Komuniciram, dakle postojim

Maturski, seminarski i diplomski radovi iz marketinga.

Комуникација (лат. communicatio) представља чин преношења информације од појаве до појаве, особе до особе и од места до места.

Комуникација је важна активност коју чак и несвесно спроводимо у сваком тренутку нашег свакодневног живота.Често нисмо ни свесни да као индивидуе, комуницирамо са одређеном појавом или са више њих у исто време. Многи аспекти савремене комуникације се данас подразумевају, јер су постали природна активност у нашим дневним навикама.

Пренос информација као најчешћи облик савремене комуникације, може се, као у историји , тако и данас одвијати:
• У простору, при чему је потребно максимално смањити време потребно за пренос одређене информације
• У времену, о чему сведоче трајни записи

И ако има дугу историју, практично од постанка света, савремена комуникација остварује три основна начина:

• Говорним методама које користе живу реч
• У писаној форми, која користи знакове и симболе, као што су на пример слова алфабета(што представља графичке комуникације)
• Визуелним ефектима, где се такође користе знакови и симболи, који су осмишљени као придруживање једне или више речи посматраном објекту

ШТА ЈЕ ТО КОМУНИКАЦИЈА?

Немогуће је не комуницирати, нису вам потребне речи, граматика или синтакса.Људи комуницирају и пре него што су употребили језик користећи звукове и гестове¹
Све што је потребно за комуникацију јесте неко други:,,За разговор је потребно двоје''рекао је Тхореау ,,Један говори, други слуша''
Све живо на овој планети комуницира међусобно. Сматра се да чак и најједноставнији организми, попут бактерија, али и вируса, можда чак и приона, комуницирају међусобно путем синтезе и отпуштања разних хемикалија, на исти начин како међусобно комуницирају разни делови организама

На крају, и све информације – видне, слушне, и остале – преносе се на исти начин : променом набоја на једном мјесту станичне мембране, који доводи до промене поларизације целе станице, што узрокује секрецију или отпуштање/везивање трансмитера, који се даље преноси и изазива ланчану реакцију. Такав импулс путује живцима до мозга, где се обради и ствара се слика, звук, мирис, перципира се облик. А затим нас он провоцира на неки од одговора, који поновно истим начином одлази до периферије до усана које се развуку у смешак или гримасу, или пак до гласних жица које завибрирају и производе звук.