inkubatori kao mozak razvoja biznisa

Uvod

Predmet ovog diplomskog rada predstavlja problematika vezana za biznis inkubatore, ili kako se često navodi u literaturi inkubaciju biznisa. Kako mikro, mala i srednja preduzeća imaju problem u sticanju konkurentske prednosti tako je udruživanje ne samo potreba već i neophodnost.

Inkubator je sistem podrške malim i srednjim preduzećima, odnosno početnicima, baš vama, mladima koji startate sa svojim businessom, koji nemate dovoljno informacija, koji nemate dovoljno sredstava za početak businessa, koji nemate možda ni razrađenu poslovnu ideju. Vi dođete u inkubator koji ima svu logistiku za tako nešto: poseduje prostor, ima pravni, tehnički i računovodstveni servis, svu tehniču asistenciju koja će vam pomoći da razradite ideju od ideje do businessa, da počnete sa businessom i da ga uspostavite.

Znači nije inkubator samo davanje potrebnog prostora po povoljnim uslovima na period od 3-5 godina, nego je to davanje svih potrebnih servisa kao što su promocija i mogućnost plasmana proizvoda, ako je u pitanju proizvodna delatnost, mogućnost plasmana usluga, ako je u pitanju uslužna djelatnost. Inkubacija traje od 3-5 godina, jer se smatra da, ako neki business ne stane na noge u roku od 3-5 godina, on je ili propao ili je stao na noge i može ići van. To je osnovna svrha formiranja inkubatora.

Tokom izrade ovog rada nisam imao velikih problema jer se ovom problematikom bavio veliki broj autora iz različitih oblasti ekonomije (menadžmenta, marketinga, organizacije...).

Želim istaći i da posebnu zahvalnost dugujem mentoru koji mi je dodelio veoma aktuelnu i zanimljivu temu.

1. Pojam i osnovne odlike malog biznisa

Pojam malog biznisa - malih poslova još nije do kraja jasno određen. Ekonomisti prilikom definisanja malog biznisa najčešće polaze od zakonom utvrđenih odredbi o malom biznisu u pojedinim zemljama. A takvih definicija je bezbroj, počevši od onih koje nudi američko zakonodavstvo, ili kanadsko, japansko, zakonodavstvo evropskih zemalja ponaosob ili na nivou Evropske unije itd. U tim definicijama postoje sličnosti, ali i razlike. Sličnosti su preovlađujuće, a razlike dolaze iz specifičnosti koje pojedine zemlje imaju same po sebi ili svjesno pridodaju nešto posebno ovom značajnom sektoru ekonomije.

Evolutivni proces su, tokom vremena, nametnuli i terminološku raznovrsnost koja se odnosi na angažmane ljudi na (uslovno govoreći) malim poslovnim skalama i u malom biznisu. Tako susrećemo izraze: mali biznis, mala preduzeća, mali preduzetnici, malo preduzetništvo, mala privreda i tome slično. S aspekta stepena veličine ili malenkosti pojam postaje “rastegljiv” od: mikro-preduzeća (mikrobiznis, mala preduzeća (mali biznis) i srednja preduzeća (srednji biznis). Etimološko porijeklo vodi od deminutiva mali (malen), ali u ekonomskom smislu bi se moglo tumačiti kao mali, ali značajan biznis. U najvećem broju zemalja koristi se prevod iz američke prakse - Small Business (mali biznis, ili mali poslovi). U našoj praksi susreće se većina od naznaćenih termina mada bi terminološki trebalo ustaliti termin mala i srednja preduzeća (MSP) koji ima značenje slično onom iz engleskog govornog područja small and međium enterprises (SME-s). Ovaj termin unosi nešto novo i nešto više u razjašnjavanju suštine ovog kompleksa koji ne znaci samo male poslovne poduhvate već ukazuje na više dimenzionaini sistem privređivanja u društvu slobodnog preduzetništva.

Od ukupno dvadeset miliona preduzeća, koliko ih ima u Evropskoj Uniji, 99% su mala i srednja preduzeća. Ona doprinose ukupnom bruto društvenom proizvodu EU sa 60%. I obezbeđuju preko 80 miliona radnih mesta. To konkretno znači da je u sektoru MSP zaposleno dve trećine zaposlenih od ukupnog broja zaposlenih u privatnom sektoru u EU.

Mala i srednja preduzeća su motor ekonomskog razvoja. Promovišu privatnu svojinu i preduzetničke veštine. Po mišljenju mnogih eksperata i ekonomista MSP su sinonim za privatni sektor, i u figurativnom smislu za preduzetništvo.

Njihova komparativna prednost je u tome što su fleksibilna, mogu brzo da se adaptiraju na promene i da zadovolje zahteve tržišta.

U zemljama Evropske Unije, vlade donose propise koji su fokusirani na podršku malim i srednjim preduzećima i na stimulisanje njihovog rasta i konkurentnosti.

Pođemo li od prethodnih napomena, razumljivo je da ćemo doći do zaključka da definicije o malom biznisu nisu do kraja izgrađene, a niti jedinstvene u očima aktera savremene teorije i poslovne prakse. Pošto u definisanju malog biznisa imaju primat zakonodavci i njihove zakonske norme, teoretičarima ostaje prostor ekspliciranja takvih zakonom utvrđenih definicija. Među zakonima pak postoje razlike, pa tako u izvjesnoj mjeri i razlike u definisanju malog biznisa u teorijskoj literaturi. Iskustva prakse ipak vode ka usavršavanju i jednog i drugog, to jest zakonskog i teorijskog definisanja malog biznisa. Tako već sada možemo ustvrditi da postoji suglasnost o tome da pojam "mali biznis" znači snažnu sponu preduzetništva i privatnog vlašnistva u vođenju malih i srednjih preduzeća uz nedominirajuću poziciju bilo kojeg malog preduzeća u svojoj branši. Postoji takođe suglasnost o faktorima koji predodređuju veličinu (ili malenkost) tirmi, ali ne i o dimenzijama tih faktora.

Najčešće se kao faktori mjerenja veličine uzimaju broj zaposlenih, ostvareni obim prometa, imovina (sredstva) firme, dionički kapital i slično, ali postoje razlike u njihovim veličinama. Kriteriji veličina se razlikuju prema zemljama i prema stepenu njihove razvijenosti. U razvijenim zemljama (SAD, Japan, EU) veličina tih faktora je iznad onih koji se utvrđuju u malim i nerazvijenim ekonomijama. Relativno malo preduzeće u razvijenoj zemlji može se smatrati srednjim preduzećem u nerazvijenoj zemlji ili srednje preduzeće u razvijenoj zemlji može se smatrati relativno velikim preduzećem u nerazvijenoj zemlji.

U okviru svih tih rasprava o dimenzijama malog biznisa mora se polaziti i od predmeta mjerenja, jer sami faktori koji određuju veličinu firme nemaju isti značaj za sve djelatnosti. Različiti su u sektorima poljoprivrede, raznih industrija, trgovine, raznih usluga itd. Uz to, mogu biti značajni i faktori kao što je pozicija na tržištu, moguća monopolnost firme u dužem roku itd. Tako npr. u SAD su, za naše poimanje, relativno visoki iznosi godišnjeg prihoda (čak i do 22 mil. USD) na bazi kojeg se u nekoj djelatnosti određena firma može svrstati u sektor malog biznisa. Slično je i sa brojem zaposlenih gdje u nekim djelatnostima u sektor malog biznisa mogu ući i firme sa 1.500 zaposlenih. Ovo iskustvo SAD, međutim, može da zavarava i mora se povezivati sa nizom drugih faktora, jer tamo gdje je jeftina radna snaga, firma može da se orijentiše na manuelni faktor rada i zapošljava veći broj radnika nego što je recimo, po tome kriteriju može izgledati i relativno velika, ali nije, jer po svojoj ekonomskoj snazi spada u male firme. Zbog toga se upravo veličina biznisa ne može cijeniti samo prema jednom faktoru niti se na bazi uskog broja faktora može formulisati prihvatljiva definicija o malom biznisu.

Zbog svega navedenog bitno, a o čemu postoji teorijska usaglašenost, jeste da malo preduzeće ne smije imati monopolni položaj na tržištu, ne smije imati uticaja na kretanje cijena, niti dovoditi druge na tržištu u bilo kakav nepovoljan položaj. U suprotnom, ne može imati status malog preduzeća i ne može koristiti beneficije koje država namjenjuje sektoru malog biznisa. Takav pristup imaju gotovo sve razvijene zemlje, a naročito je izražen u SAD, gde se čak vise gleda na ovaj faktor definisanja malog biznisa nego na druge faktore, jer država daje snažnu finansijsku ili neku drugu podršku samo onima koji imaju čist status malog preduzeća. Cilj države je da male i nejake firme opstanu, jačaju svoj portfolio i da se dalje razvijaju uz njenu specifičnu podršku koju ne mogu imati veće i velike kompanije. Otuda je precizno definisanje malog biznisa uslov racionalnog odnosa države prema njemu.

Mala preduzeća (engl. Small business enterprises) postoje u skoro svim privrednim oblastima. Ova preduzeća shodno ekonomskim parametrima, imaju mali obim poslovanja, mali uloženi kapital i mali broj zaposlenih radnika. Ona se strukturno uklapaju u privredni prostor koji nisu pokrila velika i srednja preduzeća i obavljaju i poslove za koje i nisu zainteresovana, ili koji nisu profitabilni za veća preduzeća.

Preduzeća male privrede povećavaju stepen i obim korišćenja novih resursa jedne privrede, uz visok stepen fleksibilnosti i adaptivnosti novim tržišnim i drugim uslovima.

Mala preduzeća po pravilu, osniva pojedinac, preduzetnik, koji je istovremeno i vlasnik i menadžer preduzeća. On samostalno donosi sve odluke koje se odnose na poslovanje i snosi rizik poslovanja preduzeća.

Malo preduzeće karakteriše relativno nizak stepen specijalizacije poslova, upravljačkih i poslovnih funkcija. Poslovi malog preduzeća su, po pravilu, lokalnog karaktera sa stanovišta tržišta i zaposlenosti.

Broj zaposlenih u malom preduzeću varira od jedne oblasti do druge. Na primer u svetu se smatra malim preduzećem ono koje zapošljava do dvesta radnika u industriji, dok je naprimer u trgovini njegova veličina izražena godišnjim prometom.

Najveći broj malih preduzeća osniva se i posluje u oblasti maloprodaje, veliko prodaje i sektora usluga. U oblasti proizvodnje, to su uglavnom kooperacije sa srednjim i velikim preduzećima u oblastima proizvodnje koje zahtevaju brza prilagođavanja ili su sezonskog karaktera (na primer modna obuća i odeća i sl.).

Visok stepen tržišne fleksibilnosti i niski fiksni troškovi predstavljaju značajnu odrednicu i komparativnu prednost malih preduzeća. Ona su često i izvor inovacija i kao takva doprinose ubrzanijem razvoju privrede. U ovim preduzećima dolazi do izražaja preduzetnička inicijativa, profitabilnost ulaganja kapitala, inovativnost i kreativnost.

Sektor malih preduzeća dobija poseban značaj u zemljama koje ostvaruju ubrzani tehnološki razvoj, jer se preko malih preduzeća lakše prenosi savremena tehnologija. Mala preduzeća imaju izuzetno značajnu ulogu u lokalnom i regionalnom razvoju jedne zemlje. Ona su često glavni izvor nove zaposlenosti.

Mala preduzeća mogu imati i značajnu ulogu u spoljnoj trgovini jedne zemlje kao kooperanti velikih multinacionalnih preduzeća i kompanija.

Preduzeća srednje veličine imaju između 100 i 300 zaposlenih. Veličina preduzeća se utvrđje u zavisnosti od primenjenih kriterijuma. Ako se kao kriterijum koristi samo broj zaposlenih, pri tome se zanemaruje količina uloženog kapitala. Savremena tehnologija i automatizacija radnih procesa mogu da obezbede proizvodnju visokog obima sa malim brojem zaposlenih. Stoga je kriterijum veličine uslovna kategorija i ne predstavlja istovremeno indikator ekonomskog značaja preduzeća.

Srednja preduzeća se nalaze na prelazu između malih i velikih. Preduzeća srednje veličine imaju određene sličnosti i sa malim i velikim preduzećima. Prednost srednjih preduzeća u odnosu na velika su u većoj fleksibilnosti i reagibilnosti na tržišne i tehnološke promene. Ovo je naročito izraženo u granama u kojima je brzina i sposobnost prilagođavanja bitan uslov fleksibilnosti poslovanja.

Podela rada i kooperacija su značajno razvijene u ovim vrstama preduzeća. Srednja preduzeća karakteriše relativno visok stepen specijalizacije poslova i zaokruženost radnog i tehnološkog procesa.

Visok stepen specijalizacije poslovnih funkcija u preduzeću srednje veličine dovodi do povećanja ukupne fleksibilnosti preduzeća.

Primena nauke i savremenih dostignuća tehnike i tehnologije kod ovih preduzeća veća je nego kod malih preduzeća, ali znatno manja nego kod velikih preduzeća. Pitanje ekonomije obima ne postavlja se tako snažno kao kod malih i srednjih kao i kod velikih preduzeća – jel ovu vrstu preduzeća karakterišu niski fiksni troškovi.

Srednja preduzeća imaju veću moć prilagođavanja - adaptibilnosti potrebama tržišta i drugih spoljnih faktora, nego velika preduzeća.

Organizacija rada u ovim preduzećima se razvija na bazi naučnih principa. Sve neophodne funkcije su razvijene u skladu sa potrebama obavljanja delatnosti i reprodukcije ovih vrsta preduzeća. Srednja preduzeća su obično preovlađujuće u strukturi privrede jedne srednje ekonomski razvijene zemlje.

Većina tranzicionih ekonomija shvata važnost MSP, zbog toga se formulišu nacionalne politike prema MSP, prave programi i strategije razvoja. U zemljama u tranziciji stvaranje sektora MSP jeste značajan deo ekonomskih reformi ali sa pravom implementacijom se počelo tek od skoro. U regionu Balkana dosledne politike prema MSP i dalje nema. Razvoj ovog sektora mnogo zaostaje zbog nedostataka u zakonodavstvu, uopšte razumevanja preduzetništva, loše infrastrukture kao i nedostataka finansijskih sredstva. To su glavne prepreke za njihov dalji razvoj.




























2. Inkubatori kao mozak razvoja
2.1. Pojam biznis inkubatora

Biznis inkubatori su instrumenti lokalnog ekonomskog razvoja za podršku novoosnovanim malim preduzećima u prvim godinama njihovog rasta i razvoja kada su ona najranjivija. U svetu danas ima oko 4000 biznis inkubatora, u Evropi vise od 900, a u zemljama u tranziciji 256. Srbija je do pre par meseci bila jedina zemlja u regionu bez ijednog uspostavljenog biznis inkubatora. Posebno uspešnim u svetu smatraju se biznis inkubatori u kojima se podržavaju mala preduzeća nastala na bazi transfera znanja i tehnologija iz istraživačkog sektora. Inkubatori su insturmenti regionalnog ekonomskog razvoja na duži rok i za njihovo uspostavljanje je posebno važno partnerstvo šire društvene zajednice sa privatnim sektorom (javno privatno partnerstvo). Ovo su istovremeno i glavne prepreke u Srbiji za uspostavljanje biznis inkubatora, posebno biznis inkubatora nove ekonomije.

U zemljama bivše SFRJ ima dosta inkubatora, a sad se uspostavljaju mreže inkubatora. Evo sada je upravo u fazi implementacije jedan projekat doniran od strane Evropske komisije o uspostavljanju mreže business inkubatora gde će se uvezati inkubatori na prostoru Srbije, tako da se smatra da će se iskustva pojedinih inkubatora povezati i omogućiti još veća saradnja i zapošljavanje mladih.






2.2. Modeli biznis inkubatora

Danas u svetu postoji mnogo različitih modela, u zavisnosti od lokalnih uslova, razvijali su se i modeli. Na bilo kojoj lokaciji da se inkubator nalazi, cilj mora biti uspostavljanje strukture i oblika koji najviše odgovara specifičnim potrebama lokalne i regionalne ekonomije.

Međutim, oni ne mogu sami ostvariti ekonomski razvoj ili obnovu. Inkubatori, bilo da su u okviru naučnotehnoloških parkova, ili izvan njih, moraju biti deo šire strategije ili programa ekonomskog razvoja koji se odnosi na sve dimenzije ekonomskih promena. Ovo se posebno odnosi na ekonomije u tranziciji gde su se inkubatori pokazali najefikasnijim u sklopu širih programa za razvoj sektora malog biznisa.

Najčešće pominjanji pojmovi i kod nas su: Biznis i inovacioni centri: Koncept biznis i inovacionog centra (BIC – Business Innovation Centre) promoviše Evropska Komisija kao instrument regionalnog razvoja. BIC-ovi su upravljani kapaciteti koji za cilj imaju generisanje novih inovativnih preduzeća koja su angažovana na delatnostima visoke dodatne vrednosti, ali koja nisu obavezno tehnološka.

Inovacioni centri: Inovacioni centar pruža malim preduzećima savete i podršku u razvoju novih proizvoda i procesa. To obično podrazumeva podršku u razvoju prototipova za nova preduzeća, ili pomoć postojećim malim preduzećima da unaprede procese proizvodnje.

Za razliku od tehnoloških centara, oni svojim klijentima obično ne obezbeđuju prostor. Takođe, inovacioni centri nisu usmereni samo na visoke tehnologije.

Klijenti obično imaju zajednički pristup opremi i mašinama, a neki inovacioni centri pružaju usluge i izvan centara. Svrha ovoga je da podstaknu razvoj novih preduzeća, koja ne moraju biti iz oblasti visoke tehnologije, i da dinamiziraju već aktivan sektor u okviru dobrog, stimulativnog ambijenta.

Centri za preduzeća – Inkubatori bez zidova: Centri za preduzeća pružaju savete i pomoć preduzetnicima i malim preduzećima, ali, za razliku od upravljanih radnih prostora, obično ne obezbeđuju prostor.

2.3. Vrste preduzetničkih inkubatora

Osnovne vrste institucija koje nude, između ostalih, usluge inkubacije biznisa su sledeće:

o Klasični inkubatori biznisa mogu biti odgajališta i početne jedinice; društvena radionica ili radionica-preduzeće. One obezbeđuju malim početnim firmama prostorije, infrastrukturu, i raspon usluga koje mogu da poboljšaju njihovu sposobnost da pokrenu i vode svoje poslovanje tokom ranog razvojnog perioda;

o Privredna imanja nude dinamičan pristup regionalnom ekonomskom razvoju, lokalnim opštinama i regionalnim razvojnim agencijama;

o Izvozne zone mogu biti veoma korisne za razvoj izvoza i spoljnotrgovinskog potencijala i, opšte govoreći, imaju bolju povezanost sa međunarodnom zajednicom, iako su pokazale malo potencijala za jačanje lokalne ekonomije. Ipak, kroz olakšavanje poslovnih usluga, obezbeđivanje pristupa infrastrukturi i pružanje poreskih olakšica, one imaju za cilj privlačenje direktnih stranih investicija. One takođe stvaraju zaposlenost i doprinose poboljšanju platnog bilansa;

o Naučni (tehnološki parkovi) pružaju kreativno okruženje za privlačenje i promovisanje istraživačke komercijalizacije i tehnološki zasnovanih preduzeća;

o Virtuelni inkubatori biznisa (tehnološki parkovi) čine usluge dostupnim u sajbersvemiru. Oni spajaju preduzeća jedno sa drugim, klijente, dobavljače, partnere, kao i operativno rukovodstvo virtuelnog inkubatora putem interneta, elektronske razmene podataka, kapaciteta videokonferencija, itd.;

o Klasteri i umrežavanje. Tokom devedesetih klasteri i umrežavanje su imali povećani značaj u razvoju MSP. Kroz klastere i mreže, MSP su mogli da pristupe veštoj i visoko obrazovanoj radnoj snazi i grupisanim poslovnim uslugama uključujući usluge inkubacije biznisa. Klasteri su skup MSP-a, koji rade geografski blizu jedno od drugog i u istom sektoru gde je odgovarajući klaster komplementarnosti poslovanja efikasniji i održiviji nego inkubatori sa različitim pojedinačnim poslovima. Ove mogućnosti dozvoljavaju specijalizaciju, grade tehnološku sposobnost, prilagodljivost, inovacije i konkurentnost.

2.4. Naučno tehnološki park

Naučno tehnološki park predstavlja širi pojam, koji se koristi da opiše raznovrsne pokušaje da se podstakne razvoj preduzetništva putem osnivanja na znanju zasnovanih malih i srednjih preduzeća. Ovaj naziv ima mnogo sinonima, od kojih su najčešći naučni park, NT park, istraživački park i tehnopolis.

Naučno tehnološki (NT) parkovi postoje u Sjedinjenim američkim državama od ranih pedesetih godina i od tada se inicijativa za njihovim osnivanjem proširila po svetu, uzrokujući konstantnu pojavu novih NT parkova. Prvobitno je pojam NT park imao veoma ograničeno značenje, zasnivano na aspektu koncepcije nekretnina parka, gde su univerziteti u stvari izdavali nekretnine, poslovni prostor ili istraživačke kapacitete za razne poslove. Pojam se razvijao, tako da sada uključuje mnogo širi opseg funkcija, uključujući ekonomski razvoj i transfer tehnologije. Iako ima više definicija NT parka, činjenica je da on predstavlja aglomeraciju malih i srednjih preduzeća, koja ima sledeće osobine: povezana je sa obrazovnim ili istraživačkim institucijama, obezbeđuje infrastrukturu i usluge za aktivnosti okupljenih MSP, prvenstveno nekretnine i poslovni prostor, olakšava proces transfera tehnologije, namenjena je podsticanju privrednog razvoja regiona u kom se nalazi.

2.5. Partnerstvo

Osnovni zadatak onoga ko osniva inkubator jeste da uključi druge partnere u različite faze projekta, kao što su: koncept inkubatora, analiza postojećeg stanja, priprema biznis plana, imlementacija, promocija, obuka i zapošljavanje, i dodatne aktivnosti.

Iskustva najboljih evropskih praksi sugerišu da pojedinačne institucije u stvari moraju biti obeshrabrene u pretpostavci da mogu samostalno da ispune sve zahteve za uspostavljanje inkubatora. Posebno u teškoj društveno-ekonomskoj situaciji, bliska saradnja između komplementarnih organizacija je od presudnog značaja. Takođe, uloga i odgovornost svakog od aktera moraju se eksplicitno definisati na početku.

Važnost partnerstva i nedovoljna saradnja i transfer znanja izmedju fakutleta i privredenavedeni su, u najnovijim istraživanjima evropske komisije, kao jedna od slabosti evropskog istraživačkog i inovacionog sistema.


2.6. Pravni okvir inkubacije biznisa

Ne postoji standardna zakonska regulativa za biznis inkubatore. Međutim, često su posebne državne politike po pitanju biznis inkubatora imale značajnu ulogu, npr. politika regionalnog razvoja ili razvoja sektora visoke tehnologije.

Potrebno je ostvariti stimulativan ambijent kroz osnivanje institucija i pružanje podsticaja za osnivanje preduzeća i privredni razvoj.Poslovni inkubatori kao pravna lica često mogu biti osnovani u sledećim organizacionim okvirima: neprofitni biznis inkubator koji deluje uz pomoć zajednice ili fondacije za privredni razvoj; rezultat zajedničkih napora lokalne i centralne vlade i neprofitne privatne organizacije. Partnerstvo omogućava inkubatoru da iskoristi stručnost koju ima privatni sektor, kao i državna sredstva privatni ili profitni inkubator koji je obično u vlasništvu investicionih grupa za ulaganje rizikonosnog i početnog kapitala ili partnerstava za razvoj nekretnina; istureno odeljenje univerziteta - svrha ovog inkubatora je da pomogne razvoj i transfer novih tehnologija.








3. Svetska iskustva u inkubaciji biznisa

U Lisabonu je postavljen cilj da Evropska unija tokom sledeće decenije postane najkonkurentnija i najdinamičnija privreda u svetu, zasnovana na znanju, sposobna da uspostavi održivi privredni rast, veći broj i bolja radna mesta, kao i veću društvenu koheziju. Evropskom poveljom za mala preduzeća sugeriše da se «Mala preduzeća moraju prepoznati kao glavni pokretači inovacija, zapošljavanja, kao i društvene i lokalne integracije u Evropi.

Inkubatori su se prvi put formirali u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD), koristeći japanski model organizovanja preduzeća kojim se podsticao razvoj malih porodičnih preduzeća, lokalno formiranih.

Kada je krajem 60-tih pokrenut proces zatvaranja i transformacije čeličana i teške industrije crne metalurgije u Pitsburgu javio se problem velikih troškova uklanjanja zgrada, mašina, opreme, instalacija i nezaposlenosti. U okviru programa rešavanja velikog broja otpuštenih radnika, pošlo se od ideje da se postojeći prostor, pojedini alati, mašine, oprema i instalacije iskoriste za otpočinjanje novih poslova na osnovu preduzetničkih ideja otpuštenih radnika.

Hale su pregradjene na onoliko poslovnih prostora koliko je bilo pilot projekata za otpočinjanje neke nove proizvodnje. Da bi se u početnoj fazi nastajanja novih malih preduzeća ublažilo neznanje i neiskustvo u menadžmentu, računovodstvu, poznavanju tržišta i vođenju poslovanja – ove funkcije su objedinjene kroz zajedničku službu i povremeno gostovanje konsultanata koji su ove poslove obavljali za sva preduzeća u hali – inkubaturu novih preduzeća.

Prvi inkubatori u Evropi uspostavljeni su početkom 80-tih u Engleskoj i Nemačkoj. Zanimljiv je primer Berlina gde je novembra 1983. godine započeo sa radom prvi biznis inkubator u Nemačkoj - Berlinski centar za inovacije i nova preduzeća.

Univerziteta u Berlinu i zasnovana je na iskustvu iz oblasti transfera tehnologije sa ciljem da se promoviše saradnja između malih i srednjih preduzeća (MSP) i univerziteta.

Glavni razlozi za osnivanje biznis inkubatora bili su: Promovisanje transfera rezultata univerzitetskih istraživanja u praktičnu upotrebu kroz podršku naučnicima u osnivanju sopstvenih preduzeća;

Razvoj privredne strukture grada Berlina stimulisanjem osnivanja novih i inovativnih preduzeća sa novim proizvodima i uslugama; Uključivanje inovativnog potencijala gradskih istraživačkih ustanova u regionalni privredni razvoj; Kreiranje novih modernih radnih mesta u novim preduzećima, kao i u postojećim MSP putem (indirektnog) korišćenja inova-tivnog impulsa.

Biznis inkubatori su, kao instrumenti razvoja (pre svega regionalnog razvoja) u Evropskoj uniji eksplodirali 90-tih godina i sada ih ima oko 900, samo u Nemačkoj ih ima oko 300.

Inkubatori se smatraju posebno privlačnim u zemljama u tranziciji, pošto mogu pomoći u smanjivanju barijera udruživanjem know-how i smanjivanjem fiksnih troškova. U zemljama u tranziciji ih ima oko 250, a najdalje je otišla Poljska u kojoj sada ima 56 biznis inkubatora. U svim studijama o biznis inkubatorima navodi se njihova veza sa naučnoistraživačkim organizacijama, a veliki broj njih se fokusira na spin off kompanije, a ciljna grupa (kao potencijalni preduzetnici) nisu više samo istraživači već i studenti završnih godina.

Najvažnije usluge koje pružaju kapaciteti za inkubaciju obuhvataju organizovan pristup ekspertizi, iskustvima, savetodavnim uslugama, savetima i mentorstvu u ključnim početnim fazama života preduzeća. Pristup drugim poslovnim mrežama i grupacijama takođe je značajan element ovih kapaciteta. Ponuda fizičkih prostorija i ovih usluga preduzetnicima povećava verovatnoću za uspeh preduzeća u odnosu na preduzeće koje samostalno posluje: istraživanja na nivou EU pokazuju da, stopa smrtnosti (u prvih pet godina poslovanja) preduzeća koja su svoje poslovanje započela u biznis inkubatoru je manja od 15%, za razliku od ostalih preduzeća, gde se zna da je stopa smrtnosti čak 50%. Inkubator funkcioniše kao kapacitet u koji preduzeća ulaze i izlaze, odnosno boravak preduzeća u inkubatoru je ograničen (najčešće na 3 godine)


3.1. Inkubatori kao mozak razvoja biznisa u Americi i Zapadnoj Evropi

Američka teorija i praksa menadžmenta je danas najdominantnija, zastupljena je svuda, može se reći da prožima evropski i ostali deo poslovnog sveta. U mnogim zemljama i industrijama Amerika ne samo da je vodeći strani investitor, već i dominira u tim privredama. Ovo je delimično, posledica visokih, direktnih američkih investicija. Američki uticaj je povećan internacionalnim konsaltingom i računovodstvom, koji su prožeti američkim idejama i metodama.

Kao što je opšte poznato SAD, kao samostalna država, nastale su pre nešto više od dve stotine godina, potpisivanjem Mirovnog ugovora u Parizu. Od tog datuma počinje novija istorija ove prostrane i bogate zemlje, koja je od geografskih otkrića do sticanja nezavisnosti, bila pod kolonijalnom vlašću evropskih država.

Dugogodišnji rat između Britanije i Francuske u Evropi i u Indiji, od druge polovine XVII do početka XIX veka, pogodovao je razvoju američke industrije, što se manifestovalo i preko znatnog povećanja izvoza njene robe. Ovaj privredni prosperitet posebno se pojačava posle Prvog svetskog rata i traje do poznate svetske krize (1929-1933 godine). Izlaz iz ove ekonomske krize započeo je 1932. godine politikom Nju dila (New Deal, koju je preduzeo F. D. Ruzvelt.

Na početku Drugog svetkog rata SAD podržavaju zapadnoevropske zemlje protiv sila Osovine i omogućuju im da na bazi Sach and Sarry (plati, pa nosi), nabavljaju od američkih preduzeća oružje, municiju i ostali ratni materijal. SAD su izašle iz Drugog svetskog rata sa znatno povećanim privrednim potencijalom i zauzimaju vodeće mesto u svetu. Na teritoriji SAD nisu vođene ratne operacije, što je pored ostalih faktora, omogućilo razvijanje ratnog potencijala do neslućenih razmera. Tako je u toku rata proizvedeno 300.000 aviona, 86.000 tenkova, 253.000 topova.

Posleratni privredni razvoj SAD i dalje je učvršćivao ovu zemlju vodeće ekonomske sile u svetu.

SAD su industrijski najrazvijenija zemlja na svetu. One poseduju obilje sirovina i izvora energije, dostupnost kapitala, dobro obučeno stanovništvo i ogromnu poljoprivredno-poslovnu osnovu i dobro razvijenu infrastrukturu za početak novog i razvoj postojećeg biznisa bilo kojeg tipa.

SAD su otvorene za trgovinu i direktna strana ulaganja, sa manjim izuzetkom onih oblasti industrije i sektora usluga koji uključuju nacionalnu bezbednost.

Države u sastavu SAD se međusobno razlikuju po veličini, klimi, gustini naseljenosti, saobraćajnim sistemima i ukusu potrošača, te se i tržišni uslovi razlikuju, u zavisnosti od geografske pripadnosti pojedinih oblasti.

SAD zato nisu jedno tržište, već potencijalno obuhvataju mnogo različitih tržišta, za čije osvajanje je potrebno dobro poznavanje lokalnih tržišta, kao i kupovne određenosti, odnosno navika kupaca.

Moć savezne vlade je svedena na ograničeni nivo, dok su regulacija i oporezivanje lokalnih, malih i srednjih preduzeća podeljeni između saveznih i vlada pojedinih država. Vlada svake države delegira vlast gradskim i okružnim vlastima. Zbog svega toga, obrazac, način i količina regulative i oporezivanja razlikuje se, u zavisnosti od toga gde se vodi biznis ili gde je ostvareno ulaganje. Zbog raznovrsnosti zakonskih i poreskih pravila, značajna odgovornost pri strukturisanju i ugovaranju transakcija pripada advokatima i računovođama. Teret poštovanja zakona nije lak, a kazne za neispunjavanje njihovih obaveza veoma su oštre (odnosi se na advokate i računovođe). Zato su u SAD honorari savetnika izuzetno visoki u poređenju sa drugim zemljama.

Gore navedeno je bio samo jedan kratak prikaz, veličine SAD i kakav je poslovni i poreski milje za poslovanje novih, malih i srednjih preduzeća i onih postojećih, i njihovog menadžmenta, bilo da su oni Amerikanci (gde je broj obaveza znatno manji), bilo da su stranci (gde su obaveze znatno veće).

Pod malim preduzećima, odnosno onim što zovemo small business u Sjedinjenim Američkim Državama podrazumevaju se preduzeća do 500 zaposlenih iz svih privrednih delatnosgi i male korporacije sa imovinom do 100.000 dolara. Međutim, tu sejoš ubrajaju, zanatske radnje, mali restorani, male manufakgure (piljarnice i drogerije), kao i razne bakalnice i samostalne radnje za servisiranje i popravku tehničkih sredstava.

Glavni subjekti malog biznisa u SAD čine tri grupe subjekata:
 individualni vlasnici (proprietorships),
 vlasnici partneri (partnerships),
 vlasnici malih korporacija.

U SAD veoma se široko primenjuje institucionalni kriterijum definisanja malog biznisa, tj. vrši se diferenciranje malog i velikog biznisa putem registracije preduzeća malog biznisa kod The United States Business Administration (SVA). Ovu agenciju je osnovala Savezna vlada SAD 1953. godine kako bi pomogla, zaštitila i unapredila mali biznis SAD. Preduzeće registrovano kod ove Agencije smatra se preduzećem iz oblasti malog biznisa, jer se prilikom registracije ova Agencija rukovodi određenim kriterijumima koje svako preduzeće mora da zadovolji da bi se registrovalo kao preduzeće malog biznisa:
 broj zaposlenih,
 dolarska vrednost realizacije,
 vrsta delatnosti kojom se bavi dotična firma,
 bliža definicija prirode posla unutar delatnosti i slično.

Ima mišljenja po kojima je postojeći kriterijum od 500 zaposlenih, koji se primenjuje prilikom definisanja malih i srednjih preduzeća preširok, i da bi ga trebalo suziti. Tako na primer W. Arnold Homsmer predlaže kriterijum od 100 zaposlenih radnika za definisanje malih i srednjih preduzeća, posmatrano po privrednim delatnostima. Definicije malih i srednjih preduzeća, posmatrano po privrednim delatnostima, se razlikuju. U trgovini na malo, preduzeće se definiše kao malo ako promet ne prelazi iznos od 7,5 miliona dolara, sa limitom koji se razlikuje u zavisnosti od specifičnosti poslova.

U uslužnom sektoru, preduzeće se smatra malim kada su ostvareni prihodi manji od 8 miliona dolara u zavisnosti od vrste poslovne usluge. U trgovini na veliko, preduzeće se smatra malim, ako promet nije prešao iznos od 32 miliona dolara, sa definicijom koja opet varira u zavisnosti od poslova veleprodaje. U sektoru industrije, preduzeće se definiše kao malo, ako je broj zaposlenih manji od 250, a ponegde i do 1.500 zaposlenih u zavisnosti od privredne delatnosti kojom se bavi.

Preduzetništvo je prvo doživelo procvat u SAD, pa se zato sa pravom SAD smatraju tvrđavom slobodne inicijative i preduzetništva. Međutim, nakon velike ekonomske krize (1929-1933 godine) i državne intervencije radi njenog prevazilaženja, klasični sistem slobodnog preduzetništva je zamenjen nekom vrstom mešovite privrede, sa dominacijom države i krupnog kapitala,. tako da je slobodno preduzetništvo bilo sve više ograničeno nizom ograda i pravila ponašanja. Krupne korporacije su sve više nastajale, njihovo prisustvo je sve više ugrožavalo slobodno preduzetništvo, a posebno opstanak malih i srednjih preduzeća.

Kičmu američke privrede danas predstavljaju transnacionalne korporacije-konglomerati. Ako se gleda sa distance, neko će reći da onda nema mesta za mala i srednja preduzeća, jer su male mogućnosti za privatnu preduzimljivost i inicijativu. I pored ovakvog odnosa, neki autori ukazuju na činjenicu da između velikih američkih korporacija leži oko 15 miliona različitih samostalnih preduzeća, među njima i ogroman broj malih. Može se reći da je tu reč o malim i srednjim preduzećima koja su pod dominacijom korporacija, mada ima i samostalnih preduzeća. U Americi postoje i mala i srednja preduzeća koja zadovoljavaju zahteve lokalnog tržišta, regionalne industrije i potreba velikih gradskih centara. Zatim, tu ubrajamo mala i srednja preduzeća koja obavljaju delatnosti, za koje velika preduzeća nisu zainteresovana i to: prikupljanje, čuvanje i prerada sekundarnih sirovina i otpadaka iz krupne industrije i poljoprivrede. Međutim, mala i srednja preduzeća imaju komparativne prednosti u odnosu na velike korporacije pre svega u delatnostima naučno-istraživačkog rada i pronalazaštva, proizvodnje preciznih proizvoda i modne konfekcije.

Mnogo je proizvoda u modnoj konfekciji, čija prodaja zavisi od ćudi i zahteva potrošača, odnosno stila i mode odevanja. Na ove zahteve ne mogu da odgovore velika preduzeća jer nisu fleksibilna kao mala. Mala i srednja preduzeća postoje i u proizvodnji naoružanja i vojne opreme. To su uglavnom, samostalni preduzetnici - specijalisti, kao i mala preduzeća u ulozi kooperanata u proizvodnji naoružanja i vojne opreme. Mala i srednja preduzeća su veoma zastupljena u industriji duvana, prehrambenoj industriji, tekstilnoj industriji, industriji drveta i nameštaja, industriji stakla, industriji kože, obuće i guma, industriji građevinskog materijala i dr. U uslužnim delatnostima su dosta zastupljena mala i srednja preduzeća, od informisanja i komunikacija do pravnih usluga, usluga razonode i iznajmljivanja razne opreme kao i malih restorana i bakalnica.

Od R. Regana (1980.) pa na ovamo Vlada SAD smatra za imperativ svog razvoja. Životna filozofija američkog građanina zasnovana je na težnji ka stvaranju materijalnog blagostanja i slobode ličnosti. Uspeh u životu i radu predstavlja nezaobilazan cilj najvećeg dela stanovništva. Svima je već poznata sintagma "američki san" kojom se pojednostavljeno izražavaju nastojanja svakog pojedinca da dostigne visok nivo životnog standarda. Ovakva stremljenja podrazumevaju slobodnu konkurenciju u sferi privređivanja. Racionalnost je postala kriterijum i u slobodnom vremenu, što je uslovilo pojavu brze hrane kako bi se što više čovek posvetio korisnom radu. Moglo bi se reći da se u SAD razvija poslovna filozofija koja glasi: sve što je malo-lepo je, moguće je i ima svoju budućnost. Učešće malih i srednjih predeuzeća u ukupnom broju američkih preduzeća je danas već 99,7%, a broj zaposlenih u njima oko 80%.

Uspeh firmi koje su svoj biznis pokrenule "iz garaže" često izgleda toliko fascinantan, da se pri tom zaboravlja na hiljade onih koji su bilo zbog manjih sposobnosti njihovih vlasnika, ili jednostavno zato što nisu imali sreće na okrutnoj tržišnoj areni, propali. Međutim, mnoga mala preduzeća se ukinu još u toku osnivanja.

Od 600.000. novih preduzeća, otvorenih svake godine u SAD, samo oko 50% doživi 18 meseci postojanja, a tek nekih 20% doživi 10 godina starosti. Osnovni razlog za neuspeh malih i srednjih preduzeća je loše upravljanje. U izgradnji zakonske infrastrukture za podsticaj preduzetništvu zanimljivo je iskustvo Kalifornije. Država Kalifornija je donijela zakon koji je u velikoj mjeri uticao na privredni razvoj. Ovim zakonom propisuje se način upravljanja, način i mehanizmi finansiranja. Agencija za obnovu je javna institucija odgovorna za formiranje projektnih područja, kontroliše, koordinira planiranje i implementira razvojne projekte. Porezom na imovinu iz projektnih područja raspolaže agencija i troši ga na izgradnju infrastrukture u projektnom području za unapređenje preduzetništva, finansiranje biznis inkubatora i druge ekonomske poslove. Kao rezultat ovih aktivnosti uvećavaju se projektna područja, a samim tim i porez na imovinu.

Biznis inkubator nije samo prostor, već sveobuhvatna podrška koja pomaže kompaniji da opstane i uspije na tržištu. Upravljanje inkubatorom i organizacione poslove obično vode neprofitne organizacije. Finansiraju se od državnih kompanija i sponzorstvima. Firme koje se nalaze u inkubatoru plaćaju samo dio troškova zakupa. Boravak u inkubatoru je ograničen u zavisnosti od vrste djelatnosti i obično traje oko dvije godine. Posebno je interesantan „San Jose Software Business Cluster”. Ovo je veoma uspješan biznis inkubator, usko specijalizovan za firme proizvođače softvera. Za prijem u „Klaster” konkurišu svršeni studenti ili studenti završnih godina fakulteta. Oni pripremaju biznis plan, u kojem iznose ideju za razvoj nekog softvera. U Klasteru ostaju do momenta komercijalizacije ovog softvera. Firme u Klasteru žive i rade zajedno - nisu jedni drugima konkurencija.



3.2. Inkubatori kao mozak razvoja biznisa u Japanu

Dok se u SAD mala i srednja preduzeća tretiraju generalno kao Small business (mali poslovi), mada među njima ima i vrlo snažnih preduzeća, i dok se u Evropi tek u poslednje vreme obraća pažnja na definiciju srednjih preduzeća, dotle u Japanu nikada nije bilo dilema oko toga, već su uvek ona tretirana kao SME-s preduzeća, pod jedinstvenim nazivom i relativno jasnim kvantitativnim mjerilima.

Nigde mali biznis nije tako konkretno umrežen u ceo društveno-ekonomski sklop zemlje kao što je u Japanu. Pored navedenih osobina malih i srednjih preduzeća u Japanu, pridodaju se tehnološki i inovatorski faktori. U Japanu se od malih biznismena ne traži samo da uspešno rade već i da stvaraju nešto novo (nove proizvode, nove usluge, nove materijale). Te poduhvate država podstiče ne samo finansijski već i institucionaino i obrazovno. Istovremeno, mala i srednja preduzeća se ne tretiraju kao samostalne jedinke. Direktno se od države ili preko regionalnih komora podržavaju asocijacije malih i srednjih preduzeća (SMES), tako da asocijacije imaju snagu ponekad jednaku velikim kompanijama.

ASOCIJACIJA SME-s

Kroz asocijacije mala preduzeća konsoliduju međusobnu saradnju na poljima snabdevanja, marketinga, tehnologije i slično, a u odnosu na velike kompanije deluju organizovano. Na taj način povećavaju svoju konkurentsku sposobnost i minimiziraju poslovne rizike.

Asocijacije više malih i srednjih preduzeća iz iste oblasti mogu da podstiču svoj rast i ekonomsko napredovanje tako dobro da neretko i same postaju velike kompanije.
U unutrašnje faktore japanske privrede mogu se uvrstiti deset sledećih faktora:
 navika Japanaca da mukotrpnim radom obnavljaju svoju zemlju, jer su od davnina bili izloženi nemilosrdnim zemljotresima, tajfunima, požarima i poplavama;
 japansko vaspitanje da se živi i radi u takmičarskom duhu;
 privrženost Japanaca ideji da se prvo radi za interese države, a zatim za porodicu i sebe;
 radna disciplina i tradicionalna vrednost, organizovanost i poslovnost žitelja Zemlje izlazećeg sunca,
 japanska racionalnost, štedljivost, skromnost, marljivost, trpeljivost, požrtvovanje, savesnost i odanost u radu;
 shvatanje rada kao obaveze i svrhe života svakog stanovnika Japana;
 veza koja čvrsto spaja zaposlenog čoveka i njegovog poslodavca (firmu), odnosno japanski sistem doživotnog zaposlenja, u kome se već zaposleni radnici nikad ne otpuštaju, niti sami menjaju firmu,
 platni sitem koji se zasniva na godinama službe u preduzeću, a ne prema vrsti posla, traženim kvalifikacijama i odgovornosti;
 cirkularni sistem, odnosno sistem ringišo, koji svakom članu preduzeća omogućava obavezno učešće u donošenju poslovne odluke;
 demokratski Ustav Japana, čiji član 9. izričito zabranjuje rat i naoružavanje Japana. Ovim su obezbeđeni uslovi da veća finansijska sredstva odlaze na finansiranje privrednog razvoja, umesto izdataka na naoružavanje.

Neke tajne japanskog ekonomskog buma otkrio je nedavno u Tokiju profesor Rikići Hirono, dugogodišnji konsultant japanske vlade u okviru Agencije za ekonomsko planiranje, pisac brojnih knjiga, priznati stručnjak, koji je između ostalog, radio u više međunarodnih organizacija: UN, OEBS, UNDP i drugim. Po njegovim rečima, najbitniji činioci koji su japansku ekonomiju izdigli na svetski vrh su:
 inovacije i sposobnost japanskih inženjera da razvijaju nove tehnologije (što je došlo kao rezultat kvalitetnog obrazovanja);
 dobra i efikasna državna birokratija koja ne zavisi od dnevne politike i političkih promena;
 inovacije i sposobnost japanskih inženjera da razvijaju nove tehnologije (što je došlo kao rezultat kvalitetnog obrazovanja);
 dobra i efikasna državna birokratija koja ne zavisi od dnevne politike i političkih promena;
 politička stabilnost;
 odgovarajuća makroekonomska, industrijska i trgovačka politika;
 bliska saradnja privatnog sektora i vlade;
 fenomen štednje u Japanu. Naime, Japanci tradicionalno vole da štede novac u bankama. Procene ekonomista su da je ukupna štednja Japanaca u 2003. godini iznosila 13 hiljada milijardi dolara, odnosno koliko i ukupna ušteda građana Nemačke, Velike Britanije, Francuske i SAD zajedno."

Svim gore navedenim faktorima brzog privrednog razvoja Japana svoj doprinos su dala i mala i srednja preduzeća.

Pod malim biznisom u Japanu podrazumevaju se mala i srednja preduzeća iz svih privrednih delatnosti, zatim tu ubrajamo i japansko zanatstvo (izrada sablji, mačeva i zaštitnih šlemova, pancir odela i kaciga, izrada kulinarskih specijaliteta i dr.) i domaća radinost.

Tu ubrajamo male prodajne centre, samostalne trgovinske prodavnice za prodaju robe na malo (piljarnice), salone za negu lepote i masažu tela, kozmetičarsko-berbersku delatnost, uslužnu delatnost pranja rublja i čišćenja odela, kao i druge delatnosti vezane za mali biznis.

Različito se definiše mali biznis u Japanu, u zavisnosti od privredne delatnosti i oblasti.

Kod industrijske delatnosti pod malim biznisom se podrazumevaju mala preduzeća čiji kapital ili krupne investicije ne prelaze vrednost od 50 miliona jena (oko 135 hiljada $) ili koja imaju manje od 300 zaposlenih radnika na svom platnom spisku. Kod trgovine i uslužnom sektoru, pod malim biznisom se podrazumevaju preduzeća sa kapitalom od 10 miliona jena (oko 26 hiljada $) i sa brojem radnika manjim od pedeset.

U Japanu se problemima malog biznisa bave pretežno lokalne i gradske vlasti. Međutim, ključnu ulogu u pomoći malim i srednjim preduzećima ima država. Ovu ulogu država ostvaruje putem fiskalne i monetarne politike, kao i politikom cena i privrednim planiranjem razvoja malog biznisa.

Mala i srednja preduzeća u Japanu predstavljaju dosta heterogenu grupu, ali veoma integrisanu u privredu Japana kao celinu. Mala i srednja preduzeća se u ovoj zemlji najčešće putem kooperacije ili poslovno-tehničke saradnje povezuju sa velikim ju i kao samostalne poslovne jedin jalnog sektora.

Pošto se mala i srednja preduzeća velikih korporacija, tako se u Japanu a zetništva mogu podeliti u sledeće tri
1. nezavisna mala i srednja preduzeća su obično vlasništvo samo ili sa jednim pomoćnikom;
2. poluzavisna mala i srednja p ća je u zavisposti, jednim delom reme, sirovina i kreditnih sre
3. zavisna mala i srednja predu: nas najčešći u Japanu. NJih osn bnim sredstvima odgovarajući v usluga. Isto tako, ova preduzeć tržištu, već svoje proizvode osnivačima.

Pošto se mala i srednja preduzeća najčešće javljaju kao kooperanti velikih korporacija, tako se u Japanu ova preduzeća prema tipu preduzetništva mogu podeliti u sledeće tri osnovne grupe:
1. nezavisna mala i srednja preduzeća. Ovakva preduzeća u Japanu su obično vlasništvo samostalnog zanatlije, koji radi sam ili sa jednim pomoćnikom;
2. poluzavisna mala i srednja preduzeća. Ovakva vrsta preduzeća je u zavisnosti, jednim delom od odgovarajućih snabdevača opreme, sirovina i kreditnih sredstava;
3. zavisna mala i srednja preduzeća. Ovakav tip preduzeća je danas najčešći u Japanu. Njih osnivaju i pritom snabdevaju potrebnim sredstvima odgovarajući naručioci određenih proizvoda i usluga. Isto tako, ova preduzeća se ne pojavljuju neposredno na tržištu, već svoje proizvode prodaju naručiocima, odnosno osnivačima.

Uloga malih i srednjih preduzeća u društveno-ekonomskom razvoju Japanu je veoma značajna. U pregledu nastanka malih i srednjih preduzeća Japana najčešće se pominje 1947. godina. Te godine su američke okupacione vlasti Japana donele dva zakona i to: Zakon oraspuštanju velikih monopola i Zakon o ukidanju preterane koncentracije ekonomske moći. Ovim zakonima rasformirani su ranije moćni finansijski, industrijski i trgovački koncerni i velike kompanije, sa ciljem uništenja japanskog ratnog potencijala i demokratizacije privrede. Zakonom je bilo obuhvaćeno oko 83 ovakve kompanije, od čega je 28 trebalo odmah rasformirati. Međutim, prilikom sprovođenja ovih Zakona rasformirane su samo najveće, kao što su Micubiši, Micui Jasuda, Sumitomo i druge, dok su se neke postepeno i mnogo kasnije rasformirale. Akcije rasformiranih kompanija bile su podeljene među njihovim službenicima, rođacima i prijateljima, a mnoge i prodate u javnosti.

Ovaj efekat američkih okupacionih vlasti je pozitivno uticao na to da se formiraju mala i srednja preduzeća Japana. Mnoga od tih malih i srednjih preduzeća su zadržala imena bivših velikih kompanija od kojih su nastala, jer su to vlasti dozvoljavale.

Japanski internacionalni poslovni uspeh danas je bez presedana. NJegovi proizvođači automobila dominiraju svetskim tržištem. Početkom ovog veka američke firme gube jedan deo svog tržišta, Evropljani nekako uspevaju da zadrže svoj deo, a Japan povećava svoj udeo. Suština japanske priče o uspehu nije samo automobil. Japanci su veoma uspešni u proizvodnji i prodaji drugih proizvoda, kao što su televizori, radio-aparati, video-rekorderi, kompjuteri. Pored proizvodnje, Japanci su veoma dobri i u uslužnom sektoru Prvih pet banaka u svetu pripadaju Japanu, itd.

Japanske firme danas su najaktivnije u kupovini drugih firmi na svetskom tržištu putem akvizicija, menadžera, ulaganja vlasničkog kapitala i zajedničkih ulaganja.

Za Japan sa sigurnošću možemo da tvrdimo da velika preduzeća u njemu u konkurentskoj borbi ne uništavaju mala i srednja preduzeća, već ih štite i čuvaju od sigurne propasti (bankrota). Zapravo, između velikih, malih i srednjih preduzeća se razvijaju veoma uspešno odnosi poslovno-tehničke saradnje i kooperacije. U ovim odnosima velike firme poveravaju malim i srednjim preduzećima proizvodnju pojedinih sklopova i delova finalnih proizvoda, pri čemu mala preduzeća imaju ulogu predisporučioca tih delova i sklopova. Ovakav položaja malih i srednjih preduzeća u Japanu je i pravno institucionalizovan.

Kooperacija malih preduzeća sa velikima je razvijena skoro u svim privrednim delatnostima, posebno u najpropulzivnijim industrijskim granama i to: elektrotehničkoj i elektronskoj industriji, mašinogradnji i automobilskoj industriji. Poziat je pramer fabrike automobila Tojota i njenih mnogobrojnih kooperanata. U pogledu njihovih međusobnih odnosa, Tojota postavlja veoma stroge uslove svojim kooperantima. U japanskoj privredi mašine su locirane tamo gde dostižu optimalnu rentabilnost korišćenja, veoma često u malim i srednjim preduzećima, koja to postižu opslužujući više, velikih partnera. Zato su naši poslovni ljudi zaprepašćeni kada u poseti nekoj velikoj industrijskoj firmi u Japanu vide njen skromni nukleus i dobiju odgovor: "Vi ovde vidite naš mozak planiranja i obračun, a mašine su po čitavoj zemlji!' Naravno, po čitavoj zemlji su rasuti kapaciteti i to sa 85% u malim i srednjim preduzećima (na primer: gigant Micubiši ima 5.500 partnera malih i srednjih preduzeća). Pored Tojote i Micubišija vredno je napomenuti i firme Nikon i Jašiko kao velike proizvođače u domenu foto opreme. One svojim godišnjim ugovorima regulišu svoje odnose sa isporučiocima kooperantske opreme, a to su najčešće male firme.

Razvoj malog biznisa zasnovan je i na niskim troškovima proizvodnje, odnosno visokoj racionalnosti poslovanja, zatim malim serijama, optimalnom dizajnu i visokoj elastičnosti na tržišne oscilacije i promene u privrednom sistemu.

Učešće malih i srednjih preduzeća u ukupnom broju japanskih preduzeća dostiglo je 99,7%, a broj zaposlenih je 91,8%. Prema podacima iz 1999. godine u Japanu ima oko 4.837.000 malih i srednjih preduzeća.

U Japanu su takođe osnovani mnogobrojni vladini, kao i privatni komiteti, agencije i instituti za pomoć malom biznisu. Vredno je spomenuti Komitet japanskog društva za unapređenje nauke, odnosno za izučavanje specifične problematike malih industrijskih preduzeća, koja za japansku privredu imaju veliki značaj. Tu se mogu navesti i sledeće profesionalne organizacije, ustanove za pomoć malom biznisu i to: Japanska agencija za mala i srednja preduzeća (METI) sa sedištem u Tokiju, osnovana je 1948. i direktno je ispred Centralne vlade zadužena za implementaciju državne politike i strategiju razvoja ovog sektora, kao i za raspodelu finansijskih sredstava koja su za njega određena. Centar za konsultovanje i savetovanje malog biznisa, Sekcija za savetovanje malog biznisa, Institut za industrijsko rukovođenje centralne japanske industrijske agencije, Agencija za savetovanje inženjera kao i Agencija za savetovanje iz domena upravljanja i rukovođenja. Takođe i mnoge banke i knjigovostvene firme nude svoje svete i usluge malom biznisu.

Ovde treba spomenuti i:
 razne sisteme direktnog i indirektnog finansiranja (preko banaka, fondova i jošs uepsige kompanija),
 Fond za kreditne garancije,
 Institucije za osiguravanje kredita,
 Korporaciju za finansiranje malog biznisa-JFS,
 NLFC, klasteri, industrijske zone, instituti za podršku i edukaciju kadrova,
 TLO organizacija, biznis inkubatori, univerziteti, kao neke od ključnih činilaca državnog sistema podrške malim i srednjim preduzećima.

Ove državne institucije su infrastrukturalno podeljene na: nacionalne, regionalne i lokalne i na svim nivoima organizaciono su isto postavljene. One takođe, obavljaju, i promociju MSP, kreiranje preduzetničkog okruženja koje bi motivisalo otvaranje novih kompanija, uključivanje informacionih tehnologija i kompjuterizacije, edukaciju i konsalting u najsavremenije opremljenim specijalizovanim institutima.

Japanske firme primenjuju dva primera upravljanja. To su sistemi Tačno na vreme i Totalni kvalitet. Cilj JIT-a je da se, što je moguće više, uskladi proizvodnja sa određenim zahtevima, kroz kontinuirani proces, koji započinje na nivou dugoročnog planiranja, a završava kad proizvod dođe do krajnjeg korisnika. Cilj totalnog kvaliteta je da se eliminišu greške i gubici na svim nivoima procesa. Ovo se ne odnosi samo na prodaju, već na svaki nivo i svaku aktivnost organizacije i na svaki stepen procesa. Japanski grafikon organizacije pokazuje samo kolektivne jedinice, a ne pojedinačne titule i imena. Može se zaključiti da su mala i srednja preduzeća veoma bitna karika japanskog čuda, čiji se vrh sastoji od nekoliko vodećih korporacija.



3.3. Biznis inkubatori u zemljama u tranziciji

Biznis inkubatori u zemljama u okruženju su inicirani i finansirani od strane međunarodne zajednice. Obzirom na specifičnost problema razvoja, ideje o biznis inkubatorima su uglavnom dovođene u vezu sa određenim ciljevima npr. povratak izbeglica i ekonomska održivost povratka, zapošljavanje žena, zapošljavanje mladih, i slično.

Zbog svoje socijalističke proslošti i državnog vlasništva u privredi i ekonomiji, u zemljama u tranziciji nije bilo mogućnosti za razvoj malih preduzeća niti na osnovama državnog niti privatnog vlasništva. Uspevali su se održati samo neki zanati i usluge, koji su imali dugu tradiciju u radu i vlasnici malih porodičnih firmi koji su istrajali u želji da opstanu. Država se nije bavila definisanjem malih preduzeća iz prostog razloga što nije željela podržavati njihov razvoj. Zato su se kao mala preduzeća u tom periodu mogle smatrati samo zanatske, uslužne i njima slične radnje. Država je direktno investirala u izgradnju velikih preduzeća pod pretpostavkom da velika preduzeća najviše doprinose porastu zaposlenosti i regionalnom razvoju. Zbog toga su se pravna regulativa i sistemske mere svodile na ovaj tip socijalističkih preduzeća, a u odnosu na mali biznis samo simbolično.

Nasuprot tome, u tranzicijskom periodu gotovo sve zemlje (koje prolaze kroz tu fazu) okreću se podršci razvoja malog biznisa po uzoru na razvijene zemlje. U tom smislu uspostavljaju se vladine mjere podrške, pa za te potrebe većina njih i definiše karakteristike malog biznisa. Međutim, u nedovoljnoj mjeri, osim što se u literaturi o malom biznisu preuzimaju stavovi zapadnih zemalja u vezi s tim pitanjem. Vjeruje se da ce uticaj međunarodnih institucija na razvoj malog biznisa u zemljama u tranziciji ubrzati ove procese upravo implementacijom inostrane prakse.

Zemlje u tranziciji kreću od planirane i centralizovane ka tržišno orjentisanoj ekonomiji.

Tokom perioda centralne i planirane ekonomije većina državnih firmi funkcioniše u veštački i odbrambeno orjentisanom ekonomskom ambijentu koji im nije dao priliku da nauče da se ponašaju tržišno;

Transformacija državnih firmi u privatne automatski ne vodi nužno ka stvaranju profitablinih kompanija jer preduzetništvo pre svega podrazumeva spremnost da se preuzme rizik, a onda treba posedovati i iskustvo i izoštren osećaj za posao.

Sa druge strane veoma je važno stvaranje pozitivnog političkog i ekonomskog ambijenta pogodnog za stvaranje jakog MSP sektora. To je jedan od glavnih zadataka vlada zemalja u tranziciji.

Razlozi za stratešku važnost MSP su:
 MSP doprinose porastu zaposlenosti mnogo više nego velike firme i mogu na duži rok, da obezbede veoma značajan udeo svih zaposlenih;
 MSP mogu da pomognu u restruktuiranju tako što apsorbuju suvišne radnike;
 povećavaju konkurenciju na tržištu.

Tranzicione ekonomije su na različitim nivoima razumevanja i razvoja MSP. Pogled na trenutnu situaciju u pogledu razvoja sektora MSP u zemljama u tranziciji su data dalje u tekstu:

Grupa najrazvijenijih zemalja ima pravni sistem postavljen tako da podržava sektor MSP. U posebnim slučajevima postoji potreba za ispravkama i dopunama nakon prelaska iz rane faze tranzicionog procesa na viši nivo. Druga grupa zemalja ima već pripremljen pravni sistem i predstoji još da se izvrši implementacija kroz prikladne programe podrške i promocije malih i srednjih preduzeća, dok se treća grupa zemalja nalazi na samom početku, njihovi parlamenti tek treba da donesu zakone, a vlade strategije kojima će promovisati razvoj MSP.

Uporedne analize MSP u zemljama u tranziciji rade ECE i EBRD. Postoji potreba za jasnim definisanjem, statistikom i poređenjem;

Razlike u definicijama MSP u tranzicionim ekonomijama i u EU, što govori da MSP u zemljama u tranziciji su još uvek na niskoj fazi razvoja;

Velika većina MSP su mikro preduzeća koja zapošljavaju članove porodice ili bliske srodnike. U najvećem broju zemalja u tranziciji MSP su uglavnom orjentisana na trgovinu i samo mali deo njih proizvodi dobra namenjena prodaji ili pružanjem usluga;

Karakteristika MSP je da zapošljavaju relativno visoko obučene radnike;

U zemljama u tranziciji, fokus treba da bude na stvaranju MSP i treba im pomoći da rade efikasno u uslovima tržišne ekonomije.

Zbog čega je potrebno promovisati MSP? Donose veću ekonomska korist od velikih firmi — u smislu stvaranja novih radnih mesta, povećanje efikasnosti i ekonomskog rasta, jesu neki od razloga.

Struktura firmi i zaposlenost. U većini zemalja u tranziciji, mikro i mala preduzeća čine većinu ukupnog broja firmi i čine veći deo ukupne zaposlenosti. U Ekvadoru, na primer, firme sa manje od 50 zaposlenih broje 99 procenata svih firmi i 55 procenata ukupne zaposlenosti u 1980. godini; u Bangladešu, firme sa manje od 100 zaposlenih broje 99 procenata svih firmi i 58 procenata zaposlenosti u 1986. godini.

U zemljama sa malim dohodkom po glavi stanovnika, ogromna većina firmi su mikro ili mala preduzeća, pored kojih postoji i nekoliko velikih preduzeća. U zemljama sa srednjim dohodkom, srednja preduzeća počinju da uzimaju relativno veće učešće u ukupnoj proizvodnji i zaposlenosti. U većini zemalja, trend je da veće firme donose uvećanje nacionalnog dohodka po glavi stanovnika. Izuzetak od ovog pravila su azijske zemlje Tajvan ili Kina na primer, gde je odnos većih i manjih firmi relatvno stalan u poslednjih trideset godina, bez obzira na to što se struktura proizvodnje promenila od primitivnih radionica do visokih tehnologija i kompjuterske industrije. U proseku, mala preduzeća ne igraju veliku ulogu u razvoju jedne zemlje.

Stvaranje radnih mesta. Rasprava ima i o tome da li su MSP važna za rast zaposlenosti tj. stvaranje novih radnih mesta. Ovoga puta empirijski dokazi nisu na strani tradicionalnog mišljenja kada je o ovoj temi reč. Male firme u velikoj meri utiču na stvaranje novih radnih mesta, ali takođe i u gašenju postojećih. To je zbog toga što male firme nastaju velikom brzinom ali se brzo i gase. Mnoge male firme ne uspeju da porastu. U razvijenim zemljama uprkos rasprostranjenom mišljenju, male firme ne stvaraju više radnih mesta, ako se imaju u vidu radna mesta koja se zatvaraju i firme koje nestaju mnogo češće nego velike firme. Isti zaključak bi mogao da se izvede i kada se radi o zemljama u tranziciji.

Male firme, kako stvaraju mnogo novih radnih mesta tako ih jako mnogo i ukidaju MSP nude manju sigurnost radnog mesta nego velike firme. U U.S., trajnost radnog mesta se povećava sa veličinom firme. Treba reći da je ukudanje ranih mesta u slučaju recesije manje u MSP nego u velikim firmama—zahvaljujući njihovoj velikoj fleksibilnosti.

Efikasnost. Mera efikasnosti preduzeća varira kako unutar jedne industrijske grane tako i ukupno u industriji. Veličina firme može da bude povezana sa nekim drugim faktorima koji su povezani sa efikasanošću, kao što su veština upravljanja i tehnologija, kao i efekti koje proizvodi pravni ambijent. U U.S. prouzvođački sektor, industrije u kojima veće firme imaju veći udeo na tržištu i imaju veći rast produktivnosti. Većina studija u zemljama u tranziciji pokazuje da su najmanje firme i najmanje efikasne, postoje činjenice koje govore da su i male i velike firme relativno neefikasne u poređenju sa srednjim firmama. Sporno je i to da su MSP inovativnija od velikih firmi. Mnoge male firme donose inovacije na tržište, ali doprinos u inovacijama na temu produktivnosti zahteva određeno vreme, a velike firme imaju više resursa da usvoje i implementiraju inovacije.

Najbolja iskustva su postignuta u BiH, u Gradačcu, u vezi sa povratkom izbeglica, gde je instaliran jedan biznis inkubator u oblasti prerađivačke industrije. Od osnivanja, 2000. godine kroz inkubator je prošlo nekoliko desetina biznisa i nekoliko stotina korisnika. Izveštaji govore o visokom stepenu održivosti biznisa, nakon napuštanja inkubatora.

Prvi Biznis-inkubator centar u Srbiji je projekat je vredan $264.546,22, a stvoren je uz podršku Fonda za otvoreno društvo (East-East program), CHF (USAID–CRDA program sa $25.000,00) i OEBS-a. Ugovor je potpisalo osam malih preduzeća i preduzetničkih radnji odabranih putem javnog konkursa. Odluku o prihvatanju preduzeća u biznis inkubator doneo je Savet sastavljen od predstavnika lokalne vlasti, banaka, udruženja privatnih preduzetnika, fabrike IMT i Timočkog kluba, nakon čega će u inkubatoru moći da provedu prve tri godine poslovanja.

U sklopu saradnje Timočkog kluba i kanadskih organizacija CIDA i CESO u februaru je napravljen biznis-plan i koncept knjaževačkog inkubatora. Timočki klub, kao partner na projektu, odgovoran je za prilagođavanje prostorija IMT-a u Biznis inkubator centar. Deo hale koji pripada fabrici ''IMT'' Knjaževac, površine 1.200m2, uz parking prostor površine 600m2, preuređen je u budući inkubator-centar. Zgrada ima svu potrebnu infrastrukturu: vodu, grejanje, klimatizaciju. Prostor je pregrađen u 11 manjih jedinica u kojima će raditi 10-12 preduzeća, ali se jedinice mogu kasnije montirati na drugačiji način i prilagođavati korisnicima. U inkubatoru će ''mlada'' preduzeća imati sve što im je potrebno da bi se osigurala stabilnost i razvoj: zajedničku salu za konferencije i prezentacije sa potrebnom opremom, dve sale za sastanke i održavanje radionica, konsultacije sa Regiopnalnim centrom za razvoj MSP u Zaječaru, mentorski rad sa svakim preduzećem u prvih 6 meseci, besplatan pristup internetu, jeftinije knjigovodstvene usluge, pomoć vezana za marketing i odnose sa javnošću itd.

Projekat pokretanja prvog biznis-inkubatora je jedan od 830 USAID-ova CRDA programa, koji CHF International uz pomoć američkog naroda sprovodi u 144 zajednice u istočnoj i južnoj Srbiji. CRDA je petogodišnji program građanskog društva koji se sprovodi na teritoriji Srbije od 2001. godine, koji koristi aktivnosti razvoja zajednice kako bi pokrenuo građane da poboljšaju kvalitet života, promoviše ekonomski razvoj i gradi poverenje između građana i lokalnih vlasti.


3.4. Preduzetnički inkubatori

Promovisanje preduzetništva igra vitalnu ulogu u poboljšanju konkurentnosti malih biznisa i poboljšavanju stanja zaposlenja u Evropi. Među mnogim predloženim rešenjima, inkubacija biznisa se čini jednim od najefikasnijih sredstava za pomoć preduzetnicima u započinjanju novog biznisa, razvoja mladih preduzeća, i pružanju pomoći kako bi preživeli ranjiv početni period.

Ekonomska komisija za Evropu Ujedinjenih nacija (UNECE) je pokrenula svoj program industrijskog razvoja i razvoja preduzeća u kasnim devedesetim da bi obezbedila potporni forum, gde bi vlade mogle da razmene iskustva i da uče jedne od drugih o tome kako da strukturiraju dijaloge između javnog – privatnog sektora na rentabilan način. Radna grupa za razvoj industrije i preduzeća u okviru UNECE (WP.8) je pokrenula brojne programe da bi proširila saradnju država članica u pogledu preduzetništva i definisala prakse i institucije koje se čine najrentabilnijim za stimulaciju preduzetničkog okruženja.


3.5. Najbolje prakse u inkubaciji biznisa

U okviru svojeg programa regionalne savetodavne službe organizovan je ekspertski sastanak o „Najboljim praksama u inkubaciji biznisa” u Ženevi 3–4. juna 1999. Učesnici ovog sastanka su doneli Zaključke i Preporuke, i koji su između ostalog sugerisali da bi Sekretarijat UNECE trebalo da ispita mogućnosti za razvoj UN priručnika o inkubatorima biznisa, uključujući industrijske zone i naučne parkove zasnovane na Predlogu za diskusiju, i prezentacijama i preporukama učesnika tokom sastanka.

Nakon ekspertskog sastanka Sekretarijat UNECE je osnovao Tim specijalista za inkubaciju biznisa, koji se sastoji od više od 100 kreatora politike i stručnjaka iz 27 zemalja.

Ovaj tim specijalista je sastavio prvi UNECE priručnik o najboljim praksama u inkubaciji biznisa u 200