Lazar Janic - Kuća obrasla bršljanom

A onda, iznenada, začuo je glasove. Najpre tihe, poput žubora vode, a onda sve glasnije! I to ne jedan, bezbroj glasova sve jače je šaputalo tamo, unutra, iza bršljana! Ništa nije mogao da razume, ničiji glas nije mogao da prepozna. Ali, kao hipnotisan, slušao je te šapate koji su ga prizivali da provali unutra! To više nije bila njegova slobodna volja, ali nije bilo ni tog straha koji bi mogao da ga zaustavi! Glasovi su ga zvali! Nudili su mu odgovore! Sada će se sve razjasniti! Sada će se sve završiti! Ispružio je ruke da pokida bršljan srastao sa vratima. Nisu ga bolele izgrebane ruke. Pokidao je bršljan ispod koga su se ukazala vrata! Čitav krešendo glasova sada ga je zvao da učini i taj poslednji napor, da provali unutra! Sada je znao da će ih sve videti! I bio je spreman da vidi bilo koga unutra, Aleksu Lakića, poludelog zbog zločina koji je učinio, njegovog oca Aranđela sa karabinom, Milutina i Gavrila sa bradama u četničkim uniformama, zadavljenu decu u kolevkama, od raka pojedenog Lazara, ili Lenku i Ilinku u samrtnom ropcu, pa čak, da, bio je spreman da vidi i nju, Belu prikazu, kako ih sve proždire! Samo na jedno nije bio spreman, samo jedna stvar bi mogla da ga užasne, a samo na to nije ni pomislio! I dok su vrata pod njegovim tezinom iz trećeg puta popustila, i kad je kroz njih propao unutra, upravo to se i dogodilo!
Užasnulo ga je to što unutra nije bilo nikog! I glasovi su svi odjednom zamukli…!