u Londonu je potpisalo 10 evropskih zemalja — Belgija, Danska, Francuska, Irska, Italija, Luksemburg, Holandija, Norveška, Švedska i Ujedinjeno Kraljevstvo. Ovim događajem, koji je poznatiji kao Londonski sporazum, osnovan je Savet Evrope. Iako je u samom početku Savet pokušao da utiče na produbljivanje političke saradnje između zemalja članica, njegova osnovna funkcija svodila se na jačanje demokratije i poštovanja ljudskih prava u njima.

Sadržaj
1 UVOD 3
2 Istorija Evropske unije 3
3 Evropska unija 5
2.1 Države članice i proširenja 6
2.2 Institucije Evropske unije 7
4 Carinska unija 8
4.1 Ciljevi carinske unije 8
4.1.1 Zajednička carinska politika 8
4.1.2 Nomenklatura zajedničke carinske tarife 9
4.1.3 Postupak odlučivanja 9
4.1.4 Poljoprivreda 9
4.2 Efekti carinske unije 10
4.3 Uspeh carinske unije 11
4.4 Moderno lice carina u XXI veku 11
4.5 Bez carinske unije nema unutrašnjeg tržišta EU 12
4.6 Carinski kodeks evropskih zajednica 13
4.7 Kontrola prometa gotovinskog novca u EU 14
5 Ekonomske integracije 14
5.1 Vrste ekonosmkih integracija 15
5.2 Evropske ekonosmke integracije 16
5.3 Ciljevi ekonomskih integracija 17
5.4 Evropska zajednica za ugalj i čelik i motivi nastanka 17
5.5 Rimski ugovori 18
5.6 Uloga i značaj Evropske centralne banke (ECB) 18
5.7 Faze ekonomske integracije u EU 18
5.8 Ekonomska integracija između razvijenih zemalja 19
5.9 Ekonomija EU i Svet 20
5.10 Evolucija monetarne integracije 20
6 Zaključak 21
7 Literatura 22
8 Popis slika 23