Akio Morita i Sony

Akio Morita i Sony

7. maja 1946. skupilo se dvadesetak ljudi na trećem spratu spaljene zgrade u ratom uništenom Tokiju da bi udarilo temelje novoj kompaniji, Tokio telekomunikacionoj inženjering korporaciji, koja ce kasnije postati Sony korporacija. Osnivač te kompanije Masaru lbuka imao je 38 godina, a Akio Morita je imao 25 godina.

Akio Morita je roden 26. januara 1921. kao prvi sin i naslednik već petnaeste generacije jedne od najpoznatijih i najstarijih japanskih porodica, koje su se bavile proizvodnjom sakea.

Porodica A. Morita iz sela Kosigaja, blizu industrijskog grada Nagoje, proizvodila je sake, već 300 godina pod imenom "Racija Nenomimacu". Otac i majka su Akia odredili kao naslednika porodičnog biznisa i novu glavu porodice. U njegovoj porodici je vec bilo uobicajeno da sin, kada preuzme posao i postane glava porodice, napusti svoje ime i preuzme tradicionalno porodnično ime Kiuzameon.

Upomost, čvrstina, odlučnost i optimizam su osobine koje je dobio kroz porodične gene. Otac Akia bio je veoma širokogrud u ophodenju prema njemu, jer je on bio taj koji je trebalo da ponese teret prvog sina u porodici. Zato je bio odlučan da sinu veoma rano da osnove obrazovanja u biznisu. Akiu se činilo da mu je otac suviše konzervativan, a ponekad je mislio - biznismen kada donosi odluke po pitanju novih ulaganja treba brže da donosi odluke. Često se svađao sa ocem oko nekih obaveza koje su mu padale na pleća. Otac mu je bes pretvarao u trening, da bi ga na taj način izveo na put, da ga prodrma. Kada je imao deset godina prvi put je odveden u kancelarije kompanije u fabriku sakea. Pokazano mu je kako se vodi posao, i mogao je da sedi pored oca tokom svih drugih i dosadnih sastanaka upravnih odbora.

Učen je kako da razgovara sa ljudima koji rade za njega i dok je još bio u osnovnoj školi naučio je nesto o tome kako se vode poslovni razgovori. Otac mu je govorio: "Ti si gazda od početka, ti si najstariji u porodici. Uvek imaj to na umu.".

Upozoravan je kao mladić: "Nemoj da misliš da drugima mozeš da vladaš samo zato što si na vrhu. Budi veoma jasan po pitanju onog što odlučuješ da učiniš i šta traziš da drugi urade, i za to uvek preuzmi punu odgovomost. Učen je da je grditi potčinjene i traženje ljudi na koje će svaliti svoje probleme - žrtvene jarce - ¬potpuno beskorisno. Prema japanskom načinu razmišljanja kojem je učen kod kuće, prava stvar je da se iskoriste motivacije koje deliš sa ljudima kako bi ostvario nešto na takav način da svima bude dobro. Svi žele da budu uspešni. U učenju rada sa potčinjenima sa službenicima, otkrio je, direktor ili šef mora da razvija veze strpljenja i razumevanja. Ne mozeš činiti sebične korake niti biti zao sa ljudima. Ovi koncepti ostali su u njemu i pomogli mu da razvije filozofiju menadžmenta koja mu je vrlo dobro poslužila u prošlosti i koja nastavlja da i danas služi u njegovoj kompaniji.

Posle završetka srednje škole na odlazi na studije teorijske fizike na Osaka Kraljevski Univerzitet. Prijavljuje se u mornaricu kao student dodeljen Univerzitetu, što mu omogućava da nastavi studije za vreme II svetskog rata. Po završetku studija, 1944. godine postaje Mornarički pukovnik i radi na istraživanjima iz oblasti avio industrije u Jokosuka mornaričkoj bazi. Na sastanku Ratnog istraživačkog komiteta, Morita upoznaje Masaru Ibuka koji je u to vreme bio direktor japanske kompanije za merne instrumente. Ibuka je 1945. godine osnovao Tokio telekomunikacioni istraživački institut. Morita i Ibuka su kasnije obnovili kontakt preko oglasa u novinama i tada je Morita saznao da Ibuka poseduje svoju kompaniju. Odlučili su da kompletno restruktuiraju kompaniju i stvore telekomunikacionu - inženjersku kompaniju Tokio.

Prethodno je morao da zamoli oca da ga oslobodi porodične obaveze da kao najstariji sin nasledi porodičnu kompaniju. Uzeti sina posebno prvorođenog sina iz doma i porodičnog okruženja i odvesti ga za stalno u novu atmosferu koja vlada svetom biznisa, za Japan je veoma važna stvar. U nekim slučajevima, to se shvata kao usvajanje deteta. Zamolivši oca ovaj mu je odgovorio: "Učinićeš ono što smatraš da je najbolje.".

Akiov mlađi brat napustio je univerzitet u Tokiju i dobrovoljno preuzeo fabriku za proizvodnju sakea. Svi su odahnuli i bili srećni.

Ibuka i Morita su sakupili sav novac koji su imali. Zajednička suma za početak nove kompanije Tokio Cusin Kogio ili inženjersko-telekomunikacijska kompanija Tokio, iznosila je oko 500 dolara. Kompaniju su smestili u vrlo jeftinoj rasklimatanoj dasčari, koju je voda progrizla. Krov je bio prepun rupa pa su ponekada kada je padala kiša, bukvalno mora1i da drže otvorene kišobrane iznad stolova dok su radili.

Uskoro su to potrošili i obratili se Akijovom ocu. On je verovao u njih i nije insistirao na vraćanju. Tako su odlučili da mu daju deonice kompanije. Pokazalo se da je to bila njegova dobra investicija. Deonice su rasle, a on je postao glavni deoničar u njihovoj kompaniji.

Da bi se došlo do kompanije Tokio Cusin Kogoja, morali bi da idete povijeno da biste prošli ispod veša koji se sušio na vetru, na konopcima koje su žene iz susedstva razapinjale. Kada su mu neki rođaci došli u posetu, bili su do te mere šokirani sirotinjom i bedom u kojoj je bio da su pomislili da je postao anarhista i to su preneli njegovoj majci.

lbuka je često sugerisao da prave radio prijemnike. Oni su često razgovarali o konceptu njihove nove kompanije kao inovatorske i mudre, koja bi pravila nove genijalne visokotehnološke proizvode. Proizvodnja radija svakako nije bila ideja kojom bi ostvarivali tu zamisao.

Kompanija je kupila jedan mali datsun kamionet koji je bio u veoma lošem stanju pa su ga dobili za sto dolara. lbuka i Morita su bili i vozači koji su preuzeli nabavku i isporuku robe. Radili bi njihov "šefovski" posao, pomagali su istovar i utovar u kamionet, gurali su ga da krene, a onda su isporučivali robu i obavljali posao kurira. lbuka je sebi utuvio u glavu da proizvede jednu sasvim novu stvar ¬ ne samo nešto sto bi usavršio, ono sto je postojalo na tržištu, već nešto potpuno novo u Japanu - magnetofon na traku. Uskoro su shvatili da je glavni problem u tome sto nisu znali nista o krucijalnom delu celog sistema o magnetofonskoj traci. Traka je za njih bila srce novog projekta, ali je za njih bila tajna.

Njihova je strategija, od samog pocetka, bila ne samo u tome da prave mašinu, već i da proizvode magnetofonske trake. Njihov prvi i najteži problem bio je da nabave ili proizvedu osnovni materijal. Nisu imali plastiku. Imali su samo celofan za koji su znali da ne odgovara ali su morali da ga koriste, jer on im je bio pri ruci.

Uskoro su shvatili da i najbolji celofan kad je najbolje premazan, odvrti se jednom ili dva puta u mehanizmu za snimanje pre nego sto se beznadežno iskrivi i uništi. Zatim su pokušali sa hartijom pa sa plastikom. lstraživanje ih je dovelo do oksalnog ferita koji se na visokim temperaturama pretvarao u ferioksid. Nisu imali električnu peć da zagreju hemikalije pa su zato pozajmili tiganj i mrveći materiju drvenom kašikom kuvali su dok nije postala braon i crna. Nanosili su cetkicom ovu hemikaliju na plasticnu traku. Dobili su satisfakciju kada je IBM izabrao njihovu magnetsku rikording traku za data storidž u svojim kompjuterima.

Buđenje je bilo okrutno, tejp rikorder je bio takva novina u Japanu da gotovo niko nije imao pojma šta on predstavlja u stvari, većina ljudi uopšte nije ni shvatila zbog čega bi uopšte trebalo da ga kupi. Bilo je to nešto sto nije bilo neophodno.

Nisu mogli da ga prodaju. Za tržiste koje nije ni postojalo napravili su pedeset takvih mašina. Oni su bili čvrsto ubeđeni da je sve što je trebalo da urade bilo da proizvedu kvalitetnu napravu i da će narudžbe da same dođu. Bili su inženjeri i sanjali veliki san o uspehu. Mislili su da je dovoljno napraviti jedinstveni proizvod i onda ostaje samo da zgrnu pare, da se obogate. Onda su postali svesni da imati jedinstvenu tehnologiju i biti u stanju da se proizvede jedinstvena unikatna mašina _ nije dovoljno da bi se razvio biznis. Morate da prodate proizvod i da učinite sve što je u vašoj moći da potencijalnom kupcu pokažete pravu vrednost onoga što prodajete. Morati je sasvim slučajno sinulo. Prolazio je pored jedne radnje sa antikvitetima. Primetio je jednu mušteriju kako kupuje jednu veoma staru vazu. Cena vaze bila je veća od one koju su tražili za njihov Tejp Rikorder.

Da bi prodali njihov rikorder, neophodno je bilo da vide koji su to ljudi, kakve su te institucije koje bi u njihovom proizvodu pronašli vrednost koju samo oni znali. Primetili su da u toku posleratnog perioda postoji velika potreba za stenografima. Demonstrirali su Vrhovnom Sudu Japana i gotovo istog trena prodali dvadeset aparata. Posle sudova krenuli su u škole.

Ibuku i Morita su 1948. godine citali o radu Vilijema Oklija i drugih u Belovim laboratorijama i još tada su bili zainteresovani da saznaju dokle su došli u svom istraživačkom radu. Te godine počeli su da izlaze tekstovi o izumu Bel Laboratorije pod nazivom TRANZISTOR. Njima nije bilo jasno čta bi mogli da rade sa tranzistorima ako kupe licencu i osvoje tehnologiju, ali su bili uzbuđeni tehnološkim prodorom koji je ovaj izum predstavljao. Godinu dana kasnije potpisan je ugovor o patentu za tranzistor. Želeli su da naprave nešto što je mogao da koristi svako i zato su na posao bacili njihove naučnike i tehničare kako bi njihov novootkupljeni patent visokofrekventni tranzistor - razvili za korišćenje u radio aparatima.

Minijatura i kompaktnost - to su uvek bile osobine koje su propisivane japancima. Njihovi umetnički predmeti odlikuju se još od davne prošlosti time pa nije ni čudo što je cilj njihove kompanije išao u tom pravcu. Želeli su da naprave radio-aparat dovoljno mali da može da se stavi u džep košulje. Morali su da razviju snagu tranzistora - inače ne bi mogao da se koristi za radio aparat. Bio je to komplikovan posao i njihov tim je prošao kroz vrlo teški period grešaka i padova. Menjali su materijale na polovima i redosled polova ali nije išlo. Krenuli su umesto indijuma, germanijuma i antimona da koriste fosfor. Metod sa fosforom je zaista bio dobar i oslanjajući se na njega razvili su visokofrekventni izum ka kojem su i stremili. Njihovi eksperimenti doveli su do još jednog velikog priznanja: njihov istraživač fizičar Leo Esaki i njihovi eksperimentatori otkrili su i opisali efekat "Dioda tunela" - kretanje subatomskih čestica u talasima kroz, naizgled, neprobojnu prepreku. Esaki je za taj rad nagrađen Nobelovom nagradom 1973. godine.

Shvatili su da ime njihove kompanije nema sanše da bude prepoznatljivo ukoliko ga ne promene. Razmišljali su da ime mora imati dvostruku ulogu - mora da bude ime njihove kompanije i zaštitni znak njihovih proizvoda. lbuka i Morita listali su rečnike tražeći kratko ime i tako su naišli na latinsku reč "Sonus" koja je značila zvuk. lspustili su jedno slovo i postao je "Sony". To je ono pravo!

Predstavljajući svoj proizvod na koji su bili ponosni, prošao je uz razočarenje, jer su shvatili da njihov tranzistorski radio nije prvi na širokom tržištu. Jedna američka kompanija po imenu Ridžensi koristeći Ti tranzistore pustila je u prodaju nekoliko meseci pre njih radio aparat, ali je uskoro odustala, ne unoseći mnogo napora u marketing. Kao prvi na ovom polju mogli su da naprave čudo ovim proizvodom. Ali oni su očigledno pogrešno procenili budući posao sa tranzistorskim radio-aparatima i digli su ruke od svega.

Sony danas ima svoju vazdušnu flotu od 350 helikoptera. Vrlo mnogo kompanija ima svoje privatne avione kao što ih recimo ima Sony, ali te kompanije ih nemaju da se oni koji njima rukovode vozikaju tamo-amo, privatno kao što je u drugim zemljama slučaj, ti su avioni isključivo kupljeni zbog posla i povećanja njegove efikasnosti. Morita je često putovao u Pariz i poznavao je vlasnika Maksima, Luja Vodabla.

Predložio mu je da otvore u Tokuju "Blizanac" restoran jednak Maksimu u Parizu, sa autentičnim enterijerom, francuskim kuvarima i sa istim menijem, vinima, uslugom i stilom kakav je i u Parizu. Maksim se složio pa su zauzeli dva nivoa zgrade Sony i ponovo stvorili Maksima, koji je danas popularan isto onoliko koliko je bio i kada je otvoren.

Sony i Morita su uvek bili inovatori, uvek su unosili novine u svoje proizvode tako je nastao i vokmen.

Sony ima svoju politiku koja glasi: gde god da si na svetu, sa članovima Sony kompanije se postupa kao sa članovima porodice i kao sa i te kako vrednim kolegama.

Morita kaze: "Mi svi možemo činiti greške i to je sasvim normalno.". Ibuka i ja smo ih činili. Izgubili smo novac na kromatron sistemu i omanuli smo sa L-kasetama sa širokom trakom za kasetofone. Trebalo je da radimo "tvrde" na okupljanju većeg broja kompanija u "familiji", koja bi prodavala Betamaks sistem. Naš suparnik je sa VHS-ovim većim formatom, to učinio i sve se završilo tako što je više kompanija proizvelo taj format, iako je naš proizvod bio boljeg kvaliteta."

Geslo kompanije je: "Napred i činite ono što mislite da je ispravno. Ako pogrešite, naučite nešto iz te greške. Samno, nemojte dvaput počiniti istu grešku.". Morita smatra da ljudi koji vode biznis moraju da ga poznaju, kao što moraju da poznaju i ono sto okružuje taj biznis, i moraju da budu spremni da preuzimaju rizik barem na znanju, čak i na onom što se zove šesto čulo. On dalje navodi "Mi u Japanu vidimo na sasvim drugačiji način uspeh u biznisu. Mi duboko verujemo da, ako želite visoku efikasnost i produktivnost, neophodan je bliski i drugarski odnos sa svojim službenicima, koji vodi ka visokom moralu."

Japanci su takmičari, ne samo u poslu nego i u životu. Kod njih se podrazumeva da ne smeš da uništiš protivnika koji vredi - moraš da mu ostaviš obraz čist.