Jakov Ignjatović - Večiti mladoženja

Јаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) је био познати српски романописац и прозни писац из 19. века.
Игњатовић се родио у Сентандреји. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију у Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд. У Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854-1856, затим „народни секретар“ у Карловцима и велики бележник у Новом Саду. У периоду од 1863. до 1879. живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу.
Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. Умро је у Новом Саду 1889. године.