Iz kojih razloga Niče smatra da je istina metafora

Maturski, Seminarski , Maturalni i diplomski radovi iz biologije, psihologije ,filozofije , ekologije, fizike, geografije, Istorije i hemije.


Niče je rođen 1844. godine u Rekenu u Nemačkoj kao sin strogog luteranskog pastora. U mladosti je bio adolescentsko čudo, talentovani lingvist i nadareni muzičar amater. Rano je izgubio veru u hrišćanstvo, napustio studije teologije da bi postao brilijantan student klasičnih nauka. Sa 24 godine postavljen je za profesora klasične fililogije na univerzitetu u Bazelu.

Život mu se dramatično menja kada dolazi do Šopenhauerove (Arthur Schopenhauer) knjige Svet kao volja i predstava (1818). Ta knjiga utvrđuje njegov sopstveni ateizam i omogućava mu da svoja razmišljanja sistematizuje kao koherentan pogled na svet. Kao mladić, upoznao je Vagnera (Richard Wagner) i njegovu ženu Kozimu kojima je bio očaran u danima svoje mladosti. Prva njegova velika knjiga Rođenje tragedije posvećena je Vagneru. Nakon toga piše seriju aforističkih knjiga, poput Ljudsko, suviše ljudsko ( 1878 ), gde zapadnu civilizaciju izlaže oštroj kritici. Tokom kasnih 1870-ih Ničeovo zdravlje se postpeno pogoršava, što ga konačno primorava da napusti profesorski poziv.

U svojim zrelim godinama Niče se često loše osećao i verovatno je da je imao sifilis. Patio je od čitavog niza bolesti, uključujući tu i teške glavobolje, nesanicu i bezmalo slepilo koje ga je dovodilo u stanje suicidalnog očaja. Do kraja života putovao je svuda po Evropi, bezuspešno pokušavajući da se oporavi. Izgleda prilično očigledno da je njegova lična borba sa bolešću oblikovala i njegovu filozofsku misao. Niče je smatrao da je moderna civilizacija obolela i zatrovana hrišćanstvom i nihilizmom, a da je njegova misija da tome nađe lek.

Tokom 1882. godine pisao je Tako je govorio Zaratustra gde je izneo dve ideje po kojima će najviše ostati zapamćen: ideju "nadčoveka" i "večnog vraćanja istog"...

Sadržaj :

UVOD 3
1.1 Iz kojih razloga Niče smatra da je istina metafora? 5
ZAKLJUČAK 10
LITERATURA 11