Starogrcka bozanstva

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz istorije.

Лаж и истина, стварно и нестварно, исконска глупост и највиша мудрост су одвајкада ознаке за мит, односно за традиционалне приче о боговима и херојима.

Грчки народ је био један од првих који је стварао митове покушавајући да преко њих схвати и објасни све оно што је превазилазило могућности људског разума и знања у то време.

Према грчкој митологији, на почетку сваке бајке и сваке истине у вези стварања света увек се налазио Хаос. Из Хаоса су прво рођени: Ереб (Пакао) и Ноћ, чија деца су били Дан и Ваздух. Тамна Ноћ је изродила: Коб, Старост, Убиство, Смрт, Чедност, Сан, Снови, Свађу, Беду, Срџбу и Освету. Ваздух и Дан су родили су Геу ( Земља), која је као сверодитељка и свестваратељка сама из себе родила Небо (Уран), Планине (Ореа) и Море(Понт).

Уран је окруживао Геу својом бесконачношћу. Она је била његова мајка, а касније и жена.

Њихови први потомци били су дванаестеро Титана- шест мушких и шест женских бића: синови Океан, Коеј, Криј, Хиперион, Јапет и Крон; кћери Теја, Реја, Мнемозина, Феба, Темида и Тетис.

Уран није волео своју децу, а посебно је мрзео дивове Хекатонхејре. Због њихове наказности и охолости затворио их је у унутрашњост земље и забранио им је излазак напоље. Мајку Геу је то веома мучило и љутило и на крају је одлучила да наговори накога од Титана да Урана свргне с власти. Старији Титани нису хтели да дигну руку на оца. На то се одлучио најмлађи од њих - Крон. Уз мајчину помоћ неочекивано је напао Урана, одузео му мушкост и снагу, свргао га са престола и прогласио се за господара свемира. Из крви осакаћеног Урана, која је капљала на земљу, родила је Геја дивове Гиганте и (према старијим митовима) богиње освете Ериније. Последњи Уранов потомак била је богиња љубави и лепоте-Афродита, која се родила из крви која је из Урановог тела капљала у море и изашла из морске пене код Пафа на острву Кипру.

Уран је представник такозване прве генерације грчких богова који су били свргнути побуном. Њихов наследник Крон такође је изгубио владавину у побуни коју је против њега подигао најмлађи син Зевс, каснији владар над боговима и људима.

ДВАНАЕСТОРИЦА СА ОЛИМПА

Првобитна божанства, временом су престала да задовољавају машту и религијска осећања. Људи су пожелели активније богове, који би пратили њихов свакодневни живот и имали учешћа у решавању њихових проблема. Због тога су победници са Олимпа заинтригирали њихову машту, па су убрзо постали најомиљенији и највише обожавани. Толико снажни, а истовремено и толико подложни људским слабостима, управљали су судбином и животима оних које воле, али и оних које мрзе. Лепи и величанствени, сваки од њих у својој области, постају предмет обожавања кроз векове. Ти богови су подједнако поседовали све људске врлине, али и слабости.
Били су немилосрдни и спремни да казне сваки грех, док су истовремено штитили и помагали праведне и побожне. Шта више, симпатије и наклоности које су међусобно изражавали, управљале су њиховим понашањем према обичним смртницим, у зависности од божанства под чијом су заштитом били. Осветољубиви су, али и изузетно дарежљиви, док их материјалне жртве које им приносе верници задовољавају и придобијају.
Приликом жртвовања, људи им приносе заклане животиње које горе на жртвеницима, нуде им се плодови земље, чак и процесије са жртвовањем људи, које се најчешће одложе, уколико се потврди верност људи.
Сваку потребу друштва, као и људски рад прати обожавање неког бога: од пољопривреде до учења, од уметности до лова, од ратних вештина па до љубави. Поред тога постоје и неки богови, растерећени и забавни, који шире добро расположење и радост, дарујући животу неизбежну дозу забаве и весеља, али свакако у виду религијског обожавања.
У грчкој митологији дванаест олимпијских богова су најважнији богови грчког Партенона, који су живели на врху Олимпа. У различитим временима било је четрнаест богова који су сматрани олимпијским, али их никад није било више од дванаест у исто време.