monarhija i republika

S e m i n a r s k i r a d

Tema: MONARHIJA I REPUBLIKA


Predmet: UVOD U PRAVO









profesor: ______________ student:____________
asistent: _____________ br.indeksa:_________





S A D R Ž A J


UVOD.......................................................................................... 3
MONARH I MONARHIJA ................................................... 4
PODELA ................................................................................... 5
MODERNA MONARHIJA ..................................................... 6
PARLAMENTARNA MONARHIJA...................................... 7
USTAVNA MONARHIJA ....................................................... 9
REPUBLIKA KAO OBLIK VLADAVINE .......................... 11
IZVRŠNA VLAST ................................................................... 11
ZAKONODAVNA VLAST ..................................................... 11
SUDSKA VLAST ..................................................................... 12
SKUPŠTINSKI I PARLAMENTARNI SISTEM ................. 13
VRSTE SKUPŠTINE U SRBIJI ............................................. 13
PRINCIPI REPUBLIKANIZMA ........................................... 14
ZAKLjUČAK ........................................................................... 16


















U V O D




(monarhije su označene plavom bojom)

Vodeći svoje poreklo iz davnih antičkih vremena, i monarhija i republika (obe su "podjednako stare") su tokom svoje duge istorije imale različita značenja. Međutim, dok je republika oblik vladavine koji se tokom istorije javljao i u autokratskim i u demokratskim režimima (npr. aristokratske i demokratske republike u antičkoj Grčkoj itd.), dotle je monarhija vekovima bila deo autokratskog režima, menjajući različite vidove - počev od robovlasničkih, apsolutističkih, staleških i dr. U vreme stvaranja moderne države, ideali velikih revolucija s kraja XVIII veka vezivali su se za republiku, pa je republika i postala simbol slobode, kao što je monarhija (apsolutistička) bila simbol omraženog autokratskog režima.
Danas se pitanje republike i monarhije, nasuprot rasprostranjenom mišljenju koje je prevashodno izraz inercije u gledanju na ove oblike vladavine, uopšte ne može posmatrati kao pitanje demokratije, odnosno autokratije. Kriterijumi razlikovanja između demokratskog i autokratskog političkog režima danas su drukčiji i ne vezuju se za oblik vladavine. Naime, notorna je činjenica da u modernoj državi, posebno u današnje vreme, republike postoje kako u demokratskim, tako i u zemljama sa izrazito nedemokratskim, tj. autokratskim pa i totalitarnim režimom. Uostalom, sve bivše (i sadašnje) socijalističke države bile su isključivo republike, a republike su bile i pojedine fašističke države. To, s jedne, a s druge strane, monarhija, koja je danas mnogo manje rasprostranjena, javlja se u zemljama sa autokratskim režimom, ali i sa izrazito demokratskim političkim sistemom. U ovim drugim, monarhija se oblikovala kao ustavna parlamentarna monarhija i to je danas preovlađujući oblik monarhije. Javljajući se isključivo u demokratskim zemljama, ustavna parlamentarna monarhija, po prirodi stvari, i ima demokratsko značenje.Danas postoje 42 monarhije i 153 republike.
MONARH I MONARHIJA
Monarhija je (preko francuskog monarchie iz grčkog monarchia - isključiva vladavina), uz republiku drugi osnovni oblik vladavine.U monarhiji je poglavar fizička osoba koja po pravilu to postaje nasleđem i doživotno vrši svoju funkciju.
Nazivi za takve državne poglavare su: car, kralj, sultan, šah, knez, vojvoda, poglavica i emir. Međutim, u istoriji je bilo i izbornih monarhija.Monarsi su uglavnom svoju vlast legitimirali "milošću Božjom." Danas takva praksa postoji još u Danskoj, Monaku i Ujedinjenom Kraljevstvu.U naslednoj monarhiji već je odavno prevladao sastav nasleđivanja po prvorodstvu (primogenituri).
Oblik monarhije koji počiva na pravu dobijenom od boga/božanstva provlači se još od Starog Egipta gdje je faraon obožavan kao bog. Slično vredi i za carski sistem u Kineskom carstvu gde se između ostalih naslova, car opisivao kao sin Neba. U njegovoj vladavini se odražavala volja Neba što mu je davalo apsolutnu i neograničenu moć.
Monarh nije postavljen na svoj položaj od jednoga drugog organa;on vlada na osnovu ustava.Pošto je ustavom propisano koja dinastija vlada i kojim se redom u njoj nasleđuje presto,to se već na osnovu ustavnih propisa može u datom slučaju poimenice znati koje lice može da stupi na presto.Monarh je neposredan organ;osim njega samo bi još birači bili neposredni organi pošto sam ustav obezbeđuje biračko pravo svim građanima koji ispunjuju izvesne uslove,ali za razliku od monarha birači ne vrše nijednu od tri funcije državne vlasti.Na osnovu toga što se presto u monarhiji nasleđuje,ne treba zaključiti da presto pripada izvesnoj dinastiji kao porodično imanje koje se prenosi s oca na sina.Monarhova vlast je javna služba koja ne može biti predmet jednog privatno-pravnog nasleđivanja.Monarh je jedan državni organ koji se od ostalih državnih organa razlikuje time što je ustavom propisano da se mora monarh uzimati iz iste porodice.Pripadanje jednoj određenoj porodici jeste jedan od elemenata njegove (monarhove) organske kvalifikacije.
Monarh stavlja u pokret sve tri vlasti.On postavlja organe upravne i sudske vlasti,i utoliko funcionisanje te dve vlasti zavisi od njega.Što se tiče zakonodavne vlasti on postavlja članove gornjeg doma,kad god ovaj nije organizovan na izbornoj osnovi,ali i onda kad su oba doma sastavljena isključivo od izabranih članova,monarh je taj koji saziva parlament i posle toga njegov saziv otvara,odgađa i zaključuje.Uz to on ima pravo da parlament raspusti.Bez jednog monarhovog akta parlament ne može početi sa radom;jednim monarhovim aktom njegov rad može u svako doba biti prekinut.To znači da monarh stavlja parlament u pokret kao i druge dve vlasti.

Monarh nije samo šef upravne vlasti.On ima učešća i u poslovima druge dve vlasti.U sudskim poslovima ima utoliko učešća,što se,bar s formalnog gledišta,sudska vlast vrši u njegovo ime;on postavlja sudske organe i pripada mu pravo pomilovanja (negde i pravo amnestije).U zakonodavnim poslovima ima učešća utoliko što on stavlja u pokret parlament i što ima pravo predlaganja i potvrđivanja zakona.

Monarh ne odgovara ni politički ni krivično.Za svoje političke pogreške on ne može biti uklonjen s vlasti,kao što bi mogao biti uklonjen jedan ministar čiju bi politiku parlament smatrao pogrešnu.Ma kako lošu politiku vodio,monarh ostaje na prestolu dokle god je živ.Isto tako monarh ne može biti tužen ni osudjen za onu radnju koja bi,ma od koga drugoga učinjena povlačila za sobom kazneno-pravne posledice.Krivična i politička neodgovornost monarha dolazi otuda što se monarh,iako više nije suveren u pravom smislu reči,tj. nosilac pravno neograničene vlasti,još uvek smatra kao najviši od svih organa koji ni pred kojim drugim organom no može odgovarati.Krivičnu neodgovornost monarha ne treba tako tumačiti kao da monarh uopšte nije dužan da poštuje pravni poredak.Ta dužnost leži na njemu kao na ma kom drugom organu vlasti što se potvrđuje zakletvom koju monarh polaže na ustav i zakone.Razlika između monarha i drugih organa je u tome što je kod njih ta dužnost pojačana izvesnom kaznenom merom,a kod monarha nije.

Osnovna ideja monarhije sastoji se u tome da država ne može biti jedna ako njena vlast ne bude usredsređena kod jednog čoveka.U apsolutnoj monarhiji to usredsređivanje vlasti je bilo potpuno.Monarh je bio ne samo šef upravne vlasti,nego takođe i šef zakonodavne i sudske vlasti,pošto je izdavao zakone sam,bez parlamenta.Drugim rečima,monarh nije bio samo šef upravne vlasti nego šef cele države,državni poglavar,kao što se I danas naziva.Ali,od kako je primljeno načelo podele vlasti,usredsređivanje vlasti u jednom organu ne može se više izvesti potpuno.U ustavnoj monarhiji monarh je šef samo upravne vlasti.Samo upravni organi dejstvuju kao njegovi podčinjeni organi;sudski I zakonodavni organi predstavljaju nezavisne vlasti.Ali,iako monarh nije više šef zakonodavstva I sudstva,on je danas još jedan činilac I u zakonadavstvu I u sudstvu;kao zajednički činilac sve tri vlasti on služi kao spona između njih.Svojom ličnošću on daje državi jedan živi centar.Državna vlast nije više usresređena u njemu kao u vrhovnom,ali je usresređena kao u centralnom organu.


PODELA

Prema obliku vlasti i državnog uređenja monarhija se svrstava u prvu podelu a to je prema obliku vladavine (više pod vlada). Ova podela se uzima prema osobinama koje imaju nosioci vlasti, načinu dolaska na vlast, kao i prema odnosu vlasti i vladara prema građanima (pored monarhije u ovu podelu još se ubrajaju i diktatura i republika) U monarhiji vlast kralja je neograničena, nasledna i bez odgovornosti. Ona se transformisala u današnjem smislu u vlast zakona. Ustavna monarhija (kao što je monarhija u Velikoj Britaniji) je ograničena ustavom. Ovo se dogodilo usled razvoja društva (ekonomskih odnosa, tehnike, građanske misli) i spoznaja da društvo može opstati, a država egzistirati. Ako se vladavina monarha zameni vlašću zakona doći će do transformacije klasične monarhije (tako kralj/kraljica u Velikoj Britaniji nema nikakvih velikih moći već služi više kao maskota države - finansirana iz blagajne države). U novijem periodu prilikom donošenja zakona monarh sarađuje sa parlamentom ( u Velikoj Britaniji uloga kralja/kraljice je simbolična - on/ona ima pravo samo da se potpiše na donešeni zakon, ne sme ga ni odbiti). Tako je započeo proces podele vlasti. Kralj je izgubio izvršno-političke ovlasti.

Izborna monarhija (sa često ograničenim brojem kandidata i izbornog područja) se čini starijim oblikom od nasledne monarhije koja je uspela smanjiti opasnost građanskog rata kod utvrđivanja naslednika. Izborne monarhije su do svog kraja bile Poljska i Sveto Rimsko Carstvo.Danas su to još Malezija , Ujedinjeni Arapski Emirati,Vatikan a formalno i Kneževina Andora .Do dolaska hršćanstva u Evropu su ovde uglavnom bile izborne monarhije. Različita plemena imala su svoje poglavice koji su u pravilu poticali iz snažnih i uticajnih porodičnih klanova ali nisu poznavali nasledno pravo.Nakon smrti jednog poglavice, novi je bio biran uz određeni ritual, ili bi ga jednostavno proklamirali. Neka plemena su samo za određeni rat ili pljačkaški pohod birala kneza,koji bi nakon obavljenog "posla" ponovo bio običan slobodnjak.Neki drugi oblik vladavine je za seljake - ratnike bio jednostavno neprihvatljiv.To je bilo razdoblje pre feudalizma i imalo je delom odlike demokracije.To je, međutim, prestalo s hršćanstvom. Kad je car Rimskog Carstva Konstantin Veliki 313. godine hršćanstvo proglasio jednakopravnim s drugim religijama a kasnije i sam prešao na hršćanstvo, počelo je savezništvo između hršćanskih crkvi i svetovnih vladara.Crkva je legitimirala apsolutnu vlast vladara i nasledno pravo idejom da je neko "vladar po božijoj milosti". Kao protiv uslugu, crkva je osigurala privilegiovani položaj i sudelovanje u vlasti, i to je ostalo u većini država sve do Francuske revolucije .
Evropom tokom srednjeg veka sve više prevladavaju nasledne monarhije:Monarh je na čelu sklopa manje-više homogenog vladajućeg područja koje onda u obliku lena deli svojim pristašama. Taj feudalni sistem tvori podlogu upravljanja i vojačenja u područjima kojim vlada monarh, ali trpi zbog sve većih zahteva vlastele da im lena pređu u vlasništvo s pravom nasleđivanja kako bi onda oni sa svoje strane mogli dalje ta lena deliti svojim sledbenicima. Do pojave ranih oblika modernih država evropski monarh je praktično sve više gubio stvarnu vlast u korist tako formirane feudalne vlasele.


MODERNA MONARHIJA

Moderna monarhija razvila se iz apsolutne monarhije koja je došla posle srednjovekovne staleške monarhije.U srednjem veku nije postojala jasna ideja o državnom jedinstvu;monarhiska vlast je postojala,ali prema monarhu su se uzdizali staleži kao ravnopravni činioci sa svojim naročitim povlasticama koje su I za monarha bile neprikosnovene.Zbog toga izvesna dela,kao na primer uvođenje novih poreza,monarh nije mogao činiti sam,bez saradnje staleških skupština s kojima se morao pogađati kao sa sebi ravnima.U XV veku,u zapadno-evropskim državama monarh je savladao staleže I načinio se jedinim nosiocem državne vlasti.U apsolutističkoj monarhiji koja je tada nastala monarh je vladao kao ”samodržac“ bez pomoći staleških skupština.Prema staleškoj monarhiji apsolutna monarhija predstavlja s jedne strane napredak a s druge ”nazadak“ – napredak u utoliko što je ostvareno jedinstvo državne vlasti, a ”nazadak“ utoliko što je vladalačku vlast od ograničene,kakva je bila u staleškoj monarhiji,načinila neograničenom.Tek u ustavnoj monarhiji,kakva se u Engleskoj utvrdila u XVII veku našlo načina da se vladalačka vlast ograniči a jedinstvo državne vlasti ne uništi.Vladar,koji je u apsolutnoj monarhiji bio jedini zakonodavac i s toga se nije mogao ograničiti zakonom,u ustavnoj monarhiji ne sme izdavati zakone bez parlamenta.Zakon kao izraz zajedničke volje vladaoca i parlamenta predstavlja višu volju od lične vladareve volje.Ali,iako je u ustavnoj monarhiji zakonodavna vlast podeljena izmedju vladaoca i parlamenta,to ne kvari jedinstvo državne vlasti,jer se vladalac i parlament smatraju kao organi jedne iste državne ličnosti.

U toku XIX veka stvorila su se dva tipa monarhije – nemački i engleski.
- Po nemačkom tipu vladalac je podveden pod pravni poredak,ali u granicama pravnog poredka on je taj koji vlada.”Pravo kraljevo da vladu i politiku zemlje vodi po svom vlastitom nahodjenju ograničeno je ustavom ali nije ukinuto“.Drugim rečima,u ustavnoj monarhiji zemljom upravlja vladar kao i u apsolutnoj monarhiji,ali dok je u apsolutnoj monarhiji upravljao potpuno potpuno po svom vlastitom nahođenju,dotle u ustavnoj monarhiji upravlja po vlastitom nahođenju samo u onim granicama koje mu je ustav obeležio.
- Po engleskom tipu vlada nije u rukama vladaoca nego u rukama njegovih ministara koji moraju biti uzeti iz parlamentarne većine.Ustvari,vladinu politiku ne određuje vladar nego parlament.
- Po nemačkom tipu vladar je ograničen parlamentom samo u zakonodavstvu jer zakone ne može izdavati bez parlamenta;po engleskom tipu vladar je ograničen parlamentom i u upravi jer ne može vladati s drugim ministrima osim s onim koji uživaju poverenje parlamenta.



PARLAMENTARNA MONARHIJA

Za vrlo razvijene zemlje Evrope važe Švedska, Norveška, Danska, Velika Britanija, Holandija, Belgija, Luksemburg, Monako, Lihtenštajn i Španija. Sve one imaju isto državno uređenje. One su parlamentarne monarhije.
U ustavima navedenih zemalja stoji zapisano, da ako narod ne želi vise da ima na čelu države monarha, jednostavnim referendumom može da ga ukine i da monarhiju zameni republikom.Većini stanovnika tih drzava ne pada na pamet da tako nešto urade iz jednostavnog razloga - imaju dokaza da je parlamentarna monarhija najbolji (do sada pokazani) demokratski sistem. Ti narodi to znaju, ne samo zbog blagodeti takve demokratije koje uživaju, vec zato što mogu da uporede svoj politički i socijalni mir sa političkim događanjima u zemljama koje nisu monarhije.
Parlamentarna monarhija u suštini je jednostavna forma državnog uredenja. Jednostavnija je u svom ustrojstvu i funkcionisanju od republikanskog demokratskog uređenja.
Komunistički, odnosno, totalitarni sistemi vlasti, koji sebe zovu demokratskim, nemaju ničeg zajedničkog sa stvarnom demokratijom, posebno sa parlamentarnom monarhijom. To su dve potpune suprotnosti zbog prava koja imaju njihovi stanovnici.
Sam naziv - parlamentarna - označava da parlament u takvim državama ima svu vlast. To znači da samo većina može da donese neki zakon. Nema neprikosnovenih pojedinaca, predsedničkih veličina, ličnosti sa autoritetom vlasti i sličnog. Monarh, odnosno kralj, samo je nacionalna, protokolarna institucija koji ne sprovodi nikakvu izvršnu vlast. Osim, što je velika retkost, kada ima arbitražnu ulogu izmedu zavadenih političkih stranaka. Jedino je tada njegova reč poslednja.
Dolazak kralja na presto putem nasleđa, garantuje da nece biti političkih grešaka u izboru vođe države, kao i da će i politička borba stranaka za ulazak u parlament biti u granicama dozvoljenog. Takođe, pravo nasleđa čelnog čoveka države garantuje da u takvoj državi, pogotovo u savremenom svetu, ne može doći do većih političkih nemira, do građanskih političkih sukoba, ili do građanskog rata.
U parlamentarnim monarhijama ima najmanje političkih afera, a birokratija, korupcija i mito skoro su nepoznati.
Parlamentarnu monarhiju čini vise institucija, od kojih je jedna i sam monarh. Izvršnu vlast čine parlament i njegov izvršilac, predsednik vlade. Predsednik vlade postavlja svoje ministre posle konsultacije sa kraljem. Za mesto u parlamentu na slobodnim izborima učestvuju kandidati političkih stranaka koje imaju stvarno uporište u narodu i koje po zakonu moraju da imaju odgovarajući broj članova i najvažnije, da su njihovi politički programi garantovano u interesu naroda, a ne u interesu same političke stranke.
Vlada je odgovorna pred kraljem i parlamentom za vođenje spoljne i unutrašnje politike. Monarsi u parlamentarnim monarhijama praktično se ne mešaju u poslove vlade, iako imaju ustavno pravo, u slučaju političke krize, da raspuste i parlament i vladu. Tako se nešto u novije vreme parlamentarnim monarhijama u Evropi još nije dogodilo.
Kralj je po prirodi svog položaja, jer njega niko ne bira niti postavlja, politički neutralan. On ne podržava ni jednu političku stranku da bi ova došla na vlast. Njegov jedini interes je blagodet države koju on predstavlja. To proističe iz toga, jer se on kao poglavar jednog naroda oseća isto kao jedan domaćin u svojoj kući.
Parlamentarna monarhija se zbog svog ustrojstva pokazala za poreske obveznike i kao najjeftinija državna organizacija. Monarh od države dobija ograničeni budžet za svoje državnicko funkcionisanje i za svoje lične potrebe, a čije povećanje može uslediti u svim situacijama, samo uz dozvolu parlamenta. Na primer, srpskom kralju Petru I parlament nije odobrio iz državne kase pomoć koju je kralj tražio da bi završio svoju zadužbinu, crkvu na Oplencu.Crkvu je kralj Petar I morao da sagradi iz privatnih donacija i sopstvene ušteđevine, iako je crkva bila i namenjena narodu.
Takođe, švedski kralj Gustav, iako ima i dobro uhodani porodični biznis, po svom bogatstvu ne spada ni među prvih sto najbogatijih u Švedskoj. I naravno, na svoju zaradu plaća porez kao i svaki drugi građanin Švedske. Slično je i sa većinom drugih monarha Evrope.
Sa svim pratećim troškovima svog položaja, kralj ne košta svoju državu mnogo - iako je on za uzvrat garant najboljeg oblika demokratije, kao i najboljeg oblika državnog ustrojstva. Danas ima dosta republika gde pojedini predsednici svoj narod koštaju dosta više nego da ta država izdržava i više kraljeva. Na primer, Miloševićev sistem vlasti, ili Markosovo vladanje Filipinima, koštali su svoje narode oko dve milijarde dolara godišnje, što poređeno sa troškovima vladanja švedskog kralja, koji švedski narod košta godišnje 17 miliona dolara, proizilazi da su srpski i filipinski narodi mogli da izdržavaju 111 kralja!
I sam državni aparat parlamentarne monarhije poreske obveznike staje jevtinije nego uobičajeni republikanski sistemi. Monarhija zahteva umereni broj poslanika, odmeren broj ministara i manje državnih sluzbi. Nema ni delova države koje imaju svoje autonomije sa svojom skupom vlašću. Parlamentarne monarhije nemaju takozvane "unutrašnje neprijatelje", tako da i unutrašnja bezbednost manje košta. U parlamentarnim monarhijama lokalnu vlast biraju njeni građani i imaju svu slobodu odlučivanja da odrede svoju lokalnu politiku, utičuci tako na svoju dobrobit. Spoljna politika takvih država je miroljubiva i civilizovana, tako da i izdaci za stajaću vojsku nisu visoki.
Parlamentarnu monarhiju odlikuje demokratsko uređenje sa svim pravim vrednostima. U njoj su, na primer, pred zakonom svi jednaki, računajuci i samog kralja. I za to postoje mnogi jasni dokazi, ima ih i u našoj istoriji. U arhivu požarevackog Okruznog suda čuva se presuda u kojoj je kralj Aleksandar I izgubio spor sa jednim seljakom iz sela Neresnice kod Kučeva. Naime, domaćin iz Neresnice tužio je kralja cije je preduzeće imalo koncesiju na eksploataciju zlata iz reke Pek, da mu je uzurpirana njiva pored reke zbog poslova kraljevog preduzeca. Kralj je morao, po sudskoj presudi, da plati i štetu i buduću nadoknadu za korišćenje njive. Postoji i priča da je kralj Aleksandar I izgubio i sudski spor sa vlasnikom jednog vinograda na Oplencu.
Srbija je jedina država sa republikanskim uređenjem u Evropi (verovatno i u celom svetu) koja ima zakonitog naslednika prestola iz međunarodno priznate kraljevske dinastije. Za razliku od drugih kraljevskih naslednika prestola u egzilu, na primer Bugarske i Rumunije, srpska dinastija Karađorđevic nije istorijski kompromitovana. Ona je od svih demokratskih država sveta priznata, a zbog svojih istorijskih zasluga i vrlo je uvažena. Osim ovoga, srpski dinastički naslednik princ Aleksandar II u većini kraljevskih porodica Evrope ima i rođake.
Dobri poznavaoci politickih prilika u Hrvatskoj i u drugim zemljama u tranziciji, tvrde da bi ti narodi bili presrećni da mogu da imaju priznatu kraljevsku dinastiju i legitimnog kralja, zbog navedenih vrednosti državnog uređenja sa parlamentarnom monarhijom i zbog njihovog bržeg izlaženja iz same tranzicije.
Ako bi Srbija postala parlamentarna monarhija, pored svih prednosti koje svojim građanima takav demokratski sistem daje, Srbija bi dobila brže i medunarodno priznanje i značenje onakvo kakvo joj je ranijih vekova i pripadalo.
Običan građanin ne razmislja o oblicima demokratskih uređenja, sve dok mu je u njegovoj državi dobro. Ali, ako se građanin zaista upozna sa tim kakva je koja demokratija (jer i među njima postoje razlike), iako već dobije mogućnost da bira između dva dobra, onda je logično da će izabrati ono što je bolje i što mu najvise odgovara.



USTAVNA MONARHIJA
Ustavna monarhija je oblik monarhijske vladavine ustanovljen ustavnim sistemom koji prihvata izabranog ili naslednog monarha kao šefa države. Moderne ustavne monarhije obično primenjuju koncept podele moći gde je monarh ili nosilac izvršne vlasti ili ima samo ceremonijalnu ulogu. Monarhija u kojoj monarh ima apsolutnu vlast naziva se apsolutistička monarhija.
Kao najočigledniji primer ustavne monarhije, brojni autori, uzimaju britanski parlamentarizam i to iz više razloga: 1) s obzirom da je Velika Britanija bila najveća kolonijalna sila, svoj politički sistem nametnula je i svojim kolonijama (od kojih su neke i danas zadržale taj sistem poput Australije, Kanade i slično i 2) zbog duge tradicije koja je u britanskom načinu razmišljanja sve, a "sve stvari se mere po dužini i respektabilnosti sopstvene tradicije".
Dakle, britanski parlamentarizam bi se mogao svrstati u sistem saradnje vlasti koji postoji u ustavnoj monarhiji, uz tradicionalni uticaj i smenjivanje na vlasti dve najjače političke partije i uz tradicionalno razvijen sistem građanskih i političkih prava i osnovnih sloboda. U Britaniji nikada nije postojao (niti sada postoji) pisani ustav u klasičnom smislu te reči. Ova monarhija funkcioniše kao ustavna na bazi odredaba brojnih povelja, konvencija, parlamentarnih i sudskih odluka, ugovora i drugih pravnih akata iz istorije koji se odnose na sistem vladavine, položaj i prava monarha i drugih institucija vlasti.
Za razumevanje funkcionisanja britanskog oblika ustavne monarhije, neophodnoje upoznati se sa najvažnijim periodima njenog razvoja, kao i sa evolucijom i transformacijom njenih osnovnih političkih institucija vlasti. Ukratko rečeno, istorija Britanije predstavlja istoriju borbe različitih društvenih slojeva za vladavinu prava, a protiv apsolutitičke vlasti monarha. U tom smislu se kao prvi stvarni demokratski pravni akt u istoriji modernih društava uopšte, pominje engleska Magna charta libertatum (Velika Povelja Slobode) iz 1215. godine. Ova povelja, proglašena od strane kralja Jovana Bez Zemlje, zapravo predstavlja kompromis engleskog kralja i velikaša kojim se ograničavaju neka prava monarha i uspostavljaju prava kontrole i predhodne saglasnosti viših staleža sa uredbama vladara. Dakle, Velika povelja je značajna kao prvi akt i temelj političkog procesa evolucije od apsolutizma ka parlamentarizmu, tj. od jake kraljevske vlasti ka predstavničkom sistemu u Britaniji.
Sledeći važan korak ka uspostavljanju ustavne monarhije i ograničenju apsolutne vlasti kralja u Britaniji, bilo je usvajanje akta The Articles of the Barons iste godine kada je usvojena i Velika povelja (1215. godine), što je za jedan sloj britanskog društva (grofove i visoku aristokratiju) značilo zaštitu od nekontrolisanih zahvata engleskog kralja u posede barona. Međutim, oba ova akta (premda su imala značaj u zaštiti "društvenih" interesa jednog sloja društva - aristokratije), imala su ograničen domet jer se nisu štitila interese širih narodnih masa.Važan ustavnopravni posao utvrđivanja i izgradnje pravnih osnova monarhističkog uređenja u Britaniji nastavljen je mnogo kasnije, usvajanjem značajnih dokumenata - Peticije o pravima (1628), Habeas Corpus Act-a (1679) i Bill of rights (1689). Tim aktima nazirao se začetak budućeg britanskog parlamentarizma, jer je uspostavljen Dom lordova i Dom komuna koji, u manje-više nepromenjenom obliku, postoje i danas u Britaniji. Takođe, definitivno je ukinuto i dotadašnje kraljevo pravo na veto (u XVIII veku), čime se Parlamentu obezbeđuje centralna pozicija u oblasti donošenja zakona, tj. njegova zakonodavna vlast.



REPUBLIKA KAO OBLIK VLADAVINE

Republika (lat. Res publicae) na latinskom znači stvar, opšte dobro, stvar s kojom se ne može trgovati, što je pojam koji je izvorno određen u političkoj teoriji Starog Rima. Pojam republike, izvorno određuje suštinu političke zajednice, kroz sadržajno obuhvatanje norme koja stvara zajednicu i dobro kao njenu temeljnu vrednost. Republika uglavnom označava oblik države i oblik vlasti. Najveći broj savremenih republika su po društvenom uređenju predstavničke demokratije. U odnosu na izvršnu i zakonodavnu vlast, razlikuju se predsedničke i parlamentarne republike.
Vladar dolazi na funkciju izborom od strane građana ili parlamenta. Monteskje razlikuje demokratsku republiku (suverenost pripada čitavom narodu) i aristokratsku republiku (suverenost ima deo naroda).

IZVRŠNA VLAST

Izvršna vlast ima zadatak da sprovodi zakone koje je donela zakonodavna vlast i interpretirala sudska vlast. U opštem smislu, izvršnu vlast čini vlada. Zavisno od političkog sistema na čelu vlade može biti premijer (Velika Britanija i druge) ili predsednik (SAD i druge). Neke države su hibridi, što znači da imaju i premijera i predsednika (Francuska, Srbija i druge). Takav sistem naziva se i bicefalni (dvoglavi) sistem izvršne vlasti.
U zavisnosti od političkog sistema zavisi i moć vlade. U SAD-u predsednik nema direktnog upliva na donošenje zakona ali raspolaže mogućnošću odlažućeg veta nad predlogom zakona koji je prošao u Kongresu a slično je i sa sudskom vlašću (Vrhovnim sudom). Neki teoretičari tvrde da pošto predsednik bira sudije Vrhovnog suda on ima uticaj na njih. Međutim, ovo je riešeno time da predsednik ima pravo da bira novog sudiju tek kada jedan od predhodnih umre ili ode u penziju (sudije u Vrhovnom sudu rade doživotno) i da nema pravo smenjivati sudije koje rade. U Velikoj Britaniji situacija je drugačija. Vlada u Velikoj Britaniji ima direktan uticaj na zakonodavnu vlast i na sudsku vlast. Razlog tome je što u vladi premijera sedi i lord kancelar. Čovek koji drži tu poziciju radi u Domu lordova (sudska vlast - ima pravo zapošljavati i smenjivati sudije), sedi u Domu komuna (zakonodavna vlast) ali takođe ima mesto i u kabinetu vlade (izvršna vlast). Ovaj politički organ je najstariji u Velikoj Britaniji (osnovan je prije 1000 godina), međutim njegova pozicija smeta liberalnoj demokratiji Velike Britanije. Radi toga u poslednje vreme laburistička stranka, zagovara ukidanje pozicije lorda kancelara i izdvajanje sudija iz Doma lordova koje bi stavio u Vrhovni sud sličan onome u SAD-u.


ZAKONODAVNA VLAST

Zkonodavna vlast je jedna od tri osnovne grane vlasti.Glavni zadatak zakonodavne vlasti jeste donošenje zakona. Zakone donosi parlament. U liberalnim demokratijama građani biraju svoje predstavnike u parlamentu (na izborima) i time im daju autoritet da glasaju za zakone u njihovo ime. Proces izglašavanja zakona zavisi od toga kakvo je parlamentarno uređenje neke države. U liberalnim demokratijama imamo dvodomne (bikameralizam) i jednodomne parlamente. U dvodomne parlamente spadaju američki Kongres i britanski Parlament.

Primeri

Kongres Sjedinjenih Američkih Država se sastoji iz Predstavničkog doma i Senata.
Parlament Ujedinjenog Kraljevstva se sastoji iz Doma komuna (engl. House of Commons) i Doma lordova (engl. The House of Lords). Za razliku od SAD-a, Velika Britanija je u dilemi sa svojom demokratijom. Naime, Velika Britanija se često uzima za primer demokratičnosti, međutim, ako analiziramo britanski politički sistem videćemo da Britanija ima mnogo toga nedemokratskog. Jedna od tih mnogih stvari je i deo zakonodavne vlasti — Dom lordova. Dom lordova, kao što samo ime kaže je aristokratsko udruženje, tu zasedaju lordovi - plemići u Velikoj Britaniji. Problem je bio u tome što su lordovi mogli da ulože veto na bilo koji zakon koji bi doneo Dom komuna. Zakon koji se predlaže u Domu komuna mora proći veliku proceduru pre nego što se prihvati (predlog, prvo čitanje, drugo čitanje, treće čitanje...). Dom lordova ulaganjem veta je mogao za nekoliko sekundi zauvek skinuti taj zakon sa dnevnog reda. Naravno, ovo nije imalo nikakve veze sa demokratijom (predstavnici u Domu komuna su izabrani na izborima, dok mesto u Domu lordova je nasledno), tako da je došlo do izmena u britanskom parlamentarnom sistemu. Veto je izuzet. Sada kada zakon dođe u Dom lordova (to je jedna od tačaka u onoj proceduri), lordovi mogu zakon vratiti u Dom komuna sa predlozima za neke ispravke. Zakon mogu vraćati tri puta u Dom komuna (sva tri puta Dom komuna te zahteve može odbiti, iako većinom se predlozi prihvate i zakon se malo izmeni), ali nakon ta tri puta zakon ide direktno monarhu na potpisivanje. Monarh u ovom svemu ima simboličnu ulogu a to je samo potpisivanje donesenog zakona. Monarh ne može taj zakon odbiti. Poslednja kraljica koja je to učinila bila je kraljica Ana sredinom 18. veka.
Na donošenje zakona mnogi mogu uticati pored samih predstavnika u parlamentu. To su tzv. lobisti. Naime, u političkom životu svake liberalne demokratije grupe za pritisak) imaju veliki uticaj na donošenje zakona.


SUDSKA VLAST

Sudska vlast je jedna od tri grane vlasti. Zadatak sudske vlasti jeste da primjenjuje i tumači zakone koje je donela zakonodavna vlast (legislativa). U liberalnim demokratijama sudska vlast treba da ima apsolutnu nezavisnost od ostalih grana vlasti. U Sjedinjenim Američkim Državama, sudska vlast je odvojena od ostale dve i postoji u obliku Vrhovnog suda (engl. The Supreme Court). Neki teoretičari raspravljaju da izvršna vlast ima uticaja na američki Vrhovni sud jer predsednik Sjedinjenih Američkih Država lično bira sudije. Međutim, protivargumenti su da predsednik ima pravo da bira sudiju tek kada jedan od njih umre (sudije u Vrhovnom sudu SAD rade doživotno) i da nema pravo smenjivati sudije koje rade (načelo stalnosti sudijske funkcije).
Primer, gde u liberalnoj demokratiji postoji mešanje nivoa vlasti je u Ujedinjenom Kraljevstvu. Naime, u Vladi Ujedinjenog Kraljevstva postoji mesto za lorda kancelara (engl. Lord Chancellor), koji je ujedno i najstariji politički organ u državi (osnovan najkasnije 1066. godine, a verovatno i ranije). Problem je u tome što je on šef sudstva (ima pravo da bira i otpušta sve sudije u državi), sedi u Domu lordova - gornjem domu Parlamenta (zakonodavna vlast) i ima mesto u Vladi (izvršna vlast). Teorijski, on ima veću političku moć od premijera (ima i veću platu). Ovaj problem muči britansku političku javnost već neko vreme. Ujedinjeno Kraljevstvo, kao jedna od prvih država liberalne demokratije, sebi ne bi smela dopustiti to mešanje. Međutim, pošto su Britanci tradicionalisti ovaj problem nije lako rešiti (isti problem je postojao sa prihvatanjem evra). U junu 2003. godine Toni Bler, tadašnji premijer Ujedinjenog Kraljevstva, je najavljivao da će ukinuti funkciju lorda kancelara i da će na njegovo mesto postaviti britanski Vrhovni sud. Protivargumenti su bili tradicija, veliki troškovi za izgradnju Vrhovnog suda itd.

SKUPŠTINSKI I PARLAMENTARNI SISTEM

Skupština (ili parlament) je politička ustanova koja ima zakonodavnu i ustavotvornu vlast u savremenom političkom sistemu. U današnjem obliku, nastala je tek dva-tri veka unazad kao jedna od najvažnijih tekovina građanske revolucije i kao jedan od temelja demokratije i građanske države.
Reč „skupština“ potiče od glagola „skupljati“, a označava mesto na kome se skupljaju predstavnici naroda. Strani naziv „parlament“ potiče od parlare, što znači govoriti, raspravljati. Najstariji parlament je Islandski Alting osnovan 930. godine.
Kod Slovena, počeci skupštinskog života sežu u prošlost, kada su na narodnim saborima predstavnici naroda (obično „viđeniji“ ljudi ili upravnici oblasti), na poziv vladara, raspravljali o najvažnijim državnim pitanjima.
Parlament se istorijski razvio u Engleskoj, a prvobitna namena mu je bila u domenu određivanja visine poreza, da bi se potom opseg odlučivanja proširio na sud i, konačno, zakonodavstvo.
Skupština može biti jednodomna, dvodomna ili iz više domova (retko), a u današnjem političkom životu, u unitarnim državama, donji dom je obično jači, dok su u federalnim jednaki (gornji dom je obično dom federalnih jedinica).

Vrste skupština u Srbiji

Postoje tri vrste skupština u Srbiji: lokalne skupštine, tj. skupštine jedinica lokalne samouprave (opština, gradova i grada Beograda) i njihovih sastavnih delova (tj. skupštine gradskih opština), skupštine autonomnih pokrajina i Narodna skupština Republike Srbije (NSRS).
Članovi lokalnih skupština nazivaju se odbornici, članovi Skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine su poslanici, a članovi Narodne skupštine Republike Srbije - narodni poslanici.





PRINCIPI REPUBLIKANIZMA

Princip republikanizma – Makijaveli i Boden

Makijaveli je svoju teoriju izgradio proučavajući Rimksu republiku.Smatrao je da postoje dva obli-ka uređenja političkog poretka.To su republika i monarhija.Republika nastaje u mirnim uslovima, ona je sta-bilnija od monarhije i lakše se održava, dok monarhija, kao vid personalizovane vlasti, nastaje u teškim oko-lnostima, teže se održava i samim tim manje je stabilna.Makijaveli je stvorio širi i uži pojam republike.U ši-rem smislu republika se izjednačava sa Ciceronovom res publicom, tj. republika je zajednica usmerena ka opštem dobru i koja se zasniva na principu građanstva.Takođe, te republike nema bez grada i građana.U už-em smislu republika je drugi idealan oblik političkog poretka, ona je forma umerene i mešovite vlasti, koja se temelji na uticaju i moći nosilaca javnih funkcija, na moći legalne vlasti i na vladavini naroda.U oba sluč-aja republika se temelji na principu ravnoteže između vlasti i na principu jednakosti.Da bi republika nastala moraju biti ispoštovani sledeći uslovi: poštovanje tradicije, dominacija gradova, institucionalizacija vlasti i moći naroda i postojanje građanske vrline.
Boden je izvršio tipologiju vladavina uz pomoć dva kriterijuma.Prvi je pitanje nosilaca suvereniteta, dakle, da li je nosilac suvereniteta pojedinac, manjina ili većina.Drugi je pitanje osnova političkog poretka. Boden je smatrao da monarhija može imati vladavinu naroda ili vladavinu aristokratije.Razlika je u činjenici da kod vladavine naroda monarh, prilikom izbora pojedinaca na funkcije, ne obraća pažnju na ugled, bogats-tvo, položaj ili poreklo pojedinca koga bira.Boden je smatrao da je najbolji, drugi idealan oblik vlasti komb-inacija demokratije i monarhije, tj. republika, koja će imati karakteristike oba ova poretka.



Princip republikanizma – Monteskje i Kant

Monteskje je smatrao da je republika forma umerene i mešovite vladavine, u kojoj vlada narod u ce-lini, ili jedan njegov deo.U slučaju kada republikom vlada ceo narod reč je o demokratiji, a u slučaju, kada republikom vlada deo naroda, reč je o aristokratiji.U demokratiji se izbor za javne funkcije vrši među jedna-kima, a u aristokratiji među najboljima.Republika se zasniva na principu aristokratije, jer je za društvo najb-olje kada njime vladaju istaknuti pojedinci.Pored toga, važan osnov republike je republikanska vrlina, to je osećaj, koji je sublimiran u javnom duhu i patriotizmu i koji kod pojedinca stvara osećaj pripadnosti jednoj državi.
Kant je u delu ’’O večnom miru’’ izvršio tipologiju političkih poredaka.Sa jedne strane je stoje for-me dominacije, što su politički poretci u kojima postoji dominacija nekoga nad nekim.Ovde se ubrajaju aut-okratija, gde postoji dominacija pojedinca nad društvom; aristokratija, gde postoji dominacija manjine nad većinom i demokratija, gde postoji dominacija većina nad manjinom.Nasuprot formama dominacije stoji fo-rma vladavine, tj. republika.Ona se zasniva na ustavu, koji je akt opšte volje, kroz koji mnoštvo postaje nar-od.Ustav je važan zato što stvara strukturu države i veoma teško se usvaja zato što je komplikovano zadovo-ljiti interese i potrebe svih u društvu.Obrazovanje je važno za društvo, jer ono stvara moralne ljude.

Princip republikanizma – Federalistički spisi

Jednu od najznačajnijih rasprava o republici predstavalju ’’Federalistički spisi’’ od Medisona.U ov-om delu se govori o principu republikanizma, koji je u osnovi američke političke kulture.Medison, je slično Kantu, smatrao da je republika cilj vladavine, a da je princip republikanizma princip konstitucije, tj. uređe-nja države.Princip republikanizma se zasniva na ravnoteži suprotstavljenih elemenata u društvu, posredova-njem među njima, kao i njihovim uskalđivanjem.Postoje četiri principa, koja su osnov republike, to su:
1. princip ravnoteže između javne vlasti i privatne svojine
2. princip ravnoteže između ekstremne jednakosti i ekstremne nejednakosti
3. princip ravnoteže između manjine i većine
4. princip reprezentacije, koji uravnotežuje odnos između moći pojedinca i države.Ovom princpipu odgovara princip federalizma, koji omogućava usklađivanje između različitih nivoa političke zajednice.Na kraju Medison govori da bez jasnog viđenja opšteg dobra, interesa i potreba zajednice ne može postojati uspešna politička zajednica.

























Z A K Lj U Č A K

Opredeljenje za republiku ili monarhiju u današnje vreme, uostalom kao i opredeljenje za druge oblike uređenja (federalizam, unitarizam, predsednički sistem, parlamentarni sistem i dr., autonomiju itd.), može da bude uslovljeno i motivisano kako načelnim, teorijskim razlozima, tako i razlozima interesa i praktičnih potreba, odnosno i jednih i drugih istovremeno. Čini se da načelni (teorijski) razlozi danas imaju, unekoliko, manju važnost, s obzirom da i republika (u svojoj demokratskoj formi) i ustavna parlamentarna monarhija pogoduju demokratskom političkom sistemu i svemu onome što demokratija kao politički sistem znači (prava i slobode, višepartijski sistem, slobodni izbori itd.). Prema tome, opredeljenje za ustavnu parlamentarnu monarhiju nikako ne znači diskvalifikaciju (ili degradaciju) republike (u njenoj demokratskoj formi), ali ni obrnuto. S obzirom da se u ovom napisu govori o ustavnoj parlamentarnoj monarhiji, valja ukazati na izvesne vrednosti ovog oblika vladavine koje privlače posebnu pažnju. Prvo, za razliku od drugih oblika monarhije, ustavnu parlamentarnu monarhiju karakteriše pravna (ustavna) ograničenost vlasti monarha utvrđena u samom ustavu (ili u drugim pravnim aktima, putem tradicije i sl., kao što je to slučaj u Engleskoj). Ta pravna ograničenost je našla svoj izraz u sledećoj formuli: "Kralj ne deluje prema svojoj volji, već saglasno pravnom gravilu." U tome i leže garantije protiv mogućnih zloupotreba moći monarha, što nesumnjivo doprinosi stabilnosti sistema i njegovom kontinuiranom funkcionisanju. Drugo, ustavna parlamentarna monarhija nije i ne može da bude režim lične vlasti. Konstrukcija ustavne parlamentarne monarhije nije osnov za personalizaciju vlasti. U njoj, prema jednoj staroj sintagmi, "Kralj vlada, ali ne upravlja" (Tier, 1829), što znači da najveći broj svojih ustavnih ovlašćenja vlasti (tzv. prerogative krune) monarh vrši preko vlade, uz premapotpis predsednika vlade i ministara, koji su, međutim, odgovorni i parlamentu. Treće, po prirodi stvari, monarh je u ustavnoj parlamentarnoj monarhiji nadstranačka ličnost koja se ne priklanja nijednoj političkoj stranci. On je u odnosu na stranke neutralan, kao što je i izvan stranačkih interesa. To mu omogućava da u čitavom mehanizmu vlasti, iako je u određepom smislu deo, odnosno šef bicefalne egzekutive, ima ulogu arbitra, s obzirom na angažovanost političkih stranaka u vladi i parlamentu. Četvrto, u ustavnoj parlamentarnoj monarhiji monarh je garant ustavom uspostavljenih odnosa zakonodavne i izvršne vlasti, smene nolitičkih stranaka na vlasti i brana eventualnim negativnim efektima ove smene u izbornim ciklusima, naročito u uslovima nedovoljno razvijene političke kulture i odsustva demokratske tradidžije. U stvari, kao simbol države i nacije, monarh je "čuvar ustava" (Keith), a time i kontinuiranog ostvarivanja ustavnog poretka i ustavom uspostavljenog demokratskog političkog sistema. Iako su navedene vrednosti ustavne parlamentarne monarhije očigledne, ipak je neumeren zaključak koji je izveo jedan pisac: "...Posmatrana a priori i apstraktno, ustavna monarhija, daleko da bude prelazno stanje ka jednom savršenijem režimu, nasuprot je jedna veštija politička kombinacija, ingenioznija nego sama republika" (O. Orban). Međutim, navedene vrednosti, uz postojanje odgovarajućih konkretnih okolnosti, potreba i interesa, i te kako mogu biti valjan razlog za opredeljenje za ustavnu parlamentarnu monarhiju. Primer Srbije danas to na očigledan i uverljiv način pokazuje.
Literatura:
-prof. dr Pavle Nikolić ”Parlamentarizam i ustavna monarhija“ izvod iz teksta
-prof. dr Vladimir Prvulović ”Komparativni politički sistemi“