Mikelandjelo - istorija umetnosti

Maturski, Seminarski , Maturalni i diplomski radovi iz likovnog.

Umetničko stvaralaštvo Mikelanđela Buanorotija jeste savršenstvo razumevanja tajne lepote čoveka-krune stvaranja.
Autoritet njegove umetnosti, tačnije njegovih dela ravan je autoritetu najčuvenijih spomenika antike, jer ne postoji delo ovog univerzalnog umetnika koje nije proglašeno za remek delo. Bio je duboko zadojen tradicijom neoplatonizma, prihvatio je ideju o svom geniju kao živu stvarnost, a to je za njega više bilo prokletstvo a ne blagoslov. Kako je savršenstvo tražio svuda i u privatnom životu bio je jako nesrećan, jer ciljevi njegovih želja bili su izvan ljudskih mogućnosti. Tu granicu sa nadljudskim nadahnućem uspeo je da pređe svojim talentom u svojim delima. Zato se potpuno predaje umetnosti, duhovno i fizički, pa ceo njegov život postaje njegovo umetničko stvaralaštvo.
Mikelanđelo je svako svoje delo morao da dovede do uzvišene prefinjenosti kako bi zadovoljio svoj kriterijum lepog, a on je bio i za mnoge ostao najviši kriterijum u umetnosti.
Mikelanđelo je pre svega bio skulptor. Najveći skulptor svih vremena. Za njega je skulptura bila vrhunac umetničkog umeća. Smatrao je da svoje kipove “oslobađa” iz kamena, da oni već postoje samo ih treba”probuditi iz sna”, kako je ovaj genije uvek govorio. Kao slikar dokazao je da se tačnost skulpturnih oblika ljudskog tela može preneti i četkicom i bojom. Pod njegovim uticajem u arhitekturi vizuelni efekat postaje najvažniji, stvara novu retoriku da bi uticao na osećanje posmatrača.
Deskriptivnom metodom približiću vam umetnička dela ovog majstora, nadčovečanskih moći koje pokreće njegov talenat, koji je uspeo da u autoritetu “Mojsija”, istančanoj prefinjenosti “Davida”, nežnosti i poetičnosti “Pieta”, patnji čoveka na freskama sikstinske kapele i gracioznošću trga “Kampidoglio”, dosegne najvišu tačku lepote i ukusa.
Mikelanđelo je krunisao epohu titana u umetnosti, renesansu. Stvarao je u samom središtu sveta umetnosti, Italiji, u vreme visoke renesanse. Ono što je bilo svojstveno tom vremenu jeste izuzetna strast u postizanju ciljeva. Pobeda slobodnog duha čoveka, težnja da se na umetnika gleda kao na suverenog genija, a ne kao na požrtvanovanog zanatliju, temperament koji vodi talenat da stvara u božanskom zanosu. On je nastavio diktat lepote koji su započeli renesansni majstori. A zaista je to bila epoha koja je rađala genija za genijem, od Botičelija, Bramantea, Leonarda, Rafaela, Ticijana do Mikelanđela.
Iako su raskinuti okovi srednjevekovne skolastike, u Italiji u 16.veku ipak Papa predstavlja vrh italijanskog društva. Kako je Mikelanđelo bio buntovničkog duha i potpuno okrenut ka umetnosti smetao mu je svaki pokušaj da ga odvuku u sve politike. Sukobe sa vrhom italijanskog društva uvek su pravdala njegova dela, posle koga je Buanorotiju svaki hir bio oprošten. NJegov talenat ga je probio još u mladosti, u sam vrh društvenog života, ali za Mikelanđela materijalni svet nije postojao. Najcenjeniji umetnik Italije 16.veka izgledao je kao siromašna skitnica, jer duhovno nezadovoljstvo i pesimizam koji su tako svojstveni Mikelanđelu vidljivo su se oslikavali na njegovom fizičkom izgledu. Ipak onaj sjaj genija i želja za stvaranjem savršenstva, činili su ga najlepšim čovekom Italije.



Mikelanđela Buanoroti