Javni poredak i ljudska prava i slobode u Srbiji

Maturski, maturalni, seminarski, diplomski i master radovi iz prava.

Pripadnici policije u Srbiji nedovoljno poznaju međunarodne standarde o ljudskim pravima, a naše pozitivno pravo ne postavlja jasne zahteve za poštovanje takvih standar da. Takvo stanje, uz neke druge slabosti u policijskom radu i nedostatke pravosudnog sistema, dovodi do nepoštovanja ljudskih prava. To su činjenice koje su dobro poznate znatnom broju građana na osnovu sopstvenih iskustava iz protekle i ranijih decenija. Iste slabosti naše policije konstatovane su u Izveštaju o proceni ljudskih prava, etike i standarda policijskog postupanjau SRJ, koji je izrađen 2001. godine od strane eksperata Saveta Evrope.

Obaveza stalnog učenja o ljudskim pravima, koju proklamuje veći broj međunarodnih dokumenata, sve do nedavno je u potpunosti mimoilazila našu policiju. Ni danas u programima policijske obuke nema adekvatnih sadržaja o ljudskim pravima, a još pre samo dvadesetak godina u jednom od udžbenika za policijske škole stajalo je „crno na belo” da su pokreti „zelenih”, ženski pokreti i pokreti za zaštitu ljudskih prava potencijalni neprijatelji države i poretka u njoj i da, stoga, snage bezbednosti na njih treba da obrate „posebnu pažnju”. To je samo bio odraz opšteg stava koji je prema ljudskim pravima vladao u svim bivšim komunističkim zemljama Centralne i Istočne Evrope. Međutim, dok je većina tih zemalja posle rušenja Berlinskog zida brzo stupila na put tranzicije (prelaza iz nedemokratskog u demokratsko uređenje), sa Srbijom i Crnom Gorom to nije bio slučaj.

Tokom protekle decenije ljudska prava su ovde postala predmet otvorenog i grubog negiranja, a obim njihovog kršenja dostigao je kulminaciju u vezi sa oružanim sukobima u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu i Metohiji. U poslednjim godinama vladavine Miloševićevog režima, policija i služba državne bezbednosti otvoreno su korišćene kao fizička podrška režimu protiv uličnih demonstranata, političkih snaga opozicije, nevladinih organizacija, medija i pojedinaca koji su se javno suprotstavljali režimu. Prema retorici tog režima, sve su to bili „domaći izdajnici i strani plaćenici”, koje su zvaničnici režima i njegovi mediji grubo etiketiralii, čak, pozivali organe gonjenja na akciju protiv njih. Posle promene vlasti od oktobra 2000. godine, došlo je do postepenog popravljanja stanja, ali se ljudska prava nalaze i dalje nezadovoljavajuće nisko na listi vrednosti koje štiti i poštuje policija.

U isto vreme, samo mali broj građana je upoznat sa svojim pravima i procedurama za pribavljanje zaštite u slučaju povreda tih prava od strane policije. Još manji broj njih je spreman da se u takvim slučajevima obrati pritužbom policiji ili sudovima. Poverenje u nepristrasnost policijskih starešina, koji bi trebalo da objektivno istraže svaki slučaj na koji građanin ukaže pritužbom, s razlogom ne postoji. Sudski postupci su veoma skupi, a zakonske odredbe o krivičnoj i građanskoj odgovornosti policije i države nepotpune su i neprikladne za obezbeđenje zaštite ljudskih prava. Uz to, opet s razlogom, u čitavom društvu vlada uverenje da su sudovi, a pogotovo javna tužilaštva, pre na strani policije nego oštećenih građana. Druge procedure koje bi bile za građane jeftinije i pristupačnije, kao što je, naprimer, ombudsman ili drugo slično nezavisno telo za kontrolu nad policijom, kod nas još uvek nisu zaživele, postoje ali građani još uvek nemaju poverenja i ne poznaju njegovu funkciju. Tako većina slučajeva kršenja ljudskih prava od strane policije ostaje ne kažnjena, a sve sto ne kažnjavamo samo utire put ponavljanju te nemile prakse.

Kršenje ljudskih prava od strane policije nije pojava koja se sreće samo u tranzicionim zemljama. Pre se može reći da je to problem od univerzalnog značaja, s tim što su njegove razmere različite od zemlje do zemlje.Uprkos tome što su javnost i vlast i u zemljama s većim stepenom demokratije spremnije da se suoče s tim problemom, on i dalje postoji, a njegovo opstajanje se uglavnom povezuje sa prirodom policijske uloge u društvu i sporim promenama u načinu njenog vršenja. Upravo da bi pružio podršku individualnim naporima svojih članica na tom polju, Savet Evrope je 1997. godine pokrenuo program „Policija i ljudska prava 1997-2000. godine”. Taj je program bio usmeren na obezbeđenje strukturnog okvira za stvaranje i jačanje svesti o ljudskim pravima i funkcionisanju policije, a njegov uspeh je podstakao Direktorat za ljudska prava Saveta Evrope da nastavi svoju aktivnost sa novim programom „Policija i ljudska prava posle 2000. godine”.

Prijemom u Savet Evrope (3.aprila 2003.), Srbija i Crna Gora je preuzela i obavezu da unapredi stanje ljudskih prava, kao i da reformiše policiju i druge snage bezbednosti u što kraćem roku. Ta je obaveza dobila i svoj međunarodnopravni izraz posle ratifikacije dva najznačajnija evropska dokumenta iz ove oblasti: Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i Konvencije za sprečavanje mučenja i nečovečnih ili ponižavajućih postupaka i kažnjavanja (obe su konvencije ratifikovane 26.decembra 2003). Istovrsne obaveze proizlaze i iz brojnih drugih konvencija UN, koje smo ranije ratifikovali. Međutim, naše pozitivno pravo još uvek nedovoljno podržava poštovanje preuzetih međunarodnih obaveza u ovoj oblasti. S tim u vezi, naročito je neprihvatljivo trogodišnje odlaganje donošenja novog zakona o policiji, kao i podjednako dugo odbijanje vlade da shvati od kolikog je značaja za demokratizaciju društva i vladavinu prava to da se na listi njenih prioriteta nađe reforma policije.