Maturski, Seminarski , Maturalni i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima, carine i porezi.
Ни за кога као за лирског пјесника љубав и жена не представљају тако судбоносан чин постојања и предмет пјевања. Зато, мисли Дучић, «лирски песник говори о својој љубави озбиљно као о створењу света».
Будући, дакле, да је «све зачето у љубави и сполу, као и дете», и да се «ништа не даје одвојити од општег принципа плођења», љубав је услов и начин постојања лирског пјесника.
Пошто љубав за друге људе нема исту вриједност, «много је мање љубави на свијету него у литератури; у једном роману има више љубави него у једном великом граду». Има људи, говорио је Дучић, који никада не би били заљубљени да нису од других чули да љубав постоји. Међутим, иако у умјетниковом животу жена игра огромну, Дучић у својој склоности ка апсолутном вели пресудну улогу, умјетник ниједној вољеној жени никада није трајно захвалан. Снагу љубавног заноса, и као доживљаја и као надахнућа, пјесник не мјери трајањем, већ интензитетом у тренутку. Управо, да би љубав имала моћ умјетничког плођења, излази да мора бити пролазна. На тај начин, пјесник као умјетник од жене више воли љубав, а од љубави своје дјело, док као љубавник од жене увијек више воли себе...
JOVAN DUCIC
Године 1899. одлази на Филозофско-социолошки факултет у Женеву, гдје остаје све до дипломирања 1906. године. У међувремену му излази прва књига «Пјесме» (1901). По завршетку студија враћа се у Београд и добија службу у Министарству иностраних послова. Српска влада га 1908. шаље у Рим да ради на пословима пропаганде. Те године му излази и друга књига «Песме». После тога је постављен за аташеа Посланства Србије у Цариграду, а одмах потом на исти положај у Софији. Године 1911. му излази књига «Песме». Радећи у посланствима одлази у Рим, Атину, Мадрид и Каиро. Постаје делегат при Друштву народа у Женеви. Пензионисан је 1927. након скандалозне туче са послаником из Берна, М. Јовановићем.
Живи у Београду и спрема своја Сабрана дела. Године 1929. излазе прва (Песме сунца) и друга књига (Песме љубави и смрти) његових Сабраних дјела. Враћен је на мјесто отправника послова Посланства Југославије у Каиру. Излазе трећа (Царски сонети), четврта (Плаве легенде) и пета књига (Градови и химере) његових сабраних дела. Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 1931. године...