Internet komunikacija - poznanstva preko interneta

SADRŽAJ

1. SADRŽAJ 1
2. INTERNET KOMUNIKACIJE 2
2.1 OSNOVNE ODLIKE INTERNET KOMUNIKACIJE 2
3. INTERNET KAO MESTO SUSRETA 3
3.1 OSOBINE LIČNOSTI I KARAKTERISTIKE ONLINE PONAŠANJA 3
3.2 VIRTUELNE ZAJEDNICE - POZNANSTVA 8
3.2.1 CHAT 10
3.2.2 FORUMI 12
3.2.3 E-MAIL (ELEKTRONSKA POŠTA) 13
4. SLUČAJEVI 15
4.1 DŽORDŽ GILESPI (GEORGE GILLESPIE) PROTIV AOL-A (AMERICA ONLINE) 15
4.2 NAROD PROTIV AJDINA GAFARIJA (AIDIN GHAFFARI) 16
4.2.1 Opis slučaja 16
4.2.2 Suđenje 16
4.2.3 Presuda i obrazloženje 18
4.2.4 Kritički osvrt na slučaj 18
4.3 NAROD PROTIV KEVIN DŽORDANA (KEVIN JORDAN) 20
4.3.1 Opis slučaja 20
4.3.2 Suđenje 21
4.3.3 Presuda i obrazloženje 22
5. ZAKLJUČAK 26
6. LITERATURA 27

2. INTERNET KOMUNIKACIJE

Internet predstavlja idealan medijum i sredstvo za realizaciju većine postavljenih zahteva. Količina informacija, brzina dostupnosti, vremenska neograničenost njihovog korišćenja, odsustvo geografskih barijera i način dostavljanja su one karakteristike i prednosti koje su nametnule Internet kao logičan izbor za komunikaciono sredstvo i primarni komunikacioni medijum.

Internet ostvaruje svoju komunikacionu ulogu uz koordinaciju sa klasičnim načinima ostvarivanja veza. Skupovi, okupljanja, zabave, druženja se održavaju na svim nivoima.

Pojam Internet komunikacija podrazumeva više informatičkih alata i tehnologija primarno baziranih na korišćenju Interneta koje upotrebljavamo za ostvarivanje postavljenih ciljeva. Primarni vid Interneta koji se koristi je WWW korišćenjem HTTP protokola upotrebom primarno HTML strana za prezentaciju klasičnog tekstualnog i multimedijalnog sadržaja.
2.1 Osnovne odlike Internet komunikacije

Istraživanja Interneta kao medija komunikacije prožeta su težnjom da se da odgovor na jedno osnovno pitanje, često označavano terminom "Internet paradoks": da li će Internet, iako je tehnologija osmišljena da proširuje i pojačava komunikaciju među ljudima, dovesti do otuđenja pojedinaca, odnosno do sve većeg stepena socijalne izolacije. Naime, glavni strah bio je da će Internet komunikacija zameniti sve ostale vidove komunikacije, pre svega onu neposrednu, licem u lice.

Rezultati CePIT-ovog istraživanja pokazuju da korisnici Interneta u Srbiji sa svojim prijateljima, rođacima i poslovnim partnerima dominantno komuniciraju licem u lice i telefonom, a Internet komunikacija ima primat samo u situaciji kada su oni međusobno veoma udaljeni, odnosno kada žive u različitim zemljama. Dakle, ne možemo nikako govoriti o tome da prosečnom korisniku kontakti u virtuelnom svetu zamenjuju kontakte uživo.

Sa druge strane, jedan od veoma velikih potencijala, kada govorimo o upotrebi Interneta u različite svrhe, ispoljio se i kod korisnika u Srbiji. Naime, skoro 1/3 (tačnije 31%) ispitanika obuhvaćenih ovim istraživanjem smatra da se u komunikaciji putem Interneta često oseća slobodnije i opuštenije nego što je to slučaj u svakodnevnoj komunikaciji. Ovo može biti veoma važno za različite oblasti: od upotrebe Interneta u svrhe obrazovanja, do marketinga.

Ono što se sa sigurnošću može tvrditi, kada govorimo o osnovnim oblicima online ponašanja, jeste da se o korisnicima Interneta ne može govoriti kao o uniformnoj populaciji. Jedna od relevantnih razlika svakako je uzrast. Tako su mlađi ispitanici, pre svega adolescenti, znatno češće skloni da na Internetu iniciraju kontakte sa nepoznatim osobama.

Mlađi ispitanici češće i uživo upoznaju svoje Internet poznanike (58,8%, a kod starijih je to samo 36,7% slučajeva) i generalno gledano su slobodniji od starijih korisnika Interneta. Interesantno je, takođe, da muškarci (53,5%) nešto češće od žena (46,4%) uživo upoznaju osobe koje su prethodno poznavali samo preko mreže.
3. INTERNET KAO MESTO SUSRETA
3.1 Osobine ličnosti i karakteristike online ponašanja

Činjenica da se sve češće, ne samo u okvirima akademske zajednice, već i u javnosti, govori o fenomenima vezanim za odnose uspostavljene putem mreže verovatno je uticala na to da se pojavi čitav niz stereotipa o korisnicima Interneta i njihovom karakteristikama. Tako je jedno istraživanje sprovedeno u SAD pokazalo da su korisnici Interneta, tačnije oni koji na Internetu sklapaju različita poznanstva, viđeni kao osobe koje imaju problema u snalaženju u socijalnim situacijama, kada su sa drugima licem u lice, kao stidljivi, abnormalni, anksiozni, frustrirani, usamljeni i depresivni ljudi koji su u stanju da komuniciraju jedino krijući se iza monitora. Sa druge strae, strahovi da bi upotreba Interneta mogla da dovede do urušavanja socijalne mreže pojedinca, do njegovog otuđenja, da ugrozi njegovu psihlošku i životnu dobrobit, da umanji društveni aktivizam i stepen socijalne uključensti, da podriva kvalitet porodičnog života, obilato su potkrepljivani ranim studjama kakve su Krautova The HomeNet (Kraut, 1998), Patnamova Bowling Alone (Putnam, 1995), Standfordska Internet and Socety (Nie & Erbring, 2000). Iz ovog perioda dolazi koncept Internet paradoksa - pojave da Internet, kao medij koji bi po definiciji trebalo da ima pozitivan uticaj i da vodi povećanju broja socijalnih kontakata, zapravo vodi povećanju socijalne izolacije u najširem smislu. I, mada su brojna kasnija istraživanja (čak i ona koja su sami Kraut i njegovi saradnci sproveli) nesumnjivo pokazala da se prvobtni nalazi daju osporiti, i otvorila jedno novo polje za iščitavanje efekata Interneta u personološkom ključu, ni danas, bezmalo čitavu deceniju nakon Krautove studije, stavovi o potencijalno pogubnom uticaju Interneta nisu retki. Stoga, već pominjano interesovanje za pitanje online odnosa, čini se sasvim razumljvim i nimalo neočekivanim.

Ranije je već pomenuto da stereotip o korisniku Interneta koji sklapa online poznanstva uključuju predstavu o usamljenoj osobi. Istraživanja su pokazala da usamljeni ljudi često negativno vrednuju sebe. Nedostatak prijatelja viđen je kao sopstvena neadekvatnost i neprivlačnost, a socijalna percepcija usamljenih ljudi je takođe negativna. Društvena oznaka usamljenosti osobi govori jedino da treba da bude još opreznija u pokušajima da se približi drugim ljudima. Ove osobe češće oklevaju da iznesu bilo kakve intimne podake o sebi, a činjenica da formiranje bliskih, pa i partnerskih, odnosa sa drugim ljudima počiva na intimnosti, ograničava prostor usamljenima - oni često saopštavaju da su njihove veze "veštačke" i da ih niko ne razume. Na osnvu svega iznetog, lako je bilo pretpostaviti da bi usamljenima Internet mogao da ponudi mogućnost da stupaju prisniju komunikaciju i odnose sa drugim ljudima uz manji strah da će biti odbačeni, te da bi, samim tim, među onima koji stupaju u online odnose moglo biti više onih koji imaju subjektivni doživljaj usamljenosti.

Interesantnu grupu istraživanja predstavljaju ona koja su za cilj imala pokušaj da dovedu u vezu osobine ličnosti i karakteristike online ponašanja. U fokusu su, najčešće, bile sledeće dimezije ličnosti: psihoticizam (u skladu sa definicijom psihoticizma na Ajzenkovom EPQ-u, osobe sa povišenim skorom na psihoticizmu su impulsivne i često kreativne; sniženi skorovi na ovoj dimenziji ukazuju da je osoba prijateljski nastrojena, empatična i nesebična), ekstraverzija (ekstraverti su vedri, druželjubivi i aktivni, a introverti su povučeni, tihi i pasivni), neuroticizam (osobe sa visokim skorovima na neuroticizmu merenom EPQ-om su anksiozne, sklone doživljavanju neprijatnih osećanja i depresivne, dok su one sa niskim skorovima stabilne, opuštene i staložene).

Rozana Peris i saradnici (Peris et al., 2002) sproveli su istraživanje koje je imalo za cilj da se ustanovi sociodemografski profil Internet korisnika koji odlaze na chat kako bi sklapali ili održavali Internet veze. Ispostavilo se da dobijeni profil ukazuje na osobe koje su zadovoljne socijalnim odosima koje imaju u svetu, sklonim da iniciraju i održavaju raličite vidove socijalne interakcije. Socijalizovanje na chat-u, po iskazima ispitanika, nije zamena za zadovoljavanje afektvnih i socijalnih potreba. Osnovni izvori motivacije su potreba da se komunicira, da se eksperimentiše novim medijem za komunikaciju, i da se upoznaju novi ljudi. Osobe koje koriste chat u ovom istraživanju ne samo da su bile u stanju da zadovolje svoje socijalne potrebe u svetu, već su online odnose smatrale podjednako realnim kao one koji se odvijaju licem u lice. Dobijeni profili ličnosti ukazali su na to da stidljivost i emocionalna nestabilnost nisu specifična svojstva osoba koje chat-uju. Analizom skorova ispitanika – chat-era na dimenzijama ekstraverzije, neuroticizma i psihticizma nije bilo moguće ustanoviti nijedan distinktivni ličnosni obrazac, iako se ispostavilo da su chat-eri ženskog pola bili nešto emotivno stabilniji. Mada su neke druge analize ukazivale na to da sajber-veze zadovoljavaju potrebu za samoaktualizacijom, ovde nemamo dovoljno podataka da o takvom zaključku sudimo. Ipak, podaci iz istraživanja Perisove nagoveštavaju da chat-eri u ovom obliku komunikacije pronalaze mogućnost za smislena, bogata i intenzivna iskustva. Njihovi odnosi nisu samo bogati po sebi, već chat-eri smatraju da chat kao oblik komunikacije i održavanja veze ima intrinzičku vrednost.

Mekena i Barg (McKenna & Bargh, 2000) smatraju da postoje dva osnovna izvora motivacije da se stupa u interakciju sa drugim osobama na Internetu: lični motivi i društveni motivi. Usmeravajući svoju pažnju na lične potrebe, ovi autori tvrde da će, u situaciji kada ne može da ispolji bitne aspekte svoje ličnosti u neposrednom okruženju, osoba tragati za adekvatnim socijalnim okvirom. Da bi doživela lično zadovoljstvo, osoba mora da ispolji svoje kroz socijalnu interakciju i da za to dobije socijalno priznanje. Studije koje su sproveli navele su autore na zaključak da je tendencija da se na Internetu sklapaju i grade bliski značajni odnosi posredovana time što svoje osobe pozicioniraju na Internetu a ne u relanom svetu. Do slčnih zaključaka došlo se i u jednoj studiji koja je sprovedena u Izraelu (Hamburger et al., 2002): introvertne i osobe sa povišenim skorovima na neuroticizmu smatraju da svoje ispoljavaju na Internetu, dok ekstraverti i osobe sa umerenim i nižim skorovima na neuroticizmu smatraju da svoje ispoljavaju kroz uobičajene načine socijalne interakcije u svakodnevnom životu. Autori takođe pokazuju da upotreba Interneta, posmatrana u ovom ključu, može značajno da doprinese ublažavanju osećanja usamljenosti.

Rezultati istraživanja otkrivaju nam da je među onima koji su Internet koristili za sklapanje poznanstava, kako među muškarcima, tako i među ženama, najviše bilo osoba koje ispoljavaju društveni stil. Na osnovu ovoga autori iznose zaključak da bi se moglo pretpostaviti da su osobe koje sklapaju Internet poznanstva veoma vešte u socijalnim odnosima, imaju dobro razvijene verbalne sposobnosti, empatične su i teže u uspostvaljanju bliskih, iskrenih odnosa. U ovoj grupi korisnika nije uočena izražena sklonost pojedinaca da se u interpersonalnim odnosima ponašaju rigidno, pasivno i strogo u skladu sa konvencijama. Većina ispitanika, pak, pokazala je spremnost da preko Interneta razvija prijateljske odnose, dok je manji procenat onih koji su na ovaj način započeli svoje romantične veze.

Internet veze, bilo prijateljske ili romantične, često su doživljene kao impersonalne i hostilne. Suprotstavljena mišljenja i nalazi, međutim, sugerišu da bi Internet ipak mogao da pruža mogućnost za razvoj veoma intimnih odnosa. Uzimajući obzir činjenicu da su pojedini autori (Altman & Taylor, 1973) tvrdil da su fizičko i neverbalno dva kanala nužna za komuniciranje emocionalne intimnosti, istraživači su postavljali pitanje kako je moguće ostvariti intimnost u online okruženju. Usmeravajući se na ovaj problem, Monika Viti (Whitty, 2002) sprovela je istraživanje kojim je želela da ustanovi da li se u chat sobama može dobiti emocionalna podrška, i u kojoj su meri osobe iskrene i otvorene prilikom chat komunikacije. Analizrajući prikupljene podatke Vitijeva je došla do saznanja da oko 2/3 ispitanika - korisnika chat-a saopštava da su bar u izvesnoj meri dobili emocionalnu podršku od svojih chat partnera. Što se pak iskrenosti tiče, žene su bile manje sklone da daju lažne informacije o sebi, kao i osobe koje intenzivnije chat-uju (stepen iskrenosti je u pozitivnoj korelaciji sa intenzitetom chat-ovanja izraženim u broju sati nedeljno koje korisnik provede koristeći neki od chat servisa). Kada lažu, žene to najčešće čine brinući o sopstvenoj bezbednosti - ne odaju lične podatke (ime, adresu, posao na kome rade). S druge strane, muškarci najčešće lažu kada saopštavaju svoj pol, zanimanje, stepen obrazovanja i visinu prihoda. Opšti zaključak autorke je da se legitimno može dovesti u pitanje stav da se putem Interneta mogu razviti samo površne veze, kao i da se prilikom svake ozbiljnije analize mora voditi računa o nekoliko varijabli kao što su: pol, uzrast, iskustvo u upotrebi chat-a. Ovakva vrsta pristupa mnogo je zahvalnija od prostog poređenja karakteristika online i offline veza.

Valjalo bi ponuditi nekakvu rekapitulaciju do sada iznetih nalaza, posebno sudeći po tome što postoje nesaglasnosti. Iako se ova oblast ne može više u potpunosti smatrati novom (Internet je fenomen koji poznajemo nešto više od 10 godina), ne možemo se pohvaliti usaglašenim nalazima o različitim fenomenima koji prate upotrebu Interneta. Često, osnovni razlog ovih nesuglasica jeste stara boljka od koje pate društvene nauke - nedovoljno razrađen metodološki pristup. Ipak, ako bismo želeli da uprkos svemu damo neki jedinstven sud o prikazanim studijama, mislim da bi se to najbolje moglo učiniti ukazivanjem na to šta je njihova najvažnija implikacija. Glavni, a ujedno čini se i najvredniji zaključak, mogao bi se izreći u jednoj rečenici: Internet, sam po sebi, nije osnovni uzročnik ničega. Njegovi uticaji ne mogu se odvojiti od, s jedne strane, mnoštva društvenih faktora koji utiču na koordinate u kojma se krećemo i, sa druge strane, spleta personalnih odlika, potreba i motiva koji karakterišu svakog pojedinca. Stoga je jasno zašto se nameće zaključak da je svaka ozbiljnija analiza neadekvatna ukoliko se usredsredimo ili samo na proučavanje Interneta kao tehnlogije po sebi, ili samo iskustava u upotrebi Interneta - načina na koji ljudi koriste tehnologiju, ili pak samo na proučavanje ljudi na Internetu, gde je Internet viđen kao sredstvo koje treba da posluži postizanju određenih ciljeva. Integrativni, etnografski pristup, mogao bi u budućnosti da ponudi jedno rešenje: proučavati istovremeno i tehnologiju, i iskustva i ljude (Waskul, 2003).