Javna dobra i zajednicki resursi

Reči jedne stare pesme kažu da je „najbolje u životu ono što je besplatno“. Ako se za trenutak zamislimo, otkrićemo čitav niz dobara na koje se ove reči mogu odnositi. Neka dobijamo od prirode- reke, planine, plaže, jezera i mora. Od države dobijamo neka druga dobra, recimo, igrališta, parkove i priredbe. U oba slučaja, ljudi ne moraju da plate kad odluče da koriste ta dobra.
Besplatna dobra su posebni izazov za ekonomsku analizu. Većina dobara u ekonomiji se alociraju na tržištima, gde kupci plaćaju ono što dobiju, a prodavcima se plaća za ono što obezbeđuju. Za takva dobra, cene predstavljaju signale koji upravljaju odlukama kupaca i prodavaca. Međutim, kada su dobra besplatno dostupna, tržišne sile koje inače alociraju resurse u našoj ekonomiji- nisu prisutne.



1. JAVNA DOBRA: ŠTA NAM DRŽAVA PRUŽA, A ŠTA ŽELIMO?


Država i tržište su komplementi i međusobno se trebaju nadopunjavati, jer tržište nije savršeno u svom delovanju već «proizvodi» određene eksternalije odnosno niz nesavršenosti, pa se upravo država javila kao ona koja njegove nesavršenosti ispravlja i koriguje. Jedan od temeljnih nedostataka delovanja tržišta nazire se u ponudi javnih dobara. Kada se radi o privatnim dobrima svaki građanin izražava svoje preferencije kroz količinu dobara koje želi kupiti, kao i raspoloživim novcem kojim kupuje privatna dobra.
Država kao «milosrdan diktator» nagađa želje potrošača- građana za javnim dobrima, jer građani ne iskazuju direktno svoje preferencije za javnim dobrima. Kako naterati zajednicu da otkrije svoje preferencije za javnim dobrima? Za razliku od «privatnih» preferencija, kada se radi o javnim dobrima odluka se donosi političkim procesom odlučivanja. Odluke u javnom sektoru donose se u procesu javnog izbora.
Država zapravo treba otkriti sklonosti potrošača za javnim dobrima, odnosno način na koji država odlučuje o svojoj gospodarskoj politici. Javni izbor polazi od pretpostavke da se političari ponašaju tako da povećaju svoje izglede za svoj reizbor, pa će u skladu s time verovatno biti određena i struktura javnih dobara.
Tri su temeljna pitanja vezana uz ponudu i proizvodnju javnih dobara: a) otkrivanje preferencija - koja javna dobra društvo potražuje i koliko je spremno platiti za njih; b) političko cenkanje - kako se donose odluke o dobrima, koju količinu dobara uključiti u javni domen i kako učiniti da svi imaju pristup tim dobrima; c) proizvodnja samih dobara od strane javnih i privatnih izvršitelja.

Država danas pruža mnogobrojna dobra. Neka su javna dobra čista (npr. pravni sustav), a neka su nečista (npr. obrazovanje). No, činjenica je da kako su se države razvijale i kako su ljudi postajali imućniji, njihove preferencije su postajale složenije, odnosno želeli su bolji kvalitet i širi spektar javnih dobara, pa tako žele čistiji vazduh, bolju zdravstvenu zaštitu, zdraviji način života, žele bolje obrazovanje, sigurnije puteve. Ali ta dobra žele uz što je moguće niže troškove, drugim rečima za određeno javno dobro, žele da plate što je moguće manje poreza. Iako uvek tvrde da su spremni da plate više poreza za određeno javno dobro, na kraju uvek glasaju, za svakog koji im obećava smanjenje poreza.




No, da li je država uvek nudila javna dobra kao danas? Mnoga javna dobra koja države danas osiguravaju nisu se nekada pružala. Tokom vremena funkcije države su se promenile kao i dobra koja ona pruža. Pre modernih današnjih država, države su «proizvodile» samo nekoliko javnih dobara, a njihov je primarni cilj bio najpre nacionalna sigurnost. Često je količina i kvaliteta pruženih javnih dobara varirala i zavisila prvenstveno od ekonomske situacije ili od odnosa između gospodara i zakupca.
Vrlo često su u razdoblju između 13. i 17. veka izbijale razne bolesti, epidemije, razdoblja oskudice (gladi) pa su se u skladu s time javljale inicijative o (dodatnoj) ponudi javnih dobara. Razvitak kapitalizma dao je novi zamah nastanku moderne države, a time i ponude javnih dobara. Industrijska revolucija krajem 18. veka, nagli rast populacije, urbanizacija u 19. veku postaju svojevrstan preskupi teret za crkvene institucije i određeni krug privatnih kapitalista, pa država na sebe preuzima ponudu novih javnih dobara. Tokom 20. veka dolazi do velikog proboja i širenja palete javnih dobara u koju su uključeni izgradnja infrastrukture, zdravstvo, obrazovanje, socijalna pomoć, stanovanje, prevoz i dr.
Kako su se države razvijale i njihovi građani postajali bogatiji, njihove preferencije za javnim dobrima postajale su sve složenije. Svakako, pružanje javnih dobara nije se automatski odvijalo, već je na širenje ponude javnih dobara uticao čitav niz borbi reformista, političkih pokreta, i raznih stručnjaka.

Međutim, u današnjim globalističkim zakonima življenja i stvaranja, pitanje ponude javnih dobara mora biti preispitano i revidirano. Države su sve više suočene sa manjkom novca- sredstava u proračunu, mnogobrojnim trendovima u vidu demografskih promena, starenja stanovništva, povećanog broja nezaposlenih, opadanja poreznih prihoda radi porezne konkurencije i dr. pa se sve više zagovara privatizacija u javnom sektoru. Dodatno pitanje u današnje vrijeme jeste i pitanje ponude «globalnih» javnih dobara.
Kada aktivisti za zaštitu okoline pozivaju na smanjenje pritiska zagađenja atmosfere, oni traže da se napravi socijalni izbor o iskorišćavanju globalnog javnog dobra – atmosfere. Kada se poljoprivrednici bune protiv nepoštene trgovine, oni u stvari traže reforme u multilateralnim trgovinskim režimima – koji postaju globalno javno dobro. Kaul i Mendoza smatraju da je javno dobro «globalno» ako se njegove koristi i/ili troškovi dele između zemalja u različitim regijama, te između sadašnjih i budućih generacija/naraštaja i ako se ne diskriminiše niti jedna populacijska sredina. Međunarodno gledano, ne postoji odgovarajuća institucija kao što je država koja bi pružala međunarodno javno dobro, pa u budućem razdoblju zasigurno ostaje dalje pitanje reforme ponude javnih dobara s obzirom na ekonomsku i političku krizu u svetu.



2. RAZLIČITE VRSTE DOBARA

1. Privatna dobra imaju osobine i isključivosti i rivaliteta. Razmotrimo, na primer, čokoladu. Čokoladi je svojstvena isključivost, jer je moguće nekog sprečiti da je jede- jednostavno mu je nećete dati. Čokoladi je svojstven i rivalitet, jer ako jedna osoba jede čokoladu, druga ne može da jede tu istu čokoladu. Većina dobara u ekonomiji jesu privatna dobra poput čokolade.

2. Javnom dobru nisu svojstveni ni isključivost, niti rivalitet. Odnosno, ljudi ne mogu da se spreče da koriste javno dobro, a korišćenje nekog javnog dobra od strane jedne osobe ne smanjuje sposobnost druge osobe da ga koristi. Na primer, sirena koja upozorava na dolazak tornada u malom gradu jeste javno dobro. Kada sirena zasvira, nemoguće je nekoga sprečiti da je čuje. Osim toga, kad neko stekne korist od ovog upozorenja, on ne umanjuje tu istu korist nekom drugom.

3. Zajedničkim resursima je svojstven rivalitet, ali ne i isključivost. Na primer,riba u moru ima osobinu rivaliteta: ako neko uhvati ribu, manje ih ostaje nekom drugom za ulov. Ipak, riba nema svojstvo isključivosti jer, imajući u vidu ogromnu veličinu okeana, teško je sprečiti ribare da love ribu u njemu.

4. Kada neko dobro ima svojstvo isključivosti, ali ne i rivaliteta, ono predstavlja primer prirodnog monopola. Na primer, razmotrimo protivpožarnu zaštitu u malom gradu. Lako je isključiti ljude iz njenog korišćenja: vatrogasna stanica može jednostavno da pusti da kuća izgori. Ipak, zaštita od požara nema svojstvo rivaliteta. Vatrogasci provode mnogo vremena čekajući da izbije požar, pa je malo verovatno da će zaštita dodatne kuće smanjiti zaštitu koja stoji na raspolaganju ostalima. Drugim rečima, kad grad jednom plati vatrogasnu stanicu, dodatni troškovi zaštite jos jedne kuće su mali.


Javna dobra su karakteristična po tome što je teško, ako ne i nemoguće vršiti njihovo cenovno određivanje i zato ih privatni ponuđači ne mogu obezbediti. Javna dobra, ukoliko se daju jednom korisniku biće dostupna i svima ostalima. Veoma ih je teško, ako čak i nemoguće dodeliti onim potrošačima koji plaćaju. Privatnim firmama je izuzetno teško da proizvedu i iznesu na tržište javna dobra. Pošto je javno dobro po prirodi takvo da ga je nemoguće isporučiti samo jednom kupcu koji će ga i platiti, potrošač nije sklon da kupi to dobro. Država zato treba da obezbedi sve ono što ljudi pojedinačno uopšte ne mogu da urade ili ne mogu dobro da kupe, kada deluju odvojeno ili samostalno.


Ne postoje potpuno jasno definisana javna dobra ( npr. vazduh, radio i TV program ), ali postoje neka koja su bliska ovoj definiciji i veoma su važna za ekonomski razvoj ( odbrana, red, zakon, osnovna infrastruktura, itd. ). Naravno da nije ostvarivo primeniti tržište i slučaju odbrane zemlje, jer je to javno dobro, od kojeg koristi ima čitava nacija. Tržišna rešenja za pojedine infrastrukturne objekte i sredstva je moguće primeniti, ali se u tom slučaju otvara pitanje teškoća naplate usluga, zbog visokih fiksnih troškova.


3. JAVNA DOBRA

Da bismo shvatili kako se javna dobra razlikuju od ostalih dobara i kakve probleme predstavljaju za društvo, razmotrimo jedan primer: vatromet. Ovo dobro nema isključivost jer je nemoguće bilo koga sprečiti da gleda vatromet, a nema ni svojstvo rivaliteta, jer uživanje jedne osobe u vatrometu ne smanjuje uživanje druge osobe.


Problem "Besplatne vožnje"


Stanovnici Smoltauna u SAD vole da gledaju vatromet za praznik 4. juli. Svaki od 500 stanovnika ovog grada pripisuje tom doživljaju vrednost od 10 dolara. Trošak organizacije vatrometa iznosi 1000 dolara. Pošto je korist u vrednosti od 5000 dolara veća od troškova u iznosu od 1000 dolara, za stanovnike Smoltauna je efikasno da organizuju vatromet za 4. juli.

Da li bi individualno tržište obezbedilo efikasan ishod? Verovatno ne bi. Zamislite da Elen, preduzetnica iz Smoltauna, odluči da organizuje vatromet. Elen bi sigurno imala problema sa prodajom karata za vatromet jer bi njihovi potencijalni kupci brzo shvatili da vatromet mogu da gledaju i bez karte. Pošto vatromet nema osobinu isključivosti, ljudi su podstaknuti da besplatno imaju koristi. "Besplatnom vožnjom" osoba stiče korist od nekog dobra, ali izbegava da ga plati.

Ovaj tržišni neuspeh može da se shvati ako se ima u vidu da je on posledica eksternalije. Kad bi Elen zaista organizovala vatromet, izazvala bi eksternu korist za one koji bi ga gledali a da za njega nisu platili. Kad odlučuje da li da organizuje vatromet, Elen ne uzima u obzir ove eksterne koristi. Mada je organizovanje vatrometa društveno poželjno, ono nije profitabilno za pojedinca. Kao rezultat toga, Elen donosi društveno neefikasnu odluku da ne organizuje vatromet.