ISTORIJSKI RAZVOJ FINANSIJA I NAUKE O FINANSIJAMA

Stalni porast proizvodnih snaga i s tim u vezi pojava viška proizvoda dovela je do razvoja robne proizvodnje i razmene, što je kasnije uslovilo pojavu novca. Nastanak države kao rezultat klasnog društva uslovio je pojavu novca, kao opšteg ekvivalenta a time i pojavu finansija i finansijske privrede. Naime, državi kao sili iznad društva i kao aparatu vladajuće klase u potčinjavanju slabijih društvenih slojeva bila su nužna sredstva, u prvom redu za održavanje državnog aparata.

U državama starog veka (Egipta, Grčke, Rima) postojala je ne samo razvijena razmena već i razvijena javna odnosno finansijska privreda. Nestankom država robovlasničkog sistema i pojavom feudalizma kao novog društveno-ekonomskog sistema nestala je i javna privreda, a robovlasničku privredu zamenila je naturalna privreda, čime je prestala potreba za postojanjem novca. Takva situacija ostala je sve do ranog srednjeg veka.

Zadaci države u ovom periodu svodili su se, uglavnom, na odbranu zemlje i održavanje pravnog poretka. To je obavljano pretežno na taj način što su pojedini članovi zajednice bili obavezni da obavljaju određene dužnosti, s tim da sva potrebna sredstva za izvršenje tih dužnosti sami obezbeđuju. Naravno, te dužnosti su mogli obavljati samo pripadnici bogatog sloja (feudalci), koji su imali organizovane posede i besplatnu radnu snagu (kmetove).
Takva organizacija mogla je ostati sve dotle dok je poljoprivreda bila glavno zanimanje ljudi i najvažniji izvor prihoda.
Razvojem zanatstva i gradske privrede i s tim u vezi jačanjem novčane privrede, dotadašnji način upravljanja državom i organizacija vršenja državnih funkcija nije više mogla odgovarati novonastalim uslovima.

Stalni razvoj zanatstva uslovljavao je permanentan rast zaposlenosti, a izmenjeni uslovi ratovanja zahtevali su ne samo veće troškove nego i obrazovan kadar za vojsku. Očigledno da se to nije moglo obezbediti radom s vremena na vreme, a još manje sopstvenim sredstvima samo određenog kruga pojedinaca. Državne funkcije nisu se mogle više objaviti uzgredno, već su morale postati stalno zanimanje onih koji su ih vršili. Tako nastaju posebni organi i ustanove u kojima se zapošljavaju ljudi koji vrše državne funkcije kao trajno zanimanje.
Tada se i pojavljuje pitanje na koji način obezbediti sredstva za izdržavanje takvog državnog aparata, s obzirom na to da imovina države odnosno vladara i prihodi od te imovine nisu bili više dovoljni da bi se putem njih podmirile narasle potrebe. Razvojem novčane privrede u sve većoj meri dolazi do izražaja potreba za gotovim novcem.
Tako je došlo i do uvođenja obaveznih davanja (dažbina) te na toj osnovi do pojave javne (finansijske) privrede, ali istovremeno i do pojave čitavog niza problema u vezi sa ubiranjem dažbina. Dakle, nastajanje javne privrede (finansija), sa stanovišta nauke o finansijama, bio je uslovljen promenama ekonomske, socijalne i političke prirode. Sve te promene izvršene su pri kraju srednjeg veka, kada treba i tražiti začetke i forme državne organizacije na kojima počiva kapitalističko društveno-ekonomsko uređenje.

Poseban impuls nastanku finansija stvoren je razvojem gradova i gradske privrede jer su rasle i potrebe stanovništva, a uporedo sa tim i potrebe koje je morala da podmiruje država (javne, odnosno kolektivne). Tako novonastale potrebe država je rešavala svojom finansijskom aktivnošću. Proširivanjem funkcija države i sve većim uticajem širokih narodnih masa u političkim i društvenom životu dolazi do sve demokratskijeg gledanja na upravljanje finansijama. Mlada buržoazija, koja je postala moćni faktor tražila je sve više udela u upravljanju državom i njenim organima. Građani se nisu mogli zadovoljiti samo obavezama u plaćanju dažbina, već su tražili udela i u kontroli trošenja tih sredstava.
Zahtevi su bili usmereni ka demokratizaciji državnog upravljanja i trošenja državnih sredstava. Ta demokratija u trošenju državnih sredstava ispoljavala se u tome što se pribavljanje finansijskih sredstava ne posmatra samo sa fiskalnog stanovišta, već i sa ekonomskog i socijalno-političkog aspekta.
Dok je u prethodnom periodu pitanje finansija bilo isključivo pravo vladara, aristokratske klase i viših društvenih slojeva, putem istorijske borbe sve više dolazi do uticaja i najširi krug narodnih masa, pa prema tome i do demokratizacije u finansijama.
U tom smislu poznata je stoletna borba engleskog naroda sa svojim vladarima za buržoasko pravo parlamenta (Magna Carta Libertatum 1215. g).6) Naravno, ovu demokratizaciju odnosa treba shvatiti više kao otvaranje toga procesa, jer puna demokratizacija odnosa u sferi podmirivanja kolektivnih (opštedruštvenih) potreba zahteva dalekosežne promene u društveno-ekonomskim odnosima lišenim eksploatacije i klasnih protivurečnosti imanentnim kapitalističkom društveno-ekonomskom uređenju.
Upravo, o stvarnoj demokratizaciji odnosa u ovoj sferi može se govoriti tek pojavom socijalističkih država odnosno sa razvojem socijalističkog društveno-ekonomskog odnosa, u kome nema eksploatacije i pretvaranja viška rada ni od pojedinca ni od države.
Izloženi kratak istorijat razvoja finansijske delatnosti praćen je i nastojanjem teoretičara da finansijske fenomene svoga doba izučavaju i objašnjavaju.
Međutim, dugo vremena sve dok se nisu oformili kao samostalna disciplina, finansije i finansijska teorija određivani su u sklopu čitavog niza naučnih oblasti: u okviru opšte ekonomske nauke, političke nauke, sociološko-etičke nauke. Ipak finansijski fenomeni su najviše razmatrani u sklopu opštih ekonomskih nauka, očigledno zbog njihove direktne uzajamne povezanosti. Stoga ćemo se u izlaganju koristiti uglavnom teorijskih razmatranja finansijskih fenomena kroz istoriju ekonomskih doktrina. No pre toga, ocenjujemo za potrebno da odgovorimo na pitanje zašto treba izučavati istoriju finansijske misli?
Pojmovi, metodi i rezultati rada prethodnih generacija koji se mogu koristiti biće sačuvani od strane savremene generacije. Zašto se onda moramo vraćati na stare autore i ponavljati zastarela gledišta? “Ne može li se starine s pravom ostaviti brizi nekolicine specijalista koji vole po njoj prekopavati”, kako to kaže J. Šumpeter.7) Za odgovor na ova pitanja poslužićemo se razlozima koje je dao taj veliki teoretičar istorije ekonomskih doktrina. Upravo izučavanje razvoja ekonomske misli (uključujući i finansijsku) možemo izvući ove koristi: pedagoške koristi, nove ideje i uvid u način ljudskog mišljenja.
Prvo, nastavnici i studenti koji pokušavaju da se ponašaju, po teoriji da je najnovija rasprava sve ono što im treba brzo će otkriti da su upali u nepotrebne i ozbiljne teškoće.
Ako sama ta rasprava ne daje minimum istorijskih aspekata, nikakav stepen ispravnosti, originalnosti, preciznosti ili elegancije, neće ukloniti osećaj nedostatka usmerenosti i značenja koji će se širiti među studentima, ili bar među većinom studenata (i ne samo studenata). To je zbog toga što bez obzira na područje, problemi i metodi, sa kojima se u određeno vreme radi sadrže dostignuća i nose obeležja rada koji je izvršen u prošlosti pod sasvim drugačijim uslovima. Smisao i vrednost određenog problema i metoda ne može se u potpunosti shvatiti bez poznavanja prethodnih problema i metoda na koje su dati ili pokušavani da se daju odgovori.
Drugo, čovekov um je sposoban da izvuče novo nadahnuće iz izučavanja istorije nauka. Neko je za to sposoban više, neko manje, ali je verovatno malo onih koji iz toga ne izvlače nikakvu korist. Ljudski um bio bi veoma spor, ako ne bi, stojeći iza rada svoga vremena i obuhvatajući pogledom široke spletove prošle misli, proširio svoj sopstveni vidokrug. Plodnost tog iskustva može ilustrovati činjenica da su osnovne ideje koje su se na kraju razvile u teoriji relativiteta najpre pojavile u knjizi zaustavljenog napretka; o našoj o istoriji mehanike. Ali, pored inspiracije, svako može izvući pouke iz istorije svoje nauke, koje su korisne, mada ponekad i obeshrabrujuće.
Učimo kako o praznim tako i o plodnim polemikama: o uzaludnim naporima i zabludama; o vremenima zavisnosti od slučaja; o tome (neke) stvari ne treba raditi. Učimo zašto smo ovde gde smo i zašto nismo otišli dalje.
Treće, najveće priznanje koje se može dati istoriji neke nauke, sastoji se u tome da nas ona veoma mnogo uči o načinu rada čovekovog uma. Materijal koji ona daje odnosi se samo na posebnu vrstu intelektualne aktivnosti. Ali unutar tog područja njeni dokazi su gotovo idealno potpuni. Ona pokazuje logiku na konkretnom, logiku na delu, logiku ujedinjenu sa vizijom i svrhom. Ni u jednom području ljudskog rada kao u ovom ljudi se ne brinu toliko, da izveste o svojim mentalnim procesima, što je veoma značajno za potpunije shvatanje određenog problema (naročito u oblasti ekonomije), jer je veoma teško svestranije shvatiti i razmišljati o nekim fenomenima bez određenog znanja o tome kako su o tom fenomenu razmišljali prethodni mislioci.

Prva teorijska razmišljanja o finansijama susrećemo kod Aristotela (384-322. godine p.n.e.), Platonovog učenja, Ksenofonta (430-355. godine p.n.e.), Sokratovog učenja, ali bez određene sistematike i metoda u obradi te materije. Tako, Aristotel obrađuje problem neplaćanja dugova, koji su slobodne ljude pretvaralo u robove, smatrajući pri tome da je davanje zajmova uz kamatu nedoličan posao, na koji način je, istovremeno, pokušao da uđe u problematiku rasporeda poreskog tereta, Ksenofont je razmatrao problematiku državnih prihoda.
I u Starom Rimu možemo se sresti sa izvesnim razmišljanjima koja se odnose na finansijsku problematiku, npr. kod Tacita (55. do 116/120) možemo naići na njegovo razmišljanje o fenomenu prijavljivanja poreza.
Kao prvi podaci koji su ostali o finansijama iz ranog srednjeg veka su podaci iz arapske nauke koja svoj procvat doživljava u XII i XIII veku. Najpoznatiji mislilac toga doba Ibn Haldun u svom delu “Prolegomena za svetsku istoriju” piše da moć države počiva na dva stuba: dobroj vojsci i dobrim finansijama: “popusti li jedan od njih, snaga države mora nazadovati”. On se zalaže za ukidanje poreza na trgovinu.
U Evropi toga vremena, kao pisac koji se, uzgred, bavio i finansijskom problematikom ističe se Toma Akvinski (1224/1225-1274) koji je razmatrao pitanja novca, poreza uopšte, kao i problematikom državnih rezervi.
Prvi ekonomski mislioci, naravno uključujući i finansijske, u pravom smislu reči javljaju se tek u XV veku, što je istorijski bilo uslovljeno bitnim promenama u društveno - ekonomskim odnosima. Kao što smo već rekli, finansijska pitanja uglavnom su bila tretirana u sklopu drugih naučnih disciplina, sve do izdvajanja nauke o finansijama u posebnu disciplinu.