Laza Lazarević - Pripovetke

Лаза К. Лазаревић (Шабац, 1/13. мај 1851 – Београд, 29. децембар 1890/10. јануар 1891) је био српски књижевник и лекар. По њему је добила име Специјална болница за психијатријске болести Др Лаза Лазаревић у Београду и у Падинској Скели.
Лаза Лазаревић је рођен у Шапцу 1851. године. Отац Кузман, пореклом из Херцеговине, држао је са братом Михаилом трговачку радњу. Мајка Јелка, кћи шабачког кујунџије, оставши сироче удаје се за петнаест година старијег Кузмана у својој петнаестој години. У породици Лазаревић владао је примеран патријархалан ред. Када је Лаза имао девет година изненада му умре отац а годину дана касније и стриц Михаило. Тешке прилике у које је запала породица наметале су Лазаревићевој мајци велику одговорност. Она је требало да води рачуна и изведе на прави пут четворо деце, Лазу и његове три сестре. Лазина привреженост породици рефлектовала се на његов књижевни рад и култ породице и жртвовање њеним интересима је стално био присутан како у животу тако и у делима овог писца.
Основну школу и четири разреда гимназије Лазаревић је завршио у Шапцу. Његов отац је био пренумерант на многе књиге које су тада излазиле па је Лазаревић већ у раном детињству имао прилику да се упозна и заволи књижевност. У јесен 1867. када му је било шеснаест година, Лазаревић уписује Правни факултет Велике школе. Постао је секретар великошколског удружења „Побратимство“. Током студија права у Београду Лазаревић је био под утицајем Светозара Марковића и одушевљење за руски језик и књижевност захвата и Лазаревића, који је учио руски језик и читао дела руских револуционарних демократа Чернишевског, Писарева и Доброљубова. Пре него што је завршио права 15. јануара 1871. године изабран је за државног питомца да студира медицину у Берлину али му је стипендија одузета због прилика које су настале услед Париске комуне. Након тога, Лазаревић завршава права и постаје практикант Министарства просвете. Почетком наредне године поново му је потврђена стипендија и он одлази у Берлин. За време Српско-турског рата 1876 – 1877. Лазаревић прекида студије пошто је позван на војну дужност. Служио је као лекарски помоћник и био одликован сребрном медаљом за ревносну службу. Вративши се у Берлин завршава студије медицине 8. марта 1879. По повратку у Београд постављен је за лекара београдског округа а 1881. године постао је први лекар Опште државне болнице у Београду. Исте године Лазаревић се оженио Полексијом, сестром свог друга Косте Христића, са којом је имао три сина: Милорада, Кузмана и Владана и ћерку Анђелију. Кузман је преминуо након годину дана а Владан две године по рођењу. Упоредо са напорном праксом радио је и на књижевности. За десет година написао је свега девет приповедака док је осам остало недовршено. Почетком 1888. изабран је за члана Српске академије наука за заслуге на књижевном пољу. Фебруара 1889. постаје лични лекар краља Милана и бива унапређен у чин санитетског потпуковника. Српска академија наука је 8. јула 1890. наградила Лазаревићеву последњу приповетку „Он зна све“, а 10. јануара наредне године Лаза лазаревић је преминуо.
[уреди]