MATERIJALNI NEDOSTACI STVARI

Maturski, maturalni, seminarski, diplomski i master radovi iz prava.

Institut zaštite od materijalnih nedostataka vuče svoje korene još iz rimskog prava. Ono se pojavljuje u različitim elementima, a pijace su bile te na kojima je to dosta često dolazilo do izražaja. Na samom početku ovog rada imaćemo priliku da se upoznamo sa kraćim istorijatom ovog pravnog instituta. Naš pravni sistem materijalne nedostatke stvari reguliše odredbama Zakona o obligacionim odnosima (u daljem tekstu ZOO) i to u posebnom odeljku koji nosi naziv ODGOVORNOST ZA MATERIJALNE NEDOSTATKE od člana 478-507. U ovim odredbama predviđeno je šta se sve ima smatrati materijalnim nedostatkom, koje su to, dakle, situacije u kojima se aktivira odgovornost prodavca za materijalne nedostatke.
Kada jedno lice odluči kupiti jednu stvar ono je kupuje da bi imalo koristi od nje. Kakva je korist od kupljene stvari faktičko je pitanje, ali se u svakom slučaju kupcu mora obezbediti ne samo mirna, već i korisna državina. Ako neko lice odluči kupiti TV prijemnik ono računa da je isti ispravan, te da će prema redovnom toku stvari raditi. Takav uređaj mu ne treba ako TV prijemnik nema dobar prijem slike usled nedostatka koji je prisutan na istom, te kupac ne može na valjan način iskoristiti taj uređaj.
Premda ZOO odgovornost prodavca za materijalne nedostatke reguliše u okviru ugovora o prodaji, pravila koja su tu sadržana doslovce se primenjuju i na ostale dvostrano obavezujuće ugovore, u onoj meri u kojoj je to moguće u odnosu na samu prirodu ugovora. Radi se o jednom čitavom sistemu koji ima za cilj da zaštiti interese kako prodavca tako i kupca, da uspostavi njihovu ravnotežu u međusobnim prestacijama do kojih može doći usled pojave materijalnih nedostataka. Ova pitanja u praksi su veoma često sporna te nije retkost da se nađu pred raznim vrstama arbitraža ili u krajnjem slučaju pred sudom na odlučivanje, zato je ovo još jedna prednost ove teme.
Prava kupca, kada su u pitanju materijalni nedostaci regulisana su i Zakonom o zaštiti potrošača. Ovaj Zakon je neka vrsta lex specialis u odnosu na ZOO koji je u konkretnom slučaju lex generalis. U tom pravcu u radu će se koristiti i ovaj Zakon.
Materijalni nedostaci stvari, odnosno odgovornost prodavca za iste je izuzetno važno pitanje, posebno na današnjem stupnju civilizacijskog razvoja. Za svoj novac svako želi da kupi stvar sa onim karakteristikama koje tom licu najviše odgovaraju, u tom smeru veliki korak u očuvanju interesa kupca i prodavca daju Zakon o obligacionim odnosima i Zakon o zaštiti potrošača. U ovom radu pokušaćemo da na najbolji način rasvetlimo ovu temu sa što više aspekata, uzimajući pri tome različita mišljenja koja vladaju po određenim pitanjima a koja su sastavni deo ovog pravnog instituta.
Na institut odgovornosti za materijalne nedostatke stvari velike refleksije imaju određena načela koja spadaju u kamen temeljac kako Zakona o obligacionim odnosima tako i celokupnog pravnog sistema, a to su načelo savesnosti i pošte ačelo autonomije volje, a ja bih tu dodao još i pravo na pravnu sigurnost. Bliža i detaljnija analiza povezanosti ovih načela i ovog instituta biće data u toku rada.

O pojmu i istorijatu materijalnih nedostataka

Odgovornost za materijalne nedostatke stvari javila se još od ranih vremena, ali je rešavana kazuistički da bi aktivnošću pretora, kurulskih edila i pravne nauke, bila regulisana na uopšten način, koji je uticao na mnoga savremena zakonodavstva. Rimski robovlasnici, pretežno kupci, veoma dobro su zaštitili interese potrošača u odnosu na prodavce, koji su mahom stranci.
Još u vreme Zakona 12 tablica mogla se podići tužba (actio de todo agri) ako zemljište nema onoliku površinu kolika je predviđena ugovorom. Dosta često je korišćena stipulacija kojom je prodavac garantovao neka svojstva prodate stvari. Kurulski edili su uveli pravilo na pijacama robova i stoke da prodavci moraju obesiti o vrat roba ili životinje pločicu sa nabrojanim manama (npr. fugitivus - voli da beži, ili sl.).
Tumačenjem pravne nauke došlo se do sledećih pravila po kojima je regulisana odgovornost prodavca za materijalne nedostatke. Potrebno je, najpre, da nedostaci postoje u trenutku predaje stvari. Zatim da su nevidljivi, osim ako se ne radi o svečanom obećanju da stvar nema te nedostatke (dicta et promissa): kupac je primetio da konj hramlje, ali mu prodavac izjavi da nije hrom, već se ubo na trn na putu za pijacu. Ako otkrije ovakve nedostatke, kupac može u određenom roku da zahteva da se nedostaci uklone, ukoliko je to moguće. Može, osim toga, da zahteva da prodavac smanji cenu, srazmerno smanjenoj vrednosti stvari usled mane (actio quanti minoris). I, na kraju, može tražiti raskid ugovora i povraćaj cene posebnom tužbom. Ta se tužba zove actio redhibitoria, tako da se i danas nedostaci zbog kojih je moguće raskinuti ugovor zovu redhibitorne mane, kao što ćemo to i videti u daljem delu rada.
Prodavac odgovara po zakonu za ispravnost i kvalitet stvari koju prodaje. Ovo je prirodna i logična posledica svrhe i cilja kupovine, jer kupac pribavlja stvar radi određene upotrebe ili iskorišćenja. Da bi stvar mogla kupcu da posluži, pretpostavlja se da je u ispravnom stanju, odnosno da ima osobine koje omogućuju njenu upotrebu. Prodavac jemči da stvar nije sa nedostacima, odnosno manama koje bi isključivale ili otežavale njenu korisnu upotrebu.
Kupac ima pravo i na zaštitu od materijalnih nedostataka stvari. Prodavac je dakle dužan da obezbedi pribaviocu ne samo mirnu nego i korisnu državinu, tj. takvu državinu koja će mu omogućiti da se sa stvari služi onako kako se osnovano mogao očekivati. Ukoliko stvar ima izvesne nedostatke koji remete njenu redovnu upotrebu ili joj umanjuju vrednost, prodavac će pod izvesnim uslovima, biti dužan da pribaviocu pruži odgovarajuću