Licna vlast

Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.

Predmet ovoga spisa nije slobodna volja, već građanska i društvena sloboda; a to će reći: priroda i granice vlasti, koju bi moglo izvršavati društvo na pojedincu. Ovo je pitanje retko postavaljano u načelu, a gotovo nikad nije svestrano pretreseno, ali ono utiče veoma jako na sva sporna pitanja našeg stoleća, i mada je još skriveno , ipak će ono uskoro da izađe na videlo, kao životno pitanje budućnosti. Pitanje ovo nije tako novo, jer ono pokreće čovečanstvo još od iskona, ali se pojavljuje u novim vidovima, na stepenu razvitka koji je dostiglo sadašnje izobraženo društvo, i zahteva da se drugačije i temeljnije pretrese.
Borba slobode protiv sile, to je značajna crta povesnice, s njom nas ponajpre upoznaje istorija grčka, rimska i engleska. Sloboda se zvala u ono vreme, zaštitom protiv nasilja političkih vlasnika. Za ove vlasnike mislilo se onda (izuzimajući neke narodne vlade u Grčkoj) da su po nuždi suprotnost narodu, nad kojim imaju vlast. Čas je to bio poglavica, čas kakvo vladajuće pleme ili kasta, koja je izvodila svoju vlast, ili iz nasledstva ili iz pobede, ali ju je svakako izvršavala na nezadovoljstvo potčinjenih; no ove se vlasti to nije doticalo, a nije se to ni želelo, mada su se i mogle ograditi protiv ovog ugnjetavanja. Vlast ova smatraše se kao da je nužna, ali ujedno i vrlo opasna; kao neko oružje koje su vlasnici mogli upotrebiti podjednako i protiv svojih podanika i protiv spoljašnjih neprijatelja. Nužno je bilo, da postoji jedna ptica grabljivica, koja će braniti slabije članove zajednice, od grabljivih kraguja, i kojoj bi se, budući da je najsnažnija, mogla poveriti ta odbrana. Ali pošto je kralj grabljivica, bio često raspoložen da malo proredi i svoje stado, to je dakle valjalo biti uvek na oprezu i znati se braniti i od njegovog kljuna i noktiju.
Rodoljubi su s toga težili, da ograniče vlast, koja bi pripadala vladaocu nad zajednicom, i to ograničavanje bilo je ono, što se onda razumevalo, pod slobodom. Postoje dva puta kojima se udarilo, da se to postigne. Izvojevalo bi se, prvo, priznanje nekih ustanova, takozvanih političkih prava i slobode, koje vladalac nije smeo oboriti a da ne postane veroloman, i da ne opravda izvestan otpor ili opšti ustanak protiv sebe. A drugo, što se kasnije uvelo, bilo je neko ustavno ograničenje, po kome je najvažnija radnja vladajuće sile zavisila od volje celine, ili jednog tela, od koga se očekivalo da zastupa opštu korist. U većini evropskih zemalja, morala se vladajuća sila pokoriti onom prvom ograničenju.
Sa ovim drugim ograničenjem, ne dogodi se tako, i sad nastade glavni zadatak svih prijatelja slobode, da se ovo postigne, a gde je ono već otpočeto, da se što savršenije sprovede. I to ostade cilj i preko toga ne pođe se dalje nigde, gde god čovečanstvu beše povoljno, da se jedan neprijatelj drugim obara, da mu gospodari jedan gospodar, pod uslovom da je ono manje više zaštićeno od njegovog nasilja.
Ali u toku čovečanskog razvitka došlo je vreme, kad se više ne drži, da je preka nužda, da vladaoci imaju vlast neograničenu, koja je po sebi uprkos opštem dobru. Ljudima se učinilo da je mnogo bolje, ako se razne državne vlasti povere punomoćnicima ili poslanicima celog naroda, koji se mogu i smenjivati. Narod mišljaše da je samo to način, kojim će se obezbediti protiv toga, da se državna vlast ne može nikada upotrebiti na njegovu štetu. Gdegod beše narodne stranke, beše joj glavni zadatak da teži za vladaocima, koji se biraju, i to samo na neko vreme; i ova težnja stupila je na mesto onih pređašnjih naprezanja da se ograniči vlast vlade. Dok se učrvršćivala borba oko toga, da vlada zavisi od povremenog izbora naroda, dotle su se po negde pojavila mišljenja, da se i suviše važnosti pripisalo ovom ograničavanju vlasti. U tome je bilo (tako se činilo) neke odbrane od vladaoca čiji interesi behu obično suprotni interesima naroda. Što se pak sad tražilo, beše to da vladaoci budu sa narodom jedno, da njihovi interesi, njihova volja postanu interesom i voljom naroda. A narodu na što onda, da se brani od svoje rođene volje, jer tu se nije imalo bojati, da će narod učiniti sebi samom što na silu. Narod je mogao tako poveravati vladaocima svaku vlast, jer im je on propisivao kako da je upotrebljavaju, samo ako su vladaoci bili odgovorni i dali se na brz način ukloniti. Njihova vlast bila je onda vlast naroda, samo nešto zgodnije udešena, da se može samo lakše upotrebljavati. Ovako je mislila ili možda i osećala poslednja generacija evropskih slobodnjaka, i ovako je to većim delom i sada u ovoj stranci na kontinentu. Među političarima kontinenta ima vrlo malo svetlih izuzetaka koji dopuštaju da se vlada ograniči, izuzimajući baš onu vladu koja po njihovom uverenju već ne bi trebala ni da postoji. Ovako bi mišljenje vremenom ovladalo i u našoj zemlji, da su potrajale nebrojene okolnosti koje su nas ka tome nagonile.
U političkim i filozofskim teorijama, kao i u pojedinom životu, otkriva se uspeh pogreške i slabosti, koje bi se inače u slučaju da stvar nije uspela, možda na duže otele posmatranju. Shvatanje, da vlast koju vrši jedan narod nad sobom samim, ne treba da se ograniči, moglo se činiti da ga ne valja sve dotle napadati, dok je bio razgovor o narodnoj vladi u snu ili u knjigama samo, kao o ustanovi, koja je u davno prošlim vremenima postojala. Nije bilo potrebe da se ovaj pojam potrese sa prolazećim zapletima, kao što je to bila francuska revolucija, i to utoliko pre što je svo zlo u njoj bilo delo nekolicine samovlasnika, i nije se moglo pripisati štetnom uplivu narodnih ustanova, nego više nekom naprasnom grčevitom izlivu protiv monarhističkog i aristokratskog nasilja. Međutim, po jednom se pak velikom delu zemaljske površine prostrla demokratska republika, i pokazala se kao jedan od najsnažnijih udova u porodici naroda. Time postade izborna i odgovorna vlada predmetom onih ispitivanja i pretresa koji se obično čine oko nekog ogromnog déla koje već postoji. Primetilo se, da kada se govori o “samoupravi” o “samovlasti”, da to ne znači baš upravo ono, što se pod tim razume; da i “narod”, koji vlast vrši, nije uvek onaj isti narod, s kojim se i nad kojim se ta vlast vrši, i da takozvana “samouprava” nije uprava svakog pojedinca nad samim sobom, no je uprava svih nad svakim. A van toga da volja naroda u istini jedno je, sa voljom najmnogobrojnijeg i najradnijeg dela tog naroda – jedno sa većinom, ili onom strankom kojoj je za rukom pošlo, da se naturi kao većina. Iz toga sledi da i sam narod može smišljati da ugnjetava jedan deo celine; i kao što treba protiv onoga drugog, tako valja i protiv ovog narodnog zloupotrebljavanja vlasti da ima zaštite. Eto s toga je uvek važno, da se ograniči vlast vlade nad pojedinim licem i onda, kad je vlada redovno odgovorna celini t.j. najvećoj stranci celine. Lako se odomaćilo smatrati stvar ovako, jer to se preporučuje i mislećim glavama i po volji je onim staležima koji su u evropskom društvu od velikog upliva i čijim je pravim interesima demokratija protivna. I tako se sada i “tiranija većine” broji u zla, prema kojima ima društvo da se ogradi.
Kao što su se ljudi bojali one druge tiranije, tako su se isprva a i danas još boje tiranije većine, i to naročito i usled toga što su je osećali u postupcima državne vlasti. Ljudi koji su tu stvar oštrije uzeli, uvideli su, da društvo – društvo kao celina nad svim pojedincima koji ga sklapaju – ne uzima za oruđe svog nasilja, samo ona dela, koja može da izvede preko svojih javnih vlasti. Društvo ima silu i ono je upotrebljava da samo izvede svoju volju, i kad ono što je naopako ili uopšte, ostvaruje pustu volju svoju, u stvarima u koje ne bi trebalo da se meša; onda društvo čini društveno nasilje, koje je tim štetnije nego svako drugo državno nasilje, što se ne služi tako oštrim kaznama, ali ne ostavlja ni toliko izlaza da se te kazne izbegnu; što sasvim prodire u život i okiva i samu dušu. Nije dakle dovoljno da se ima samo odbrana od vlasti, treba da postoji odbrana i protiv vladajućeg mnjenja i nazora; protiv onoga nagona društva, koji hoće svoj način mišljenja i rada, da drugim čime, no što su građanske kazne, naturi kao pravilo života i onima, koji tako ne misle. Treba da postoji odbrana protiv smera društva, da svaku ličnost koja mu nije po volji, u svom razvitku skuči, da je sasvim uguši, i da svaki karakter natera da se po njemu obrazuje. Ima neka granica preko koje ne sme preći opšte mnjenje a da se ne umeša u ličnu nezavisnost; svakom dakle društvu, koje hoće da napreduje, isto je tako od preke potrebe da pronađe tu granicu, da ne da, da se ona prekoračuje, kao što mu je nužno, da se ogradi protiv državnog despotizma.
Mada se ovo što rekosmo ne da lako poreći, ipak još ostaje mnogo, ako ne sve, da se ovo pitanje praktično protumači, naročito da se povuče granica, kako da se samostalnost i ograničenje od društva, jedno drugom prilagodi.
Životu čoveka daje vrednosti to, što drugi ljudi moraju da se prema njemu u svojoj slobodnoj radnji ograničavaju. Moraju se dakle postaviti neka izvesna pravila života, a to valja na prvom mestu da postavi zakon, a u mnogim stvarima gde zakon ne može da uspe neka postavi ta pravila – javno mnjenje. Glavno je pitanje u čemu da se sastoje ta pravila? Izuzevši neke najočitije slučajeve, i ovo je jedno od onih društvenih pitanja koje je vrlo malo razjašnjeno. Nema ni dva veka, ni dve zemlje, u kojima bi ovo pitanje podjednako rešeno bilo, i jedan se vek čudi drugome i jedna zemlja drugoj, kako ga je rešila. I narod jedne zemlje i jednog veka tako je malo svestan o tome, kako je teško ovo pitanje rešiti, da naprosto izgleda, kao da su ljudi oduvek o tome sporazumni. Drži se, da su pravila koja su sami postavili tako jasna, da sama za sebe govore. Ova gotovo opšta obmana primer je, od kako je čarobnog upliva navika koja nije samo, kako se to obično kaže druga priroda čoveka, nego je čovek uzima neprestano na mesto onoga, što mu je zaista urođeno. Upliv navike, koja ne da da iko posumnja u pravila života, koja je društvo uzajamno usvojilo tim je jači što se u ovom pitanju postavlja, da nije nužno navoditi razloge ni sebi samome ni drugima. Svet se navikao i veruje da u takvim pitanjima više čine osećanja no razlozi, i da su tome razlozi sasvim izlišni; Ovu veru pothranjivali su neki koji sebe svrstavaju u filozofe. Osećaj, da svako treba da čini ono što drugi ili svi jednomišljenici vole, - to se uistinu uzima za merilo istine, kad neko gradi sebi mnjenje o onom kako valja udesiti pravila života. Doista i niko neće sam sebi da prizna, da sudi o stvarima po svom nahođenju; da mnjenje o nekoj stvari, ako nije