MILICA, NAJLEPŠA CARICA

NAJVOLJENIJA SRPSKA CARICA


Milica je prema svedočenju biografa bila „svakim vrlinama ukrašena, blagorazumna, mužeumna, milostiva, štedra, tiha i svakom dobrom naravi ispunjena"

Kneginja Milica je rođena 1335. godine, u vreme vladavine cara Dušana, kao kći kneza Vratka, Nemanjinog potomka iz linije njegovog najstarijeg sina Vukana.

Često je boravila u carskom dvoru, gde je i upoznala budućeg muža Lazara Hrebeljanovića, srpskog kneza, za koga se udala 1353. godine. Milica je sa Lazarom izrodila osmoro dece, i to pet kćeri Maru, Draganu, Jelenu, Teodoru i Oliveru, i tri sina Stefana, Vukana i Dobrivoja, koji je umro u najranijem detinjstvu. Kao hrišćanka, Milica je prema svedočenju biografa bila „svakim vrlinama ukrašena, blagorazumna, mužeumna, milostiva, štedra, tiha i svakom dobrom naravi ispunjena".


Godine strepnje i straha

Život srpske kneginje neizmerno je oplemenilo duboko, iskreno prijateljstvo sa Jelenom (potonjom monahinjom Jefimijom) udovicom despota Uglješe Mrnjavčevića, koja je posle srpskog poraza i izgubljene Maričke bitke svoje utočište pronašla na dvoru kneza Lazara u Kruševcu. Jefimija je, prema svedočanstvima, bila velika potpora Milici u životu, a naročito u podizanju dece, kojoj je posle velike tragedije srpskog naroda i poraza na Kosovu, 1389, gde je zajedno sa svim svojim vitezovima i vojskom poginuo i srpski knez Lazar. Milica je, iako joj je nuđeno da sa decom ode u Dubrovnik, izabrala teži put - ostala je u Srbiji, izranjavljenoj, opusteloj i opustošenoj od pogibija i pohara koje su činili Turci u svom osvetničkom pohodu. Suočena sa propašću srpske države, sa nejasnom vizijom budućnosti koja joj je donosila više strepnje i straha nego nade, kneginja Milica je bila prinuđena da se pored majčinskih briga i obaveza (njeni sinovi su bili još uvek maloletni) posveti državničkim poslovima. I u tako nepovoljnim i teškim okolnostima iskazala je izuzetnu mudrost.

Skupo plaćen savez sa Turcima

Uvidevši da nedugo posle kosovske tragedije (samo tri meseca posle bitke) ugarski kralj Sigismund sprema napad na Srbiju, Milica prihvata savez sa Turcima. Uz njihovu pomoć uspelo joj je čak da povrati predele koje je ugarski kralj osvojio. Cena kojom je srpska kneginja platila ovaj savez bila je prevelika. Pored vazalnog odnosa Srbije prema Turskoj, značila je i njenu veliku ličnu žrtvu. Najmlađu kćer Oliveru morala je da uda za turskog sultana Bajazita. Mudrošću i diplomatijom, kneginji Milici je uspelo da februara 1391. godine prenese mošti kosovskog velikomučenika Lazara iz crkve Svetog Vaznesenja u Prištini u manastir Ravanicu, kneževu zadužbinu. „Ali ne treba, o vazljubljeni, da ovo pređemo ćuteći, i da ne spomenemo ono što se dogodilo posle mnogo godina. Jer odasvud se neprijatelji podigoše i silno navališe, ne samo Ismailćani, nego i ugarske zemlje i mnoga gospoda, a mnogobrojnim silama podigoše se da zemlju našu opustoše, potpuno zarobe i razore. I moglo se videti kako jedne odvode u ropstvo, druge nepoštedno muče, treće mačevima seku, pa se tako mnoštvo krvi prolivaše. I beše svuda tuga, beda, plač i ridanje neutešno. A videvši ovo, blagočestiva kneginja sa sinom svojim Stefanom, da je i on i srpska zemlja u beznadežnom udovištu, i da ih odasvuda neprijatelj napada i razgrabljuje i da nema nikog da ih u bedi i tuzi koje su naišle pomogne i uteši, ona tada odbaci žensku nemoć i uze na se revnost mušku. I šta učini? Svu sebe u misao sabravši, iz dubine srca neutešnim uzdasima sa bolom duše sebe pred Bogom prostire, i njega jedinog na pomoć priziva i Njegovu Presvetu Mater".

Žena mudri Odisej

O kneginji Milici pisao je i čuveni Konstantin Filosof: „A dostoslavna i veoma mudra Milica, koja prevazilaziše mnoge izabrane matere, ostavši sama, beše kao što veli Solomon mužastvena žena i imađaše sve vrline. To o njoj znaju svi oko nje, koji su pocrpeli milostinje iz njene ruke i još mnoga druga dobra. Ona, primivši na sebe tako veliku vlast, znala je i svetske stvari, u kojima je teško snaći se. Po lepoti i dobroti svojoj ona ne beše samo žena, nego i mudri Odisej u mnogim stvarima. Ko će izreći sva njena dela? Ko će izbrojati sve božanstvene i sve svete ukrase i darove njene crkvama i manastirima? Ko se neće zadiviti gledajući njen pobožni odnos prema monasima, koja su okrenuti jedinome Bogu? Ona zaista delima svojim prevazilaziše zapovesti i iđaše napred na sve veće delo".

Velika dela dobročiniteljke

Njeno ime vezuje se za dobročinstva brojnim manastirima i crkvama. Sa sinom Stefanom i patrijarhom Danilom III izdala je 1392. godine povelju manastiru Hilandaru, darivajući pri tom jednu crkvu i nekoliko sela. Tri godine kasnije, daruje ruski manastir Sveti Pantelejmon na Svetoj gori. Pomaže podizanje manastira Sisojevac kod Ravanice, rekonstrukciju manastira Dečani posle pljačke Turaka. Kruna kneginjinog zadužbinarstva ostaće zacelo manastir Ljubostinja kod Trstenika, gde se Milica 1393. godine zamonašila i, kao monahinja Jevgenija, zajedno sa svojom družbenicom Jefimijom u ovom manastiru provela poslednje godine svog života.

Predala vlast sinu

Pre nego što je monaškom rizom zamenila haljine narodu omiljene vladarke, Milica je sazvala sabor na kome je predala vlast svom sinu Stefanu. Pored mudrosti stratega i vladarke, Milica je posedovala i dokazala mudrost roditelja, mireći svoje oko vlasti zavađene sinove, što joj je i uspelo posle istinskog podviga. Po ciči zimi, u već poznim godinama svog života odlazi u Svetu goru, ne bi li sprečila sukob svojih sinova Stefana i Vukana. Među brojnim po hrabrosti zabeleženim podvizima ostaće njeni odlasci u Carigrad sultanu Bajazitu, svom zetu. Prvi kada odlazi da spase od sigurne smrti svog sina Stefana (Bajazit je pripremao njegovu likvidaciju), drugi, kada od istog, tada moćnog i oholog, vladara moli mošti svete Petke, koje iz Vidina prenosi u Srbiju, kao zalog spasenja svoje zemlje.

Mošti kneginje Milice

Vrline, dela i zasluge kneginje Milice ostavile su dubok trag u epskom pamćenju srpskog naroda, koji je zauzvrat zauvek „krunisao" zajedno sa suprugom, knezom Lazarom, koji se birajući između dva carstva (porobljavanja i prelaska u Islam), zemaljskog i nebeskog opredelio za „carstvo nebesko" i borbu za hrišćanstvo. Cara Lazara i caricu Milicu srešćemo u brojnim epskim pesmama koje su dugo prenošene s kolena na koleno. Kneginja Milica je umrla pre šeststo dve godine, 11. novembra 1405. godine, u manastiru Ljubostinja, gde se u sarkofagu čuvaju njene mošti. Ostala je i do dan-danas najvoljenija srpska carica.

U Milice duge trepavice,
Prekrile joj rumen jagodice,
Jagodice i bijelo lice;
Ja je gledah tri godine dana,
Ne mogah joj oči sagledati,
Crne oči na bijelo lice,
Već sakupih kolo djevojaka,
I u kolu Milicu djevojku,
Ne bih li joj oči sagledao.
Kada kolo na travi igraše,
Bješe vedro, pa se naoblači.
Po oblaku zasjevaše munje,
Sve djevojke k nebu pogledaše,
Al' ne gleda Milica djevojka,
Već preda se u zelenu travu.
Djevojke joj tiho govoriše:
"Oj Milice, naša drugarice!
Il'si luda, il' odveć mudra,
Te sve gledaš u zelenu travu,
A ne gledaš sa nama u oblake,
Đe se munje viju po oblaku."
Al' govori Milica djevojka:
"Nit sam luda, nit' odviše mudra,
Nit sam vila da zbijam oblake,
Već djevojka da gledam preda se."