Glasanje: Da li ste znali da Ajnstajn nije bio *eder?
da
ne
[Prikaz rezultata]
 

LJUBAVI POZNATIH

Nova tema  Odgovori 
Podelite temu sa drugarima: ZARADITE PRODAJOM SVOJIH RADOVA
 
Ocena teme:
  • 0 Glasova - 0 Prosečno
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
Autor Poruka
derrick Nije na vezi
Posting Freak
*****

Poruka: 3,085
Pridružen: Jul 2009
Poruka: #1
LJUBAVI POZNATIH
LJUBAVI POZNATIH

ALBERT AJNŠTAJN I MILEVA MARIĆ

Iako je 19. decembra 1875. godine rođena u Titelu, Mileva je bila đak gimnazije u Sremskoj Mitrovici, od 1887. do 1890. godine, a zbog službe oca Miloša Marića, koji je po matičnim knjigama "vojno lice rođeno u Kaću", koji je u to vreme bio službenik ili "kancelarijant", kako se tada govorilo, u kotarskom sudu najvećeg sremskog grada.

Požutele, ali očito pažljivo vođene školske knjige govore da je Mileva bila odličan učenik, posebno se isticala iz fizike i matematike sa ocenom ­ izvrstan. Zato uopšte nije čudno što se Mileva Marić posle vojvođanskog školovanja vrlo brzo našla u Cirihu, u kome je 1897. godine i upoznala Alberta Ajnštajna, momka za kojeg ju je vezivalo isto naučno interesovanje ali i ljubav. Albert je bio svestan da će mu samo ozbiljan rad omogućiti posao, a Mileva je na svaki način želela da opravda novac koji je u nju uložila porodica ­ tako da su oboje indekse punili odličnim ocenama. Uostalom, u to vreme je, barem što se tiče studenata iz inostranstva, to gotovo bilo pravilo. Milevine zemljakinje Ružica Dražić i Milena Bota slično su se odnosile prema matematici i fizici, koje su studirale zajedno sa Milevom i Albertom.

Opisujući taj period njihovog života, "Tajmov" novinar ovako vidi vezu dvoje studenata:

"Ali, i fizičari se zaljubljuju. Kada bismo snimali film o Milevi Marić, izabrao bih za tu ulogu Marli Metlin, gluvonemu dobitnicu Oskara, zbog njene blage tajanstvenosti i utiska gnevnosti i oštećenosti. Mileva Marić je bila tamnokosa Srpkinja koja je sanjala da postane fizičar i u 21. godini primljena je u švajcarski Savezni institut za tehnologiju u Cirihu. Tu je upoznala osamnaestogodišnjeg Ajnštajna, boemskog izgleda, kudrave kose i toplih tamnih očiju. Postali su ljubavnici deleći ujedno i udžbenike. Njen otac se protivio ovoj vezi.

Mileva, tamnokosa Srpkinja tamnih očiju, sa pomalo tuge i pomalo gneva u pogledu (od detinjstva je hramala), zaljubila se u Jevrejina iz Milana, lepuškastog, okretnog i tri godine mlađeg. Zajedno su studirali, zatim su zajedno i živeli. Dobili su vanbračnu kćerku Lizeral, o kojoj se ništa ne zna. Verovatno je bila data na usvajanje… Kada je Ajnštajn bude napustio, odlazeći da živi sa svojom rođakom Elzom Lovental, koja mu je dovela dvoje dece iz prvog braka, neće više biti uspešan. Tačnije, neće napisati više ništa vrednije.

Kasnije, kada je Ajnštajn počeo da živi sa svojom rođakom Elzom Lovental, počeo je brak sa Milevom da opisuje kao tragediju. Bez obzira na Ajnštajnovo mišljenje, činjenica je da tokom braka sa rođakom i udovicom sa dve ćerke Elzom Lovental, ni približno nije bio uspešan u naučnom radu kao ranije. Voker posebno u tom smislu izdvaja neka Albertova pisma Milevi:


Mileva Albertu, Hajdelberg, oktobar 1897.

"Prošlo je već prilično vremena kako sam dobila Vaše pismo i htela sam odmah da Vam odgovorim, da Vam zahvalim na požrtvovanosti da napišete četiri duge strane, htela sam takođe da Vam izrazim svoju radost zbog zajedničkog puta, ali ste Vi rekli da Vam pišem ako se dosađujem, a ja sam veoma poslušna…

Albert Milevi, Milano, mart 1899. Draga (Saud)!
Vaša fotografija je načinila veliki utisak kod mojih roditelja. Dok su još bili utonuli u posmatranje, rekao sam sa puno razumevanja: Da, da, baš izazovno luče. Na račun toga i tome sličnog već sam otrpeo prilično zadirkivanja, što meni, međutim, uopšte nije neprijatno.

Paradis/Metmenšteten, avgust 1899. D(raga) D(oheri)!
Mora da se sada siroti, bavite crnim mislima. Ali ja Vas dobro poznajem, zajedno sa Vašom božanstvenom flegmom i znam da Vi sve to primate sa spokojstvom. Uz to ste ipak kod kuće i bićete valjano maženi kako to i priliči ćerki. U svakom slučaju, kod nas u Cirihu ste Vi gospodarica kuće, to ipak nije loše i to domaćica kakvog raskošnog domaćinstva! Dok sam prvi put čitao Helmholca uopšte nisam mogao da shvatim da ne sedite uz mene, a i sada mi nije mnogo bolje. Zajednički rad smatram veoma dobrim i korisnim i pored toga manje iscrpljujućim…

Ebendorf, avgust 1899.

Raspust mi prolazi u srećnom spokojstvu, tako da su mi studije promena, a ne lenstvovanje, kako smo u našem domu navikli. Vi mi pišete da Vam je pauza za ispit prijala, to mi se dopalo. Vi ste baš prava junačina i imate puno energije i zdravlja u svom malom telu. Vratio sam Helmholcovu knjigu i sada studiram još jednom do detalja Hercovo rasprostiranje električne sile…
Mileva Albertu, Kaæ,
avgust/septembar 1899. D(ragi) G(ospodine) A(jnštajn)
Vaša pisma mi svaki put toliko prijaju. Od niza zajedničkih događaja
stvorio se sasvim kriomice poseban osećaj, koji se i pri najmanjem dodiru budi, bez sećanja na pojedinosti, i on čini da svaki put poželim da ponovo budem u svojoj sobi…

Istina je, zar ne, da Vi nikome ne date da čita moja pisma, to mi morate obećati; jednom ste rekli da ne volite profanost, pa i ako mi to izgleda profano, možete li mi to učiniti? Šta Vi mislite? Sledeći put staviću na

pismo drugo zaglavlje, znam jedno koje je ljubaznije; ovo je tako skromno, ali kasno sam se setila…

Mileva Albertu, 1900. (?) Moj dragi Johonesl!
Pošto Te toliko volim, a Ti si tako daleko da Te ne mogu izgrditi, pišem Ti
ovo pisamce i pitam da li i Ti mene toliko voliš kao ja Tebe? Odgovori mi odmah. Hiljadu poljubaca od Tvoje D(oherl).

Albert Milevi, Melhtal, jul 1900. Moja najdraža Doherl!
Vratili smo se kući, ja u maminu sobu (u četiri oka). Najpre moram da joj ispričam o ispitu, zatim me pita bezazleno: "Dakle, šta je bilo sa Dockerl?". "Mojom ženom", rekao sam isto tako bezazleno ipak spreman na odgovarajuęu "scenu". Do nje je odmah došlo. Mama se bacila na krevet, zagnjurila glavu u jastuke i plakala kao dete. Kada se povratila od prvog užasa, odmah je prešla u očajničku ofanzivu: "Rasipaš svoju budućnost i zatvaraš sebi perspektivu. Ako dobije dete onda ćeš imati neprilike". Kod tog poslednjeg izliva, kome su prethodili još mnogi, izgubio sam strpljenje.

Melhtal, avgust 1900.

Prilično dobro razumem svoje roditelje. Oni ženu smatraju luksuzom za čoveka, koji to sebi može da priušti tek tako, i kada, ima udobnu egzistenciju, ja, međutim, prezirem tu vrstu shvatanja odnosa između muškarca i žene, pošto se po njemu žena i bludnica razlikuju samo po tome što prva, zahvaljujući povoljnijim životnim prilikama, od muškarca može da iznudi ugovor za takav život. Takvo shvatanje je prirodna posledica toga što kod mojih roditelja, kao kod većine ljudi, razum neposredno vlada nad osećanjima, dok se kod nas, zahvaljujući srećnim okolnostima u kojima živimo, uživanje u životu beskonačno širi… Ako ti još nisi rekla svojima to ne čini! Verujem da je tako za sve bolje… Ti si ipak dovoljno pametna i poznaješ ih, te i sama bolje znaš šta treba da činiš…

Milano, avgust/septembar 1900. Dragi moj Mic!
Danas sam od tebe dobio preporučeno pismo, u njemu vidim strah da bi neko drugi mogao da ga dobije u ruke. Ne, zlatašce, primio sam sva Tvoja jdraga pisma, a takođe i novac već odavno u Melhtalu.

Ebendorf, jul 1901

Raduj se neopozivoj udluci koju sam doneo! O našoj budućnosti odlučio sam sledeće: odmah ću potražiti posao. Moji naučni ciljevi i moja lična taština neće me odvratiti od toga da preuzmem najpodređeniju ulogu. Čim

dobijem takav posao, oženiću se Tobom i uzeti Te k sebi, ne obaveštavajući o tome nikoga nijednom rečju dok sve ne bude gotovo. A tada niko neće moći da baca kamen na Tebe, već teško onome ko sebi bude dopustio nešto protiv Tebe.

Mileva Albertu, Cirih, jul 1901.

Dakle, želiš odmah da potražiš zaposlenje i da me uzmeš k sebi! Kako sam bila srećna kada sam pročitala Tvoje pismo, i koliko sam to još uvek i biću to uvek. I ako i Tebe time ne zarazim, zlato, onda dajem glavu. Ali, naravno, dragi, ne treba da bude reč o najlošijem zaposlenju, to bi me ljutilo, to ne bih mogla…

Mileva Albertu, Štajnam Rajh, novembar 1901. Drago moje ljutito zlato!
Ti opet sutra nećeš doći! Ne jednom si rekao: doći ću u subotu. Tada ćeš
me sigurno iznenaditi. Znaš, kad ne dođeš, ja najednom sagorim! Kad bi samo znao kako me to ljuto boli, onda bi sigurno došao…Zar stvarno više nemaš para? Baš lepo! Čovek zarađuje 150 fr. ima hranu i stanovanje i na kraju meseca, nema ni pare. U subotu više ništa neće važiti kao izgovor, ako do tada ne dobiješ novac, ja ću ti poslati nešto…

Albert Milevi, Šafhauzen, decembar 1901. Drago moje zlato!
Dobio sam Tvoje drago pismo, koje mi stvara bol u stomaku, što si bila tako dobra da mi pismo pišeš iz kreveta. Uopšte ne brinem, jer po tvom dobrom raspoložnju vidim da zlo nije veliko. Samo se dobro neguj i budi čila i raduj se našoj dragoj Lizerel.

Ebendorf, decembar 1901.

Želeo bih da si sa mnom, mada imaš veoma "smešan izgled" kako si mi već dva puta pisala. Načini mi crtež toga, ali stvarno lep.

Bern, februar 1902.

Siroto, drago zlato, šta sve moraš da pretrpiš, da najzad više ne možeš sama da mi pišeš! I naša draga Lizerel mora svet da upozna upravo sa te strane! Ali, vidiš, stvarno je došla Lizerel, kako si Ti to želela. Da li je zdrava? Kakve su joj oči? Na koga od nas liči? Ko je hrani mlekom? Da li je gladna? Ja je toliko volim, mada je uopšte ne poznajem! Želeo bih i sam da načinim jednu Lizerel, to mora da je zanimljivo. Ona sigurno može da plače, ali da se smeje, uči tek mnogo kasnije. I ne veruješ koliko patim kada vidim koliko me oni oboje vole i kako su neutešni kao da sam načinio najveći prestup, a ne učinio ono što mi srce i savest neodoljivo nalažu. Kada bi te samo poznavali!

Ebendorf, septembar 1900.


Draga moja Doherlin!

Tri četvertine glupog vremena je prošlo, uskoro ću biti ponovo sa svojom draganom, ljubiti je, milovati, grditi, smejati se, tumarati sa njom, čavrljati… Već sam rekao da za Božič ostajem kod Tebe. Ne mogu baš ništa da očekujem dok Te ne budem ponovo imao, Ti si mi sve, moje siroče, mangupče, derište. Dok sada mislim na Tebe, upravo mislim kako više ne želim da Te ljutim i zadirkujem, već uvek želim da budem poput anđela! O lepa iluzijo! Ali, Ti me voliš iako sam ja opet stari nitkov, pun kaprica, vragolija i mrzovoljan kao uvek…

Milano, oktobar 1900.

Tebi se stvarno više ne dopada malograđanski život! Ko slobodu smatra dragocenom, taj više ne može da podnese okove. Koliko sam srećan što sam u Tebi pronašao srodno stvorenje, koje je isto snažno i samostalno kao i ja sam! Bez Tebe ja sam sa samim sobom sam…"




FJODOR MIHAILOVIČ DOSTOJEVSKI

Po dolasku u Semipalatinsk Dostojevski se upoznao sa jednim carinskim činovnikom, Aleksandrom Ivanovičem Isajevim, i njegovom ženom Marijom Dmitrijevnom, rođenom Konstan, Francuskinjom po dedi. Njen život je bio nesrećan. Ćerka šefa Astrahanskog karantina, ona se udala za alkoholičara koji nije bio sposoban stalno da radi, družio se sa raznim društvenim otpacima, a ženu i sina osudio na tešku sirotinju. Dostojevski ga je zatekao već užasno propalog.

Marija Dmitrijevna je bolovala od tuberkuloze, ali kao mnogi tuberkulozni bolesnici bila je strašno vezana za život, za njegove radosti i iskušenja. Njena porodična situacija bila je zaista užasna. Celo pristojno društvo im je okrenulo leđa. Prema mišljenju njenog novog prijatelja ona je još uvek mlada dama, lepa, obrazovana, pametna, graciozna, sa velikodušnim srcem.

Nešto kasnije, 1856. godine, kada se bliže upoznao sa svom složenošću njene naravi, on ju je okarakterisao jos dublje i svestranije. "Svakog trenutka nesto originalno, razborito, duhovito, ali i paradoksalno, beskrano dobro, zaista plemenito ­ ona ima viteško srce, ona će sebe upropastiti."

Nemirna i plahovita priroda, neobična i zanesena, uzvišena i smela ­ tako Dostojevski vidi svoju prvu ljubav. Zato je i vidi na rubu propasti i srce mu je uznemireno.

U to vreme ona ima dvadeset šest godina. Privlačna plavuša srednjeg rasta, veoma mršava, priroda strasna i egzaltirana ­ tako je opisuje Vrangelj.

Posle dvogodišnje ostavke i gotovo bede, Isajev je najzad dobio novu dužnost kontrolora kafana (tj. upravljanje krčmama), što je bilo čak "veoma ponižavajuće", primećuje Dostojevski. Uz to predstojala im je seoba u strašnu zabit, u divlji sibirski gradić Kuznjeck, u Tomskoj guberniji, udaljen preko 700 vrsta. "Ali šta je moglo da se radi. Nisu imali ni komad hleba." Očajanje Dostojevskog, prema pričanju Vrangelja, bilo je beskrajno; bio je sumanut; pri pomisli na rastanak sa Marijom Dmitrijevnom, činilo mu se da je za njega sve u životu propalo. "I ona pristaje, ne buni se. To je odvratno!" ­ gorko je ponavljao.

Avgusta 1855. godine Dostojevski je dobio od Marije Dmitrijevne obaveštenje o smrti njenog muža. Ona je sada na ivici egzistencije i kaže da će morati sebe da da nekome kako bi izdržavala sebe i svoje dete. Skoro godinu dana posle smrti Isajeva, uleto 1856. godine, Dostojevski šalje Vrangelju pisma puna očajanja.

"Ja sam kao lud… sada je već kasno!"

"Stvar stoji rđavo, i ja sam skoro očajan. Teško je patiti koliko sam ja propatio."

"Ja drhtim od straha da se ona ne uda; časna reč, ili ću u vodu, ili ću početi da pijem vino!"

A nšto ranije, u pismu od 23. marta:

"O, ne daj Bože, nikom to strašno, užasno osećanje! Velika je radost ljubavi, ali patnje su tako užasne da je bolje nikada ne voleti…"

Juna 1856. godine Dostojevski službeno odlazi u Barnaul i samovoljno svraća u Kuznjeck ("Spreman sam da idem na sud, samo da bih se s njom sreo"). Ovde provodi dva dana sa Marijom Dmitrijevnom. Ona mu priča o svom osećanju prema Vergunovu. Susret je bio tužan ali ne beznadezan.

"Plakala je, ljubila mi ruke, ali ona voli drugog. Tamo sam proveo dva dana. U toku ta dva dana ona se setila prošlosti, i njeno se srce ponovo okrenulo meni. Ne znam da li sam u pravu ili ne, kad tako govorim! Ali ona mi je rekla: 'Ne plači, ne tuguj, ništa još nije rešeno, ti i ja, i niko više!' Ta njena reč je konačna. Ja ni sam ne znam kakva sam dva dana proveo, to je bilo neizdrživo mučenje i blazenstvo! Krajem drugog dana otputovao sam pun nade. Ali sasvim je verovatno da su krivi oni kojih nema. Tako je i bilo! Pismo po pismo, i ja opet vidim da ona tuguje, plače i opet njega voli više od mene! Ja neću reći ­ neka je! Ja još ne znam šta će biti sa mnom bez nje. Ja sam propao, ali i ona isto tako. Ona ima 29 godina; obrazovana je pametna, videla je sveta, poznaje ljude, patila je, mučila se, bolesna je od poslednjih godina svog života u Sibiru, traži sreću, samovoljna je, jaka, spremna je sad da se uda za mladića od 24 god., Sibirca, koji ništa nije video, ništa ne zna, malo obrazovanog, koji počinje tek prvu misao svog života dok ona možda doživljava svoju poslednju misao ­ čoveka beznačajnog, bez vlastite sudbine na svetu, sreskog učitelja, čija je perspektiva plata od 900 rubalja u srebru. Recite, Aleksandre Jegoroviču, zar ona time ne uništava sebe i drugi put? Kako da

se u životu zbliže tako različite naravi, različiti pogledi na život, razne potrebe. I neće li on kasnije, posle nekoliko godina… neće li je pozvati u smrt! Šta će biti s njom, siromašnom, s gomilom dece, osuđenom na Kuznjeck? Ko zna do čega će dovesti prepirka koju ja obavezno predviđam u budučnosti… Šta će biti ako je on uvredi niskim prebacivanjem da je računala s njegovom mladošću, da je sladostrasno htela da upropasti njegov život, i ona će, ona čisti, divni anđeo, to možda morati da sluša!"

"Moje srce se kida!"

Dostojevskom je bila potrebna sloboda od vojske ne samo da bi mogao da piše već i da bi posećivao i druge oblasti, kao što mu je bilo zabranjeno da ode u Kuznjeck. Kada bi mu dozvolili slobodu pisanja već bi mogao da stekne ono što je potrebno za ostvarivanje ljubavne veze sa Marijom.

24. marta vojnik, uprkos pravilima vojne discipline, piše nezvanično pismo general ađutantu.

Posle mnogih nesuglasica 30. oktobra 1856. godine general gubernator Zapadnog Sibira, Gasfort, dobija iz glavnog štaba najvišu zapovest o unapređenju Fjodora Dostojevskog u zastavnika.

Duboki poznavalac čovekove psihe veruje da pravo osećanje te pametne i jake žene ne može da pripadne ograničenom i bezbojnom biću, nesposobnom da se uzdigne do njenog duhovnog nivoa.

"Ona me voli ­ u to sam siguran… Ona se gotovo razočarala u svoju novu simpatiju. Znao sam to još letos, po njenim pismima. Meni je bilo sve otvoreno. Ona nikada nije imala tajni preda mnom. O, kad biste znali kakva je to žena!"

27. januara 1857. godine Dostojevski odlazi u Kuznjeck radi svoje svadbe. Bio je to skup venčanih i jedva par svedoka.

* * *

Jedna od najjačih ljubavi Dostojevskog bila je na početku 60­ih godina
Apolinarija Suslova.

"Tvoja ljubav se spustila na mene kao božiji dar, neočekivano, neslućeno, posle umora i očajanja. Tvoj mladi život pokraj mene obećavao mi je tako mnogo i tako mnogo mi je već dao, on je u meni vaskrsao veru i ostatak ranije snage."

S druge strane, Suslova je 16. novembra 1864 godine zapisala u svoj dnevnik odlomak ovakvog razgovora:

"Jednom, govoreći o lepom Grku, ja sam rekla da u ranoj mladosti nisam obraćala pažnju na lepotu i da je prva moja ljubav bila čovek od četrdesetih godina.

­ Vi ste tada, sigurno imali šesnaest ­ rekao je on.


­ Ne, dvadeset i tri."

Toj egzaltiranoj devojci nije bila potrebna ni sjajna spoljašnost ni mladost. Ona je tražila duhovnog tiratana i našla ga je. Ali ubrzo su se u njihovim odnosima pojavile zlokobne pukotine. U mladoj duši se budi osećanje protesta i raste potreba za raskidom. Strast Dostojevskog prema njoj izgleda joj kao prosta svakidašnja potreba zauzetog čoveka da se za trenutak zaboravi u čulnim uzivanjima.

U septembru 1864. godine ona zapisuje u svoj dnevnik:

"Govore mi o Fjodoru Mihailoviču. Ja ga prosto mrzim. On me je primoravao da toliko mnogo patim, kada je moglo biti bez patnje. Sada osećam i jasno vidim da ne mogu da volim, ne mogu da tražim sreću u ljubavnom uživanju zato što će me milost muškarca podsećati na uvrede i patnje."

I u decembru iste godine: "…kada se setim šta sam bila pre dve godine, počinjem da mrzim Dostojevskog, on je prvi ubio veru u meni…"

Apolinarija Suslova je bila prva čista i kulturna devojka na njegovom životnom putu, koja mu je prišla s uzvišenom maštom da ce njenu ličnost ozariti njegov genije i da će ona svojom ljubavlju podržati tog povratnika iz robijaškog pakla, novog Dantea, spašenog ljubavlju Beatriče.

U zimu ili u proleće 1863. godine Dostojevski poziva svoju gordu prijateljicu da s njim, kad dođe leto, putuje u Italiju. Ali u maju je, po "najvišoj" naredbi, časopis Vreme koji je on vodio bio obustavljen, što ga je sprečilo da se na vreme pojavi na dogovoreno mesto u inostranstvu. Oni se umesto u Italiju nešto kasnije sreću u Parizu, gde ga je ona duže vreme čekala.

Evo najzad i njene sobe. Ipak, koliko ga dugo pušta da čeka! To je skoro neizdrživo. I najzad ­ duboko, jedva čujno, kao prigušivano udarcima srca: "Zdravo". Zbunjenost, bez radosti stid i bol, i neprijatna iznenađenost.

­ Ja te više nisam čekala, ti si, valjda, dobio moje pismo?

Ali on je tada i bez pisma shvatio da se dogodilo nešto što se ne može popraviti.

­ Ja moram sve znati, hajdemo nekuda, i reci mi, ili ću umreti.

U neukusnoj sobi drugorazrednog hotela na levoj obali Sene (u hotelu gde je on smešten) ­ hteo je da joj bude što bliže ­ kao odgovor na njegovo jecanje, prekore i molbe ona mu kroz suze jedva odgovara.

­ Jesi li srećna, srećna? Reci mi samo jednu reč, jesi li srećna? ­ i ne diže se sa kolena.

Jedva čujno je zazvučao njen odgovor ­ "ne".

­ Kako to? Voliš i nesrećna si? Je li to moguće?

­ Pa on mene ne voli.

­ Ko je on? Pesnik, umetnik, filozof?

­ O, ne…

I, smirivši se malo, ona mu je sve ispričala.

Zove se Salvador, student je medicine, lepotan i kicoš, njegovi roditelji su se u prošlom stoleću naselili na Antilskim ostrvima. To je čuvena porodica kopača zlata, moreplovaca, konkvistadora i kolonizatora. Oni su pokorili ceo arhipelag. Domoroce su pretvorili u robove. Sa svojih šećernih i duvanskih plantaža oni se vraćaju na večeru s polomljenim bičevima i krvavim pantalonama. Salvadora je već ugladila Evropa, ali ipak se u njemu oseća ukrotitelj, grabljivac, osvajač i robovlasnik.

­ Zamisli, kako je to neobično za nas, on se u knjige ništa ne razume.

Ona kao da je bila dirnuta njegom žalošću i htela da ga nečim uteši. I stvarno, malo mu je laknulo. Dobro je što se ne razume. Studentčić­ stranac, nije heroj, nije pesnik, nije ironični mislilac, nije demonski Ljermontov. To je dobro! To neće dugo! Nezadrživo će je povući Rusija. Tamo u Peterburgu ona se zaljubila u pisca, pre svega kao mučenika za otadžbinu, kao pesnika njene patnje, kao hrabrog zaštitnika pokorenog naroda.

Salvador! Kakvo ime… Njoj su sa tom žudnom dušom i snažnim prostonarodnim temperamentom, bile potrebne druge snage i druge strasti.

Epilog ovog puta desio se u Hamburgu. Oni se rastaju zauvek.

­ Zašto ste se razišli, Apolinarija Prokofjevna? ­ pitao ju je mnogo kasnije njen muž.

­ Zato što on nije hteo da se razvede od sveje žene, tuberkulozne, 'jer ona umire'.

­ Znači, ona je umirala?

­ Da, umirala je. Posle pola godine je umrla. Ali ja sam već bila prestala da ga volim.

­ Zašto ste 'prestali da ga volite'?

­ Zato što nije hteo da se razvede. Ja sam mu se predala iz ljubavi, bez zahteva, bez računice. I on je bio dužan da tako postupi. On nije postupio, i ja sam ga ostavila."


Taj raskid Suslova stavlja u 1863. godinu. Ali njihovo poznanstvo još traje.

* * *

Uskoro se Dostojevski upoznao s mladom devojkom koja se skrivala iza pseudonima Jurija Orbelova. I treba priznati da je u nizu žena koje su osvajale Dostojevskog, Ana Vasiljevna Korvin­Krukovska bila jedna od najistaknutijih i najdarovitijih.

Sestra docnije slavne Sofije Kovalevske (znamenita matematičarka), ova početnica u spisateljskom zanatu bila je velika lepotica i imala ponosan karakter.

Početkom marta 1865. godine dolazi do poznanstva kada je gospođa Jelisaveta Fjodorovna Korvin­Krukovska sa kćerima došla rođacima u Petrograd.

Prvi susret bio je neuspešan i nategnut u prisustvu naduvenih rođaka. Dostojevski se osećao neprijatno, očigledno nije bio raspoložen, izgledao je star i bolestan. Sledeća poseta bila je u mnogočemu prijatnija ­ tada su bile samo dve sestre pred njim. Uskoro se pisac odomaćio u kući, vrlo se zagrejao za stariju sestru i neočekivano postao predmet prve ljubavi mlađe ­ šiparice Sonje, koja je zauvek sačuvala osećanje dubokog prijateljstva "prema prvom genijalnom čoveku koga je srela na svom putu".

Bez obzira na mimoilaženje u pogledu ljubavi između sestara i Dostojevskog, skupovi bi gotovo uvek bili nelagodni zbog roditelja i rođaka sestara. Stalan i vrlo žestok predmet sporova među njima, saopštava S. Kovalevska, bio je nihilizam. Prepirke oko toga su trajale ponekad do dugo posle ponoći i što su oboje više govorili, sve više su padali u vatru i u vatri prepirke izražavali krajnje poglede.

­ Ova sadašnja omladina je tupa i nerazvijena! ­ vikao je ponakad
Dostojevski. ­ Za sve njih izglancane čizme više vrede od Puškina;

­ Puškin je zaista zastareo za naše vreme ­ mirno je primećivala sestra, znajući da ga ničim ne može tako razbesneti kao prezrivim odnosom prema Puškinu.

Dostojevski bi, van sebe od besa, ponekad zgrabio šešir i odlazio, svečano izjavljujući da je uzaludno prepirati se s nihilistkinjom i da više k nama neće doći. Ali sutradan je, razume se, opet dolazio kao da ništa nije bilo."

Uostalom, rasplet se približavao. Zaljubljena u Dostojevskog mlađa sestra Sonja naučila je radi njega Betovenovu Patetičnu sonatu. Dok je ona za njega svirala to teško delo, nije ni primetila da je ostala sama u sali. "

"Podigavši malo zavesu, koja je zaklanjala vrata u malu gostinsku sobu u uglu, ugledala sam tamo Fjodora Mihajloviča i Anjutu. Oni su sedeli jedno

pored drugog na malom otomančiću. Sobu je slabo osvetljavala lampa sa velikim abažurom, senka je padala pravo na sestru, tako da joj nisam mogla videti lice, ali sam lice Dostojevskog videla jasno: ono je bilo bledo i uzbuđeno. On je držao Anjutinu ruku u svojim rukama i, nagnuvši se prema njoj, govorio onim strašnim, plahovitim šapatom koji sam ja tako znala i tako volela: Draga moja Ana Vaseljevna, shvatite, ja sam vas zavoleo od prvog trenutka, čim sam vas ugledao, a i ranije sam iz pisama već predosećao. I ja vas ne volim kao prijatelj, nego strašću, celim svojim bićem… ­ Meni se smrklo pred očima. Odjednom me je obuzelo osećanje gorke usamljenosti i teške uvrede, krv mi je prvo jurnula prema srcu, a zatim, u vrelom mlazu, u glavu. Spustila sam zavesu i istrčala iz sobe… Još nedoživljeno osećanje gorčine, uvrede, stida ispunjavalo mi je dušu, pre svega ­ stida i uvrede. Do tog trenutka ja čak ni svojim najskrivenijim mislima nisam bila svesna svojih osećanja prema Dostojevskom i ni sama sebi nisam govorila da sam zaljubljena u njega."

Ali starija sestra je već bila svesna svojih osećanja. Ona je već znala da se može visoko ceniti čovek zbog njegove darovitosti i ne želeti udati se za njega. Ženskim instinktom je ova sedamnaestogodišnja devojka osetila da se žena Dostojevskog mora potpuno posvetiti njemu, dati mu sav život, odreći se ličnih osećanja.

Uskoro, po završetku zimske sezone porodica Krukovski je otputovala iz
Peterburga.

A. V. Korvinska, umrla je u Parizu 1887. godine. Četiri godine kasnije,
1891. godine umrla je u Štokholmu prva u svetu žena profesor univerziteta i dopisni član akademije nauka, Sofija Kovalevska, koja je prvi put u četrnaestoj godini zavolela pisca­robijaša.


JOVAN DUČiĆ

Magdalina­Maga Živanović, tako se zove prva velika Dučićeva ljubav. Ono što je Laura de Noves bila u Petrarkinom životu, Lujza de Kolinji­Šatijon, čuvena Lu, u Apolinerovom, Maga je u Dučićevom. To je ona dama koju, ne izgovarajući njeno ime, pominje pred austrougarskim istražiteljima kad objašnjava zašto je putovao u Bijeljinu: išao je da vidi devojku, zaručnicu, koju je upoznao za vreme službovanja u toj čaršiji.

Sam Dučić kaže da je Magi Živanović svakodnevno pisao iz Žitomislića, ali malo je šta od tog epistolarnog ljubavnog romana sačuvano. Ne pokazuje se Dučić u pismima kao erotoman, ali poneka vrela rečenica otkriva strasnika i estetu. U jednome, 5. novembra 1894, on pripoveda svojoj voljenoj o planovima. Vladika mostarski je obećao da će mu isposlovati stipendiju u Čajniču, da ide "na stranu", u Beč ili u Grac, da studira filozofiju. Zna da nju ta najava odlaska, te reči po srcu paraju i može biti da će se ona okaniti svog mirnog života i početi po starom. Ona gubi njega za izvesno vreme, a on i nju i druge prijatnosti. Studije filozofije, obaveštava je, traju četiri godine i kad ih završi biće profesor, ne kao oni u Trgovačkoj školi nego na veęim školama. Neizmerno želi da to postigne,

ali radi nje i tu će ambiciju napustiti. Učiće samo do ferija, da u Zagrebu položi ispit koji će mu olakšati životne prilike.

U nekim pismima Dučić kori svoju draganu. Videći kod nje slabu pismenost, rđav stil i plitkost mišljenja, on kaže: Po pismu bi čovjek rekao kao tek da si progovorila. Docnije, priča joj o crnoj zmiji koja je došla u njegov san i ujela ga, u snu, nekoliko puta. Moderni tumači snova, učenici Stekela i Zibentala, rekli bi mu da je zmija erotski simbol, muški i ženski.

Ponekad, provaljuje ljubomora iz njegovih pisama. Pita je: Ko vam je još u kući. Je li onaj apotekar? Vređaju ga njene tvrdnje da se njihova veza neće održati, da od nje neće biti ništa.

Fantom ljubavi

Bila je u pravu Magdalina zvana Maga: na kraju je ostalo samo sećanje. U Dučićev život posle su ulazile mnoge žene. Bile su, pored ostalih, jedna Berta i mlada poljska Jevrejka Sizemenska. Obe je upoznao u Ženevi, na studijama. O gospođici Sizemenskoj ovako piše: Zizmena ima trbuh kao štit carev o koji se razbijaju svi juriši neprijatelja. Bradavice su na njenim grudima kao dve krupne kapi krvi ranjene lavice. Piše da ga progoni fantom ljubavi, da je ta gospođica sada cela njegova misao. Njenih dvadeset godina oseća kao dvadeset udaraca po svemu što je u njemu mlado i bujno.

Ona je postala moja potreba, moj san, moj dan. Osećam pored nje mladost, strast, čežnju za nikada neviđenim nočima i poljupcima. Ona je pažljiva i samo to. Muči me njena nesposobnost da utiče i na moju misao. Razmere te opsednutosti neka čitalac potraži u pesnikovim dnevničkim beleškama, u ispovesti koja jamačno ulazi u najbolje stranice srpske erotske proze:

Večeras ležem noseći na ustima još vlažne poljupce Zizmen. Kako sam bogat i kako čuvam lako i ljubomorno to neočekivano blago. Zaboravljam da ti poljupci ne znače ljubav i da moje srce nema drugo, da je samo. Možda je tako bolje. Možda je ta želja lepša nego cilj. Ja produžujem ovim ubogim putem, pa mi se čini ipak da sam moreplovac koji otkriva svetove, zemlje, i u svakoj od njih proglašuje se kraljem…

Na jednom usamljenom, snežnom putu, daleko od grada, uzeo sam je u naručje. Ona mi se predaje i naše se usne sretoše u jednom dugom rečitom poljupcu. Taj je poljubac bio nagrada za moje stradanje, i možda ništa više. Ja sam bio njime zanesen, i činilo mi se da vredi više nego njena ljubav. Tada sam joj otvorio haljine na prsima; najpre futuricu, zatim prvu bluzu, flanelnu, i onda kroz košulju uzeo u ruku njenu tešku i lepu dojku čiju sam svežinu i belinu naslućivao u misli. I pustila me je da je ižljubim i prospem poljupce kroz otvore na prsima…

Misleći na te poljupce, on ime lepe Zizmen izgovara neprestano. Tom imenu, kaže, ne daje oreol, neće da njegova ljubljena bude ni boginja ni anđeo. Ona treba da bude žena.Rastanak sa "osrednjim" bolom.

Sve to zapisuje on od 9. do 23. januara 1905. Sedam dana kasnije pripoveda o ljubavnoj drami: svojoj dragoj svirepo je zamerio na ponašanju koje naziva nelojalnim i nedostojnim, slobode koje je njemu dozvoljavala video je kao znak ležernosti, neumerene koketerije i perverzije. Bila je, slušajući, uzbuđena i ponižena. Ništa nije razumela. Posle je nije viđao sedam dana, bolovala je. Zatim, kad su se ponovo sreli, predložila je rastanak. Prebacivala mu je lakomislenost i egoizam, a on je nju uveravao da je gotov na sve što ona hoće samo ne na rastanak. Opet u ispovedanju, u dnevniku, priznaje da umire u zagrljaju te žene, da nikada takvu slast, ranije, nije osetio. I, kao po nekom usudu, sve što mu se dešava neodvojivo je od poezije:

Moje su pesme blede, uboge, nedoživljene, neproživljene. Ja moram početi jednu umetnost zdravu, veliku, punu krvi, udaraca srca, požara večnog sunca i mladosti koja počinje svoje veče… Ova žena mora biti moja, njeno ime mora biti ime žene koja je u mom životu imala najveći udeo.

Ništa se od toga nije desilo. Iz njegovog dnevnika vidimo da mu je rekla, konačno, kako ne razume šta on voli na njoj kada o njoj ne misli ni dobro ni lepo. Njen sibilski glas, kome neće imati snage da se odupre, kazivao mu je da se putevi njihovi, posle tog neveselog razjašnjenja, nikada više neće sresti. Pesnik pristaje na svršetak, obećava da joj ubuduće nikada neće govoriti o sebi. Nesrećan je što zasvagda ostavlja lepu Zizmen, ali dalja njegova nastojanja da se veza održi koštala bi ga premnogo, stradao bi njegov duševni mir, propali bi ispiti, upropastio bi, možda, svoju budućnost. Moj je bol očevidan, ali osrednji, piše napominjući da joj je pružio ruku s tugom i to je, izvesno, bio poslednji njihov dodir.

Gde su razgovarali? Na putu (kraj kasarne), nedaleko od kuće Fani Trahtenberg koju sam pre šest godina voleo, saopštava neumorni radnik na polju ljubavi.

* * *

Sada treba opisati novu avanturu velikog pesnika.

Godine 1907. Dučić je već službenik Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srbije. Na jednoj svetosavskoj zabavi upoznaće ga prijatelji, geograf Jovan Cvijić i vajar Simeon Roksandić, sa Jovankom Todorović, udatom lepoticom, suprugom inženjera Tanasija Todorovića koji je dve decenije stariji od nje.

Gospođa Todorović je majka dvoje dece, Dušana i Nade. Treće dete koje će roditi biće njegov, Dučićev, sin. I zvaće se Jovica.

Svoju novu veliku ljubav Dučić uspešno skriva iako ­ u Beogradu i kasnije u Vranju ­ javno dolazi u dom Todorovića i govor čak drži na Jovičinom rođendanu, kazujući da je dečak lep, da se umetnuo na oca. U Pesmama ljubavi i smrti postoji ispovest, naslovljena kao Tajna, u kojoj proučavaoci književnosti nalaze činjenice Dučićevog uzbudljivog i galantnog života:

Naše dve ljubavi pune kobne moći, Od sviju skrivene, žive u svom stidu, Kao pod zvezdama, zaspali u noći, Dva mirna pauna na starinskom zidu.



Krijem svoju ljubav kao mržnju drugi ­ Istom silom laži i svim podlostima;
Kao drugi staklo otrova, svoj dugi
Svoj bol bezutešni ja krijem međ svima.

Dalje, u stihovanoj ispovesti Dučić saopštava: umeti sakriti bol, a ljubavi dati izgled zlobe, prezreti izdajničku suzu i pokazati sopstveno srce kao prazne sobe ­ to je sva njegova radost, sav uspeh!

Likovanje "Malog žurnala"

Godine 1910. dolazi kraj tom skrivanju i varkanju. Dučić, kao činovnik poslanstva u Sofiji, ima nesreću da proživi i sreću da preživi veliki skandal. Pod naslovom Dučićeva ljubavna avantura, list Mali žurnal objavljuje činjenice i komentar činjenica:

Gospodin Jovan Dučić, pisar srpskog poslanstva, bavio se ovo dana u Vranji na osustvu. Lepa supruga jednog višeg inžinjera iz Vranje bila je predmet njegovih pogleda za sve vreme, ali po brzom poznanstvu daje se zaključiti da su se ovo dvoje još ranije voleli. Siromah muž nije ništa sumnjao, jer je sa svojom suprugom izrodio toliku decu. Ali kako je se siromah muž iznenadio, kad mu se žena preksinoć nije vratila.

Ubrzo pa je i cela varoš saznala za begstvo ove gospođe, a po tom se i detalji begstva saznadoše. Dotična gospođa je utekla sa Dučićem u Sofiju.

Muž odbeglice poslao je ovaku tužbu ministru inostranih dela:

"Gosp. Jovan Dučić, pisar srpskog poslanstva u Sofiji, baveći se ovde u Vranji zaveo je moju ženu, koja je mati troje dece, pa je večeras sa njom negde otputovao iz Vranje. Ja ću dalje učiniti što po zakonu treba, da čast svoju i svoje porodice spasem, a vama sam, gospodine ministre, slobodan ovo dostaviti s molbom da izvolite oceniti može li g. Dučić kao činovnik u opšte, a naročito na strani, sa ovakim pojmovima o moralu i dalje ostati kao činovnik. Ovaj događaj nije se mogao prikriti, a cela varoš i javno mnenje najoštrije osuđuju g. Dučića, što je tako moralno nisko pao da jednu ženu, koja je dotle bila čestita i žena i mati, odvaja od svoga muža i svoje dece."

Ministar inostranih dela je tada Milovan Milovanović, pariski doktor nauka, veliki državnik i veliki političar. Onaj koji je tvrdio da mali srpski čun treba privezati za veliku evropsku lađu. Člankopisac Malog žurnala, na kraju prizemnog pisanija, ovako se obraća ministru:

Eto, Milovane, tvoje diplomatije. Možeš se zakititi "smrdljivim nogama" Dučićevim. Kakve si oko sebe okupio tako nam i ide spoljna politika, jadni šefe!

Godine sa princezom

Karijeru Jovana Dučića, Duke, spasavaju prijatelji Bogdan Popović i Veljko Petrović, zauzimajući se za njega kod predsednika vlade. Inženjer se razvodi sa nevernom suprugom zabranjujući joj da viđa dvoje njihove dece. Ona će otići u Zagreb, postati glumica i udati se za univerzitetskog profesora Vladimira Dvornikovića. Jovica, njen sin iz grešne veze, takođe u Zagrebu, okrenuće se teatru, glumi, završiće i glumačku školu. Sredinom tridesetih godina, u nervnom rastrojstvu, uzeće sebi život.

Šta se dešava sa velikim pesnikom i velikim zavodnikom? Naravno, nastavlja i spisateljski i osvajački posao. U Budimpešti postoji Trg milenijuma i na njemu prelepa građevina koju je, kažu, Jovan Dučić dobio od jedne bogate Mađarice za usluge učinjene joj u ljubavnoj postelji. U toj zgradi je sada jugoslovenska ambasada. Proučavaoci njegovog života tvrde da nikada nije zaboravio Magdalinu ­ Magu Živanović. Ni zaboravio ni prežalio. Često je boravio u Bijeljini, a u noći između 31. marta i 1. aprila 1933, jamačno pod navalom starih uspomena, napio se do besvesti. Otrežnjen docnije, zaklinje se u starom dnevniku crvenih korica da će baciti piće. Ne ostavlja rakiju nego jedan mamurluk, u Bijeljini, "leči" drugim. I piše:

Ženina je poezija u tome da bude savladana, da podlegne onoj neminovnoj sudbini. Joj, koliko li je slatkih misli, koliko li pustog željkovanja, pa da to dvoje (ona i on, muškarac i žena) dođu do tužne stranputice.

I u poznijim godinama, kao šezdesetogodišnjak, okreće se on za ženama i uspeva da ih omađija rečima, gestovima, navaljivanjem, željom, upornošću. U Rimu voli izvesnu Anđelu. Ova čuvena gospođa, princeza Di Sulmona, udata, ostaje njegova ljubav do 1937. godine.

Za polovinu je A. mlađa od mene, piše stari zavodnik. Sve što ja nemam, ona ima: najveće ime, najveće bogatstvo, najveću popustljivost prema životu. Ona meni zavidi na imenu koje sam lično stvorio kao pisac i diplomat, na položaju koji mi daje bogato provođenje, na nepopustljivosti i tvrdoglavosti sa životom. Na tom što nikad ne verujem u nesreću koja dolazi od ljudi, kao ni za takvu sreću. Na neosećanju straha od čoveka. Divi se mojoj vedrini i veri u sebe koja dolazi možda od saznanja da su drugi ljudi najčešće bedni i uplašeni.

* * *

Na studijama u Ženevi, Dučić je opisao svoj možda najveći ljubavni poraz. Dama je bila Jevrejka, zove je nekada Simenska, a nekada Zazmemi. Možda je tada napisao pesmu „Susret":

„Čekasmo se dugo, a kad smo se sreli,

dala si mi ruku i pošla si sa mnom. I idući stazom nejasnom i tamnom, iskali smo sunca i sreće smo hteli.

Oboje smo strasno verovali tada
da se besmo našli. I mi nismo znali koliko smo bili umorni i pali
od sumnja i davno preživljenih jada…

I za navek kad se rastasmo, i tako stežuć svoje srce rukama obema, otišla si plačna, zamrzla i nema,
ko što beše došla, tužna i polako."

(Da zavirimo malo u njegov dnevnik)

2. 1. 1905. Svi dani nalik jedan na drugi. Sizemenska je cela moja misao. Mene duboko progoni ovaj zadocneli fantom ljubavi iz 20­tih godina. Ona je moja potreba, moj san, majdan… Ona je pažljiva i samo to. Ja snevam o ovoj Jevrejci čijih 20 godina osećam kao 20 udaraca, no sve ono što je u meni mlado i bujno.

2. 1. 1905. Otišli smo u 6 uveče sami u šetnju. Na klupi pokrivenoj snegom, na mom ogrtaču rekla mi je da je ravnodušna prema meni. Otišao sam kući nezadovoljan kao posle svakog bola.

9 ­ 23. 1. 1905. Sastali smo se u 5 sati kada je izašla iz Hemijske škole. Reče mi da je boli siromaštvo njenih osećanja. Zatim je bila kod mene. Nežna i ženstvena… Ljubila me u čelo a ja nju u usta.

13. 2. 1905. Došla je bleda i iznurena posle bolesti od 7 dana. Reče da je
7 dana razmišljala i da treba da se rastanemo. Neće da bude moja metresa, kaže da sam lakomislen i sebičan. Kaže mi da ne razume šta na njoj volim.
Zašto je volim, kad o njoj ne mislim ništa lepo „Ne, naša dva puta ne idu zajedno i mi se nikada nećemo sresti kad se rastanemo".

3.3. 1905. Ona me nikada nije volela, ona je zavodnica koja ima neke nežnosti za one koji je vole, ali ih ne voli.

(Tako se završila ova Dučićeva nesrećna ženevska ljubavna epizoda.)





VINSENT VAN GOG PISMO IZ ARLESA
(Vincent van Gogh (1853­ 1890), Žuta stolica, ulje na platnu)

Mili Theo, oprosti. Nema više nikoga ko bi mi želeo pozirati. Ne postoji osoba spremna da za mene bude nepomična nekoliko sati. Nijedan prijatelj iz gostionice (strahovito sam im dosadio, podsmevaju mi se već, osetim), nijedna žena koja me voli toliko da bi pristala na ovekovečivanje. Samo vreli, kričavi krajolik, bolno rumeni cvetovi i nešto jadnog nameštaja koji si mi kupio u selu. Znam da ćeš i ovaj put biti razočaran i zabrinut zbog mazarija koje niko ne želi kupiti. Oprosti. Kada bih barem naslikao rumeno i oblo telo neke seljančice i po narudžbi onda dodao krila. Rumeno i oblo telo neke seljančice ušlo je u moju sobu. Prijatno iznenađenje, svakakako. U prostor usmrđen bojama i terpentinom, miris otežalog polena unijela je mesareva kći, koju otac šalje po narudžbu. Rekao sam da sedne. Sjela je na stolicu koju sam upravo slikao. Nisam imao snage da joj zamerim. Golemi bokovi su se prelivali preko rubova stolice, širokim leđima potpuno je zaklonila naslon. Njena kosa, ugrejana podnevnom jarom, unela je u sobu boju suncokreta. Te oči hteo sam naslikati zelenosivom bojom mlade masline. Usne su joj bile kao dve kriške sočne narandže, a jezik se pomaljao lenjo i vlažio ih dugo i polako. Pitao sam se šta bi rekla kada bih umrljanim prstima preprečio cukre slankastog znoja koji su nestajali među njenim toplim dojkama. Ili kada bih u vrelu školjku svojih usta usisao njenu prkosno napućenu donju usnu. Hteo sam oskrnaviti njenu jedrinu, zaseći, zagristi u to meso, liznuti njenu zdravu, gustu krv. Ali, nisam je smeo uplašiti. Stišavao sam plimu koja me je iznutra razbijala.
Upijao sam njene boje, nepomičan, pamtio taj sklad. Po prvi put htio sam
naslikati savršeni red. Razodevao sam je, nepomičan, dešifrovao punoću njenih udova skrivenih čistim i grubim platnom. Dosađivala se. Htela je poći i nisam je smeo zaustavljati. Pratio sam je pogledom dok se udaljavala. Da sam samo smeo da se pokrenem, stigao bih je, čini se, jednim skokom, oborio lukavstvom, iako se činila krupnijom i jačom od mene, kao bog iz savane bih nam stvarao svet, a onda bismo hiljadu i prvog dana ležeći u izgaženoj, prezreloj travi, počinuli. Vratio sam se svojoj slici. Devojčino odsustvo na njoj bilo je nepodnošljivo. Sve je valjalo raditi nanovo. Stolica je u stotinama žutih tonova morala sačuvati svaki njen pramen. Plavi rub oko stolice ­ neka je od mogućih nijansi njenog dečijeg pogleda. Zemljani pod ­ boje su debelih obraza preplanulih od rada u polju. Tanke vlati duvana zamotane u čistu hartiju tačno su na mestu na kojem su se do pre koji tren spajala njena vlažna bedra. A pored njih, tamna i bliska, uvijena za prijatan susret sa dlanom i usnama ­ lula za kojom, umoran, žudim. Moja svest se muti, a slika izranja kao kakav san. Naslikao sam mesarevu kćer.

Posrećilo mi se, ipak, Theo. Šaljem ti ovaj akt, iako sumnjam da ćeš razumeti. Ispričaću ti nekad čaroliju njegovog nastanka. Već slutim da si razočaran i zbunjen. Pitaš se šta ja, zaboga, mislim… Zar bi to iko želeo kupiti? Jalovu sliku, na kojoj nema ništa drugo do žuta, neugledna stolica, starinska lula i suvišan i neuverljiv, beli smotak duvana. Oprosti mi, Theo, grešnome. Jednom ću, valjda, imati snage da ti objasnim. Do skorog viđenja.

Tvoj umorni brat Vincent. Septembar 7, 1881


Život prema meni bio je veoma darežljiv, i veoma mi je drago to, da JA VOLIM. Moj život i moja ljubav su jedno. "Ali ti se moraš suočiti sa rečima
­ ne, nikada, nikada", bio je tvoj odgovor. Staro momče, ja na te reči "ne, nikada, nikada", gledam kao na kockicu leda koju moram pritisnuti uz svoje srce da bi se ona rastopila…

Vincent Van Gogh čuveni francuski slikar ovo pismo napisao je svom bratu Theu, opisujući mu njegovu strast prema rođaci Kee. Iako je Vincent mislio da će se prelomiti povodom pitanja njegove ljubavi, ona nikada nije odustala od svoje pozicije i njenih reči "ne, nikada, nikada".

NIKOLAJ GOGOLJ

Nikolaj Gogolj (1809­1852) je jedan od najtužnijih slučajeva seksualnog samosputavanja koji se mogu naći u književnosti. Izraziti homoseksualac, Gogolj je čitav život proveo u pobijanju te činjenice pred samim sobom i pred drugima, prevashodno iz verskih razloga. Njegove priče i pozorišni komadi prožeti su strahom od braka i drugim vidovima seksualnih kontakata sa ženama. Međutim, Gogolj je tu temu obavio takvim oblakom simbola i nadrealnim fantazijama da su savremeni čitaoci propustili da uoče njeno prisustvo. Gogoljeve lične veze uglavnom su se sastojale od zaljubljivanja u heteroseksualne ("straight") muškarce, koji su bili nesposobni da mu odgovore.

(Pred kraj svog života Gogolj je pao pod jak uticaj jednog zloduha, oca Mateja, njegovog ispovednika, koji će uspeti da ga ubedi da se odrekne pisanja i svoj život posveti Bogu. Po njegovim smernicama, Gogolj je spalio rukopis drugog toma Mrtvih duša, a za vreme velikog posta podvrgao se tako strašnom izgladnjivanju da se sva njegova dnevna hrana svodila na nekoliko kašika zobene kaše i komad hleba, što bi zalio još čašom vode. Noći je provodio boreći se sa snom, jer zapasti u san za njega je značilo pasti u đavolje iskušenje. Naravno, posledice nije trebalo dugo čekati: Gogolj se teško razboleo.

Ali ne samo da nije prestao da mori sopstveno telo, nego je, naprotiv, to činio još usrdnije. Nije skidao sa sebe svoj kućni mantil, niti se prao, niti brijao, nije hteo da jede, niti da uzima lekove, a svi sa kojima je dolazio u kontakt imali su utisak da prisustvuju pre jednom sporom samoubistvu nego li prirodnoj smrti. Lekari su pokušali da ga leče silom: prskali su ga hladnom vodom, uranjali u mlaku vodu, stavljali mu pijavice po nosu. Vezanih ruku, on je urlao da ga puste na miru: "Ne mučite me više, tako vam Boga!"

Najzad, 20. februara je počela agonija, koju će preseći glasan krik: "Lestve, brzo! Dodajte mi lestve!", a objašnjenje ovih reči nalazimo u jednom pismu: "Postoje lestve koje čekaju da sa nebesa budu spuštene do nas, a nečija ruka se pruža prema nama da bi nam pomogla da se jednim skokom uspnemo uz njih." Gogolj je ispružio ruku, pokušao da uhvati te lestve, a zatim ponovo pao na krevet. Bio je leden: stavili su po njegovom izmršavelom telu komade toplog hleba. Tihim glasom je počeo

da bunca: "Hajde, podignite, napunite, napunite mlin." Poslednji dah ispustio je sutradan ujutro.)


ĐURA JAKŠIĆ

Posle boravka u Beču i Minhenu gde je učio slikarstvo, pesnik Đura Jakšić, oktobra 1855. godine, privremeno se nastanio u Kikindi. Danima je uglavnom samovao u svom ateljeu, a zimske večeri je provodio u krčmi "Kod belog krsta". Neočekivano, tu ga je obuzela ljubav koja će kasnije biti čuvena zahvaljujući baš njegovim umetničkiim sklonostima. U krčmi Lazara Popovića bile su njegove ćerke Mila i Ana. "One su služile, one naplacivale, one zabavljale, pa... one, odnosno ona Mila­i privlačila goste", otkrio je Branislav Nušić još 1907. Taj Nušićev prijateljski zapis "Mila"(prva ljubav Đure Jakšića), prvo je pisano svedočanstvo o Đuri i krčmarici Mili Popović. Ona je "mlada, lepa, vatrenih očiju, tanka struka". Služila je Đuru, pio je sam u uglu krčme. Te trenutke Nušić dočarava kao scenu sa pozornice:

"Nije joj nikad ništa kazao, ali kad mu je bila prazna čaša, nije hteo da ga drugi posluži, čekao je dok Mila prođe pored stola, pa joj je ćuteći dodao čašu. A kada mu je ona donela punu bledoga iđoškoga rampasa, on joj je pogledao duboko u oči, pogledao i... ispio času do dna."

Jakšić se toliko zagledao u Milu da se nameravao njome i oženiti. Međutim, nije imao kuraži to da joj kaže, tvrde njegovi biografi. On je povazdan po stolu ili po hartiji crtao njenu sliku i u tome se toliko izveštio da ju je napamet radio, što je Mili bilo milo…

A jednog dana ­ zapisuje dalje Nušić ­ Mile nestade, ode u goste. Nije bila u gostima ni desetinu dana, ali se to Đuri učinilo da se neće nikada ni vratiti. Tada se izjadao u četiri strofe pesme "Mila"

"…Ana toči, Ana služi, al' za Milom srce tuži…"
Analitičari su za to rekli da odzvanja kao ispovest koju je izazvao mnogo dublji i snažniji događaj. Unutrašnja strana pesme ječi tugom za izgubljenim. Ona je potres Đurine duše…

Međutim, Đurin udes počeo je krajem 1856. godine, kada je u Kikindu stigla pozorišna družina iz Novog Sada. Njen glavni reditelj i dramaturg bio je Đura Đurka Rajković. Tada se Jakšiću dogodilo nešto da ne može biti gore, pesmu "Mila" pokazao je nikom drugom nego imenjaku Rajkoviću, koji se već bio zagledao u Milu na šta ona nije bila ravnodušna. Glumac joj se svideo više nego slikar i pesnik. Kad je pročitao pesmu Rajković je Boga molio da je Jakšić ne objavi;

"Ubio ga Bog, samo da ne štampa tu pesmu, a kakav je i to će učiniti", govorio je Rajković.

Tako je i bilo. Jakšić je u listu "Sedmica" u Novom Sadu objavio "Milu"
1856. godine, ali se sakrio pod pseudonimom "Teorin". Nije imao kuraži da se potpiše, ili je želeo da ostane tajna ko to tuži za Milom iz krčme "Kod belog krsta".

Dok je prvi Đura stalno crtao portrete svog idola, dotle je drugi Đura prvo kod devojčinog oca, a posle i kod same devojke udesio ženidbu. I posle nekoliko dana rekao je Jakšiću da više ne slika Milu jer je ona njegova verenica.

"Nema nama Mile više", tugovao je Jakšić u stihu. Nema Mile nema ni radosti. I ko da igra, da peva, ko da žedni, ko da pije? Kuda da ode i šta da radi? Sa Milom u srcu i bez jasnog puta u život, Đura se obreo u Novom Sadu, a ubrzo i u manastiru Krušedol u nameri da se zakaluđeri. U pesmi "Iskušenik" iz tih najtežih dana u njegovom životu, on tuguje za dalekom krčmaricom. Iz Krušedola se uputio u srbijanska sela, u bespuća gde je jedno vreme učiteljevao. Prvo je bio učitelj u vlaškom selu u Podgorcu, zatim Sumrakovcu, pa Požarevcu, Kragujevcu, Rači… A svuda ga prati breme sirotinje, sukobi sa strašnim kmetovima…

A šta je bilo sa Milom?

Udala se za Đuru Rajkovića, novembra 1857 godine i tri godine kasnije zajedno su stupili u pozorišnu družinu. Igrala je epizodne uloge. Dok je živela u Beogradu Nušic je od nje saznao mnoge pojedinosti iz krčme "Kod belog krsta".

"Mila, ta lepa Mila, kojoj je Jakšić napisao prvu pesmu, nije niko drugi do danasnja tetka Mila, udovica Đure Rajkovića, koju smo dugi niz godina viđali na beogradskoj pozornici, a koja danas živi teške dane, sa bednom penzijom od 500 dinara"­ zapisao je Nušić. "Vi je Beograđani svi znate i videćete je sutra na pogrebu Jakšićevom"­ oglasio je Nušić u svom zapisu, objavljenom 20. oktobra 1907. dan pre prenosa posmrtnih ostataka Đure Jakšića, njegove supruge Tine i sina Beluša sa Starog na Novo groblje u Beogradu. Pozvao je Milu u povorku :"…pođi, pođi sa svojih sedamdeset godina tetka Milo, i seti se, seti se onih lepih dana…"

Jakšićevi biografi tvrde da Mila nikada nije shvatila veličinu Đurine ljubavi. Ni posle pesnikove smrti, kada su ga svi slavili, ona izgleda, jedina nije shvatila njegovu veličinu. Sve do pred samu smrt govorila je o njemu s dobrodušnim pokroviteljstvom kao o boemu i pijanici, time se valjda tešila što nije pošla za njega.

Umrla je u dubokoj starosti, 1916.godine u Rusiji, trideset i osam godina posle Jakšića, a četrnaest godina nakon smrti muža Đure Rajkovića.

Jakšićeva slika "Devojka u plavom" u koju je utkao duboku osećajnost prema voljenoj devojci, ušla je u našu umetnost kao remek­delo, a "Mila", osim u prestižnim zbirkama poezije, živi u narodu, peva se u krčmama, na estradi, televiziji, iako je nastala pre 150 godina;

"Vina, Milo!"­ orilo se,

Dok je Mila ovde bila. Sad se Mila izgubila, Tuđe ruke vino nose. Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.



Nema nama Mile više! Ono malo veselosti, Što imaše dobri gosti, To kod Mile ostaviše. Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.



Iz Milinih ruku mali',
­ Ma se rast'o bela sveta ­ Mesto čaše od bermeta, Otrova bi progutali.
Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži.



Ko da igra? Ko da peva? Ko da žedni? Ko da pije? Ko li brigu da razbije? ­ Nesta Mile, nesta ćefa! Ana toči, Ana služi,
Al' za Milom srce tuži!



1.

Još od davnina kružila je Banatom legenda da su Jakšići iz Srpske Crnje poreklom od onih starih junačkih beogradskih Jakšića. Bez obzira na istinitost ove legende, Đurin otac Dionisije­Dina Jakšić, veoma je bio ponosan na svoje poreklo. To je bez sumnje uticalo na mladog Ðuru Jakšića u formiranju njegove patriotske svesti, koja će se odraziti na njegov rodoljubivi opus u poeziji, a isto tako i u slikarstvu.

Sveštenički poziv u kući Jakšićevih u Srpskoj Crnji imao je višedecenijsku tradiciju. Pop Lazar Jakšić, nemajući dece, usvojio je svog sinovca Dionisija. Dina, kako su ga zvali, želeo je da i njegov sin Đura, koji se rodio 27. jula 1832. godine, nastavi tu tradiciju.

Koliko je Ðurin otac bio strog i ozbiljan čovek, toliko je majka Hristina bila mekog srca, nežna i osećajna. Bila je takođe iz svešteničke porodice i umela je lepo i umilno da peva, tako da se njena pesma razlegala sokakom, a seljani koji su prolazili tuda, zastajali su da je slušaju. Brižno se brinula o desetoro dece, a naročito o svom prvencu Đuri. Starala se da joj Ðura ne zaostane u učenju i radu od ostale seoske dece. Kasnije, službujući po zabitim selima Srbije, sećao se tog banatskog detinjstva, s

bolom, kao kroz maglu nazirući to porodično ognjište, ognjište od koga ni ugarak ni žiške nije ostalo.

U velikoj, nacionalno mešovitoj varoši Segedinu, Ðura je pošao u gimnaziju. U gimnaziji su nastale njegove prve nevolje. On, kome je bio namenjen sveštenièki poziv i dostojanstvo, već u prvom razredu gimnazije bio je jedan od najgorih đaka. Zbog toga ga je otac strogo kažnjavao, dajući ga dva puta na izučavanje trgovačkog zanata. Prvi put je stao za trgovačku tezgu u varošici Hacfeld, a drugi put u Kikindi. Oba puta je pobegao kući u Crnju, preklinjući oca da mu oprosti i da ponovo pokuša u gimnaziji i da će marljivo učiti.

Dionisiju Jakšiću bilo je jasno da mu sin nije ni za sveštenički ni za trgovački poziv, jedina dva ugledna zanimanja među Srbima u Vojvodini. Zbog toga se zabrinuo za sudbinu svoga sina jer je shvatio da se neće snaći u građanskom svetu srpskog vojvođanskog društva. Ni paor ni građanin, teško će se probijati kroz život kako zna i ume.

U to vreme, negde oko 1846. godine, Ðuru je zahvatilo jedno novo nadahnuće. Dok je išao u treći razred segedinske gimnazije, počeo je da posećuje jednu slikarsku školu. Ta večernja škola crtanja ulila je nadu ocu Dini. Možda bi njegov sin Đura mogao da posane "moler". Moler je tada kod vojvođanskih Srba bio opšti naziv za slikare, odnosno molere od zanata. Proizilazio je iz toga što su se mnogi slikari bavili oslikavanjem crkava ­ ikonopisanjem. Od te profesije moglo se kako­tako živeti, mada nije uživala društveni ugled kod građanskog staleža toga doba. "Još kada bi se dobro oženio i dobio u miraz koje jutro zemlje ­ razmišljao je Đurin otac ­ moglo bi se dobro živeti." Da bi usavršio svoje slikarsko znanje, Đuru je otac dao na zanat kod majstora Dunajskog u Temišvar. Taj Slovak bio je jedan od najpoznatijih slikara u Banatu. Temišvar je tada bio centar banatskih Srba, a koliko je Ðura savladao slikanje, svedoći pohvala u temišvarskom nemačkom listu. Na kraju godine dobio je pohvalu banatskog vladike Lonovića, kao najbolji od pet stotina đaka. To je učvrstilo nameru u Đurinom ocu da se Ðura sasvim posveti slikarstvu. Tada je u Pešti postojala Prva ugarska akademija, slikarska škola na višem nivou, koju je vodio Napolitanac Marastoni. U tu akademiju pošao je i Ðura u jesen 1847, a u njoj su studirali, svojevremeno, i Katarina Ivanović, Vuletić, Imbriković, Janković, Perlaska i mnogi drugi.

Međutim, već sledeće 1848. počela je Mađarska revolucija i Đura je bio prinuđen da napusti Peštu i vrati se u Srpsku Crnju. U to vreme mu je umrla i majka. U Crnji koja mu je bila nekada tako draga, Đura se osećao neprijatno izgubljenim strancem. Tu ga je čekao samo grob njegove majke i tuga. Noću je krišom odlazio na majčin grob. Da bi se spasao čamotinje, na tavanu skriven, satima crta.

U proleęe 1848. otac ga je poslao čuvenom srpskom slikaru u Veliki Bečkerek ­ Konstantinu Danilu. U njegovim bogatim raskošno nameštenim sobama vladao je dubok mir. Tu je živeo sa svojom ženom Sofijom Deli, koju je upoznao još 1827, kada je radio portret spahije Stefana Koročanjija u Velikom Bečkereku. Pričalo se da je poreklom Rus. Sin Suvorovljevog vojnika i Srpkinje i da mu je otac držao malu sitničarsku

radnju. Izradio je čuveni ikonostas u pančevačkoj crkvi, zašta je dobio
4.000 forinti u srebru. Brzo se pročuo kao dobar portretista i od rasipnih mađarskih spahija zaradio toliko da je mogao da kupi veliku kuću sa baštom u Velikom Bečkereku. Njegova bašta bila je nadaleko poznata po retkom rastinju i dobroj negovanosti.

Nežna bela, krhka, sa zavodljivim očima, žena Konstatina Danila zbunjivala je Đuru. Posebno je izbegavao njen pogled. Strah da ne učini nešto nepromišljeno, pri razgovoru s njom obarao bi pogled.

­ Da li se Vi mene plašite ­ upitala je jednom. Ðura se zacrveneo i pobegao. Imao je samo šesnaest godina. Taj kratkovidi i rano osedeli čovek, pokazao se kao prijatan sagovornik. U kući se govorilo nemački, pa je Đura usavršio znanje ovog jezika. U velikoj Danilovoj biblioteci, najradije je čitao Bajrona. Impresionirao ga je Bajronov život, koji je žrtvovao za slobodu malog, porobljenog, grčkog naroda. U slikarstvu Đura više nije hteo da bude samo "moler" koji je radio po tuđim prohtevima. Uticaj njegovog učitelja na njega bio je sve veći. Želeo je da postane pravi veliki slikar. Ugledao se na Danila svog učitelja. Danima spokojnog života u kući Konstatina Danila bližio se kraj. U daljini se čula grmljavina mađarskih topova.

Ðura tad, kao ni mnogi Srbi, nije shvatio cilj revolucije Lajoša Košuta. On je shvatio borbu protiv Mađara kao borbu za slobodu. Pred očima je samo video kako gore srpske kuće. Znao je samo za mađarske spahije koji su izrabljivali srpskog seljaka. Mađari su tada uzdrmali vekovni feudalni poredak Habzburške monarhije. Srbi su, zavedeni obećanjima Beča da će poraz Mađara značiti slobodu za Vojvodinu, stali na stranu Austrije. Predvođeni hrvatskim banom Jelačićem sa dobrovoljcima iz Srbije, pod komandom Stevana Petrovića Knićanina, lavovski su se borili protiv Mađara.

2.

To se pokazalo kao velika prevara u liku Bahovog apsolutizma koji je posle Revolucije 1848. godine zaveo austrijski ministar i predsednik vlade Bah. I ono malo prava što su ih Srbi dobili vekovnim vojevanjem za bečku monarhiju, bilo im je uskraćeno.

I Jakšić je pristupio narodnoj vojsci, boreći se hrabro u društvu Laze Zubana kod Mokrina. Rovovi raskaljani od kiše, puni vode. Vatra se nije smela ložiti, umoran i neispavan vratio se kući u Crnju. Tu ga zatiče novi udar, oca su po dostavi komšije Nemca odveli Mađari. Kuća im je bila zaplenjena sa svim stvarima. Đura i pored zabrane natovari stvari na kola pa sa malom braćom krenu put Temišvara. Nije mogao da pređe preko reke jer su Srbi u odstupanju srušili most. Ostavio je braću i sam, čamcem, prešao preko Tamiša. Kasnije, kada je prelazio Dunav kod Surduka, video je u daljini sela kako gore.

I eto, obreo se sam samcit u Beogradu, ne znajući kome da se obrati. Lutao je hladnim i pustim ulicama. Padao je sneg, naišle su gospodske saonice, zveckajući praporcima prolazile su mimo njega. "Što ne paziš",

viknuo je kočijaš, zamahnuo i udario ga bičem posred lica. Krv je šiknula slivajući se niz pohabani šinjel. Osećao se usamljenim i nemoćnim.

Posle nekoliko dana zaposlio se na nekoj građevini kao nosač maltera i od toga se hranio nekoliko nedelja. Zatim se zaposlio na jednom poljoprivrednom imanju u okolini Beograda. Mislio je na nezbrinutu braću i na one koji ginu na vojvođanskim poljima. Nije mogao da izdrži, prešao je Savu i prijavio se kao dobrovoljac u legiju Drištrikčana. Sa odredima bana Jelačića krenuo je kroz Bačku raskaljanim putevima. Posle krvave i izgubljene bitke kod Kiš­Heđeša jedva se dokopao Beograda spasavajući glavu. Danju je spavao po trskama i ševaru, a noću putovao. Carska Rusija nanela je poražavajući udarac revolucionarima i tako spasla Austriju od poraza.

Ðura je ponovo u Srpskoj Crnji. Zahvaljujući Nemcima, koji su vodili udvoričku politiku, Crnja nije bila popaljena. Jedva ga je otac prepoznao izgladnelog u iscepanom šinjelu. I Ðura je zapazio da mu je otac osedeo i ostareo. Onako onemoćao po ceo dan je sedeo u stolici za ljuljanje, udubljen u svoje misli. I Ðura nikuda nije izlazio iz kuće, svu jesen je presedeo crtajući i slikajući događaje iz minulih bitaka. Tištalo ga je ono što je preživeo i ratna stradanja i uzaludne pogibije i to što kao izbeglica u Beogradu i Zemunu nije dobio nikakvu pomoć. Slikao je grozničavo, želeo je da sve zabeleži na slikarskom platnu. A kada je dovršio slike ­ uništio ih je, on sam. Učinile su mu se blede prema onome što je stvarno doživeo. Stvarnost je prevazišla moć umetnika. Otac je stajao i posmatrao šta Đura radi. Bilo mu je teško, želeo je da Đuri obezbedi buduænost.

­ Ideš u Beć ­ rekao je. ­ Ideš da učiš slikanje.

U Beću se Đura kretao u društvu srpskih studenata, koji su najveći deo vremena provodili po kafanama, diskutujući o patriotizmu, otadžbini i slobodi. Beč je i od ranije bio kulturno stecište Srba u inostranstvu. Tu su se susretali Srbi iz Srbije i Srbi iz Vojvodine, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Makedonije. Tu je Ðura upoznao ljude koji će u periodu koji sledi biti nosioci kulturnog preporoda Srba kako u otadžbini tako i u dijaspori: Jovana Jovanovića Zmaja, Đorđa Popovića ­ Daničara, Mihaila Polit­Desančića, slikara Stevu Todorovića i Novaka Radonjića. Tu se nalazio i mlađani Branko Radičević, mada već jednom nogom u grobu. Zatim veliki Vukov saborac Đura Daničić i ideolog mladih Srba Svetozar Miletić.

Ali Ðura nije u Beču upisao niti akademiju niti kakvu drugu slikarsku školu. Samo je obilazio muzeje i galerije i gledao dela velikih majstora. Njegov boravak u Beču nije bio uzaludan, kako su mnogi istraživači njegovog slikarskog rada umeli da kažu. U Beču je upoznao Zmaja koji će odigrati presudan uticaj


PORUČITE RAD NA OVOM LINKU >>> SEMINARSKI
maturski radovi seminarski radovi maturski seminarski maturski rad diplomski seminarski rad diplomski rad lektire maturalna radnja maturalni radovi skripte maturski radovi diplomski radovi izrada radova vesti studenti magistarski maturanti tutorijali referati lektire download citaonica master masteri master rad master radovi radovi seminarske seminarski seminarski rad seminarski radovi kvalitet kvalitetni fakultet fakulteti skola skole skolovanje titula univerzitet magistarski radovi

LAJKUJTE, POZOVITE 5 PRIJATELJA I OSTVARITE POPUST
24-08-2009 04:07 PM
Poseti veb stranicu korisnika Pronađi sve korisnikove poruke Citiraj ovu poruku u odgovoru
Nova tema  Odgovori 


Skoči na forum: