Kimon-Plutarh

Са представама о Грцима природно се појављује мисао о народу богато обдареном умним способностима, прослављеном у философији, науци, уметности – народу са пламеним осећајем слободе, са мржњом према тиранији, племену по преимућству републиканском. Скромно, скоро у сeнци, појављује се заједно са идеалним Грком фигура Римљанина, са његовим ограниченим светоназором, сиромаштвом теоријских начела, слабошћу умозрења, са (често) сувом практишношћу, са уским позитивизмом.
У цвету своје историје они никада од својих република никада нису могли образовати стамену, чврсту политичку целину; чак и када је хегемонија у грчком свету прешла у моћне руке господара Македоније, и тада су центрипеталне силе однеле победу над центрифугалним – монархија Александра Великог њега није надживела.
Склон више умозрењу, Грк је природно био склон да сву своју пажњу усредсреди на развој догматске мисли, а да у забораву остави област практичних односа. Исто тако, осећај слободе који је надахњивао Грке тешко да даје њиховом националном карактеру много предности у односу на Римљане. Слобода Грка је веома релативан појам: њихов стални страх од тираније је можда био један од спасавајућих инстинкта за којим су они имали потребе више него други народи. У стварности, у понашању најчистијих представника грчке расе, Атињана, да се врло јако осетити лично начело.
Историја Атине би се сасвим потпуно могла изожити у биографијама знаменитих лица која су била на челу њене републике – а то је тешко рећи за Рим. Атина је колевка демократије и наше цивилизације, она припада свим Европљанима.
Код Грка у реду историјских делатника преовладавају високоталентовани људи. Код Грка већи значај има генијалност појединца. Хероји грчког света су управљали судбином своје отаџбине у много пунијем смислу него што се то може рећи за Римљане. У односу та два народа према својим представницима постоји значајна разлика. У прегледавању извора из историје античке Грчке потребна је велика опрезност. Грчки историчари и политички писци чија су дела преживела, а међу којима су посебно угледни Херодот, Тукидид, Ксенофон, Демостен, Плутарх, Платон и Аристотел били су углавном Атињани или њени симпатизери, а сви су били политички конзервативци. Стога знамо далеко више о историји и политици Атине од било којег другог града и његове историје. Штавише, ови су се писци усредсредили готово само на целокупну политичку војну и дипломатску историју, а занемарили су економску и социјалну. Сва се историја античке Грчке мора борити с тим пристрасностима у својим изворима.
Атински државници су били више од личности од поверења свога народа – они су били његови љубимци; римски конзули су обично били просто чиновници. За историјске делатнике Атине није било временског рока (службе): они су стајали на челу целога живота – ако су остављали своју позицију, то је била народна немилост. Они су чак скончавали лоше: сетите се само Темистокла. Атињани су волели своје истакнуте делатнике; ако су их само поштовали, већ би их се почели бојати, па су журили да се од њиховог присуства избаве њиховим прогонством (остракизмом). У тој пракси се осећа беспомоћност пред зачараношћу умне силе, неспособношћу да се његова делатност задржи у одговарајућим границама- Атињанин се колебао између крајности бунта и религиозног поштовања.
Предмет овог рада биће двојица атинских државника, војсковођа, једном речју важних личности Грчке. Реч је о Кимону и Плутарху. Основни циљ рада јесте да прикаже и објасни значај ових личности у политичком животу посебно а и уопштено у животу старе Атине.

УВОД
1 Кимон – Плутарх 4
1.1 Живот Кимона 4
1.2 Ратовања Кимона 6
ЗАКЉУЧАК 11
ЛИТЕРАТУРА 12