ТЕХНИКА СКОКА У ВИС

Maturski, Seminarski , Maturalni i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima, carine i porezi.


Скок у вис представља једну од најатрактивнијих атлетских дисциплина првенствено захваљујући техници која је најзасту-пљенија на највећим светским такмичењима.
Након ходања и трачања најприроднији облик кретања су скокови од којих висински скокови плене својом атрактивношћу.
Кроз историју скока у вис може се видети да је човек тражио најекономичније начине како би прескочио што већу висину. У самим почецима развоја скока у вис користила се варијанта технике „просте маказе“, затим „хорајн“ или „згрчна“, а техника која се доста дуго задржала је „стредл“ или „опкорачна варијанта“....

ФАЗА ЗАЛЕТА

Сврха залета је да скакача доведе у оптимални положај за реализацију ефикасног одскока. Поред постизања оптималног положаја за извођење одскока, залетом се обезбеђује читав низ момената количине кретања што за време фазе лета и преласка преко летвице резултира обртањем тела скакача око све три осе обртања, неопходне за успешно извођење скока. Основна особина залета код скакача у вис је стална прогресија која достиже свој максимум у фази уласка у одскок. Дужина залета износи 10-14 тркачких корака, а код изразито брзих скакача и више. Она зависи од морфолошких и других квалитета скакача, његове кондицијске припремљености, од ветра и др. Залет се може поделити на две фазе: праволинијску и лучну...

Трчање по лучној путањи залета захтева сталне промене количине кретања тежишта тела у хоризонталној равни. У сваком од корака који се изводе при трчању по луку, потребно је да се реализују и ексцентрични одскочни импулси који изазивају промене вектора количине кретања у хоризонталној равни, тј. као последицу имају кретање скакача по дефинисаној путањи. Ексцентричност одскочних импулса обезбеђује се постављањем стопала одскочне ноге даље од пројекције тежишта тела у хоризонталној равни. Овакав начин трчања тражи од скакача да има снажну мускулатуру која одржава чврстину стопала у односу на могућа обртања око уздужне осе стопала. Она је потребна због положаја ослонца у односу на проксимални зглоб, где може доћи до превеликих окретања стопала у хоризонталној равни и проузроковања озбиљних повреда меких и тврдих ткива коштано зглобног апарата...

САДРЖАЈ:

1. Увод 3
2. Антропометријске карактеристике скакача у вис 6
3. Структурална и биомеханичка анализа скока у вис 8
3.1. Фаза залета 8
3.2. Фаза одскока 11
3.3. Фаза лета 13
3.4. Приземљење 14

4. Параметри скока у вис 16
5. Усавршавање технике скока у вис 20
6. Методика учења скока у вис 23
7. Закључак 27
8. Литература 28