Informacione tehnologije u biznisu

Maturski. seminarski i diplomski radovi iz ekonomije: menadzment, marketing, finansija, elektronskog poslovanja, internet tehnologija, biznis planovi, makroekonomija, mikroekonomija, preduzetnistvo, upravljanje ljudskim resursima.

Ništa bolje ne odslikava moderni način života od kompjutera. Hteli mi to ili ne ali kompjuteri su se infliltrirali u svaki aspekt društva. Ali kako je sve to počelo i kako će se dalje menjati? Da bi pravilno razumeli i prihvatili ogroman uticaj računara na naše živote i našu budućnost važno je upoznati i njihovu evoluciju.

Rane računaljke i pronalazači

Abacus koji je konstuisan pre oko 5000 godina u Maloj Aziji može se smatrati za prvi računar. Ova sprava omogućavala je računanje korišćenjem sistema klizećih perli različitih brojnih vrednosti postavljanjih u stalku sa više pregrada. Najviše je bio u u potrebi kod trgovaca tog perioda. Sa širenjem upotrebe papira i olovke, posebno u Evropi, abacus je postepeno izgubio na svom značaju. Svejedno bilo je potrebno skoro 12 vekova do pronalaska sledeće značajane sprave za računanje. Blaise Pascal je 1642-ge konsturisao kružni numerički kalkulator nazvan Pascaline. Pascaline je koristio osam pomerljivih brojeva na krugu sastavljenom od brojeva 0-9 i omogućio je lako sabiranje svih suma zaključno sa osmocifrenim brojevima. Pedeset godina kasnije nemački matematičar i filozof Leibniz unapredio je Pascaline dodajući mu i mogućnost množenja. 1820-te Francuz Charles Colmar svojim rešenjem koje je omogućilo izvršenje sve četiri osnove matimatičke operacije (sabiranje, oduzimanje, množenje i deljenje) doneo je novu preteču današnjeg pojma kalkulatora tada nazvanog artihometer.
Pravi početak computing-a kakvog danas poznajemo začeo je engleski matematičar i astronom Charles Babbage. On je uočavajući prirodnu vezu matematike i mašina 1822-ge konstruisao mašinu za izračunavanje diferencijalnih jednačina nazvanu Difference Engine. Pokretana parom i velika kao lokomotiva ova naprava mogla je da izračunava i automatski štampa dobijene rezultate. Nakon deset godina rada na Difference Engine Babagge je došao na ideju da napravi prvi general-purpose computer (kompjuter za opštu namenu) koji je nazvao Analitycal Engine.
Iako ovaj projekat nikada nije završen i deluje primitivno u današnjem smislu kompjutera predstavljao je potpuno revolucionarni koncept. Sastojao se od preko 50.000 delova i koristio bušene kartice sa operativnim komandama kao ulazne instrukcije. Analitycal Engine mogao je da memoriše do 1000 brojeva dugih do 50 decimala. 1889-te američki naučnik Herman Hollerith nalazeći se pred problemom pronalaženja bržeg načina vršenja popisa stanovništva SAD koje je zbog brze ekspanzije bilo gotovo nemoguće obaviti dotadašnjim metodama izmislio je štampane kartice (punch cards). Svako utiskivanje na karticu predstavljalo je jedan broj, a dva utiskivanja slovo. Ovaj sistem omogućio je da se popis umesto za predviđenih 7 godina napornog rada obavi za svega 6 nedelja. Hollerith je svoj Punch Card Reader osnivanjem Tabulating Machine Company, koja je kasnije promenila naziv u International Bussines Machines (IBM), uveo u svet biznisa. Sve do 1960-te i biznismeni i vlade koristili su Hollerith-ove štampane kartice za procesiranje podataka.

Pet generacija modernih računara

Prva generacija (1945-1956)

Drugi svetski rat inspirisao je mnoge pronalazače na razvoj računara za potrebe vojske. Tako je 1941-ve nemački inžinjer Konrad Zuse napravio je kompjuter kodnog naziva Z3 za potrebe projektovanja aviona i projektila. 1943-će Britanci su uspeli da naprave računar namenjen dekodiranju tajnih poruka nemačkih generala pod nazivom Colossus. Ipak najzačajniji projekat iz vremena Drugog svetskog rata napravio je inžinjer IBM-a Howard Aiken 1944-te kreiranjem Automatic Sequence Controlled Calculator – Mark 1 za potrebe izračunavanja balističkih putanja raketa Američke vojske. Krajem rata stvoren je na inicijativu Američke vlade na University of Pennsylvania najznačajniji kompjuter ovog vremena Electronic Numerical Integrator and Computer (ENIAC). Sastojao se od 18.000 vakuumskih cevi, 70.000 otpornika i 5 miliona lemova na štampanoj ploči. Njegova potrošnja bilo je veća od 160kW odnosno dovoljna da veći deo Pennsylvania ostane bez struje. Za razliku od njegovih prethodnika Colossus-a i Mark 1 ENIAC je bio kompjuter opšte namene i do tada naviđene brzine (čak 1000 puta brži od Mark 1). U drugoj polovini '40-tih Jon von Neumann priključio se timu sa University of Pennsylvania i pokrenuo novi koncept dizajniranja kompjutera koji se zadržao narednih 40 godina. Von Neumann je 1945-te napravio Electronic Discrete Variable Automatic Computer (EDVAC) sa memorijom koja je mogla da čuva i i program i podatke. Ova tehnika ''sačuvane memorije'' koja je omogućila da proces započet na kompujetru bude u nekom trenutku prekinut i onda opet nastavljen otvorila je mogućnosti daleko raznovrsnijeg programiranja. Ključni element Von Neumann-ovog koncepta bila je centralna procesorska jedinica koja je omogućila da se iz jednog izvora kontrolišu svi procesi na računaru. 1951-ve Remington Randov (UNIVAC 1) Universal Automatic Computer) prvi je stvarno iskoristio ove nove mogućnosti. Jedna od impresivnih dostignuća koje je EIVAC postigao bilo je i predviđanje pobednika na predsedničkim izborima 1952-ge.
Prva generacija računara pravljena je tako da odgovori tačno jednom zahtevu. Svaki kompjuter imao je različiti binarno-kodirani program – mašinski jezik koji je usmeravao proces izvršenja operacija na računaru. Upravo zato ih je bilo teško programirati, a bile su im i jako ograničene mogućnosti kao i brzina.
Druge značajne karakteristike prve generacije računara su svakako i vakumske cevi (zbog kojih su imali ogromne dimenzije) kao i korišćenje magnetnih kalemova za skladištenje podataka.

Druga generacija (1956-1963)

Kada su ogromne vakuumske cevi u kompjuterima 1956-te zamenjene prvi put tranzistorima kao rezultat dobijeni su računari mnogo manjih gabarita. Zajedno sa razvojem memorije sa magnetnim jezgorm tranzistori su nas uveli u drugu generaciju kompjutera koji pored toga što su bili mnogo manji bili su i neuporedivo brži, stabilniji a i mnogo štedljiviji kada je električna struja u pitanju. Ove prve snažne mašine super-kompjuteri bili su IBM-ov Stretch i Sperry-Rand-ov LARC. Oba ova računara razvijena za potrebe laboratorija za atomsku energiju bila su u stanju da obrade ogromnu količinu podataka i izvrše do tada najsloženije operacije. Ipak njihova cena bila je previsoka da bi ušli u širu upotrebu u biznis sektoru koji zbog tadašnjih trendova nije ni imao potrebe za ovako snažnim kompjuterima.
U kompjuterima druge generacije klasičan mašinski jezik zamenjen je prevodiocem (assembly language) koji je omogućio da kraći programski kod zameni dugačke i komplikovane binarne kodove. U ranim '60-tim započeo je komercijalni uspeh kompjutera druge generacije u biznisu, na univerzitetima i vladama. Ovi kompjuteri sadržali su mnoge komponente koje su sastavni deo današnjih računara kao što su: štampači, memorijske magnetne trake, operativne sisteme i ubačene programe. Jednim od najvažnijih kompjutera ovog perioda smatra se IBM-ov 1401 koji je bio široko prihvaćen od strane industrije i postao jedan od najznačajnijih kompjutera svih vremena. Do 1965-te mnoge najveće kompanije počele su svoje finansijske izveštaje da prave korišćenjem računara druge generacije. Upravo sačuvani programi i operativni sistemi dali su računarima potrebnu fleksibilnost u radu i opravdali njihovu cenu u primeni. Koncept sačuvanog programa omogućio je da su instrukcije za rad sa specijalnim funkcijama (programom) uskladištene u kompjuterskoj memoriji i da mogu biti lako i brzo zamenjene setom drugih instrukcija za izvršenje drugih funkcija. Ovako su u to vreme u širu upotrebu ušli prvi sofiticiraniji oblici programskih jezika višeg niova kao što su COBOL (Common Bussines-Oriented Language) i FORTRAN (Formula Translator). Ovi jezici zamenili su rečima, skraćenicama i matematičkim formulama nejasne binarne kodove i učinili programiranje mnogo jednostavnijim i lakšim za učenje i razvoj. Novi poslovi kao što su programeri, analitičari i sistem eksperti kao i čitava softverska industrija započela je sa drugom generacijom kompjutera.

Treća generacija (1964-1971)

Jack Kilby inžinjer Texas Instruments 1958-me izmislio je integrisano strujno kolo (integrated circuit IC). IC je kombinacija tri elektornske komponente na malom silicijumskom disku napravljenom od kvarca. Naučnici su kasnije uspeli da na jedan ovakav čip (chip) – poluprovodnik stave i veći broj komponenti. Kao rezultat kompujteri su postali sve manjima što je više elektronskih komponenata stalo na čip. Druga značajna novina u trećoj generaciji kompjutera bilo je korišćenje operativnog sistema koji je omogućio da mašine istovremeno izvršavaju više programa dok centralni program kontroliše procese i upravlja memorijom.

Četvrta generacija (1971-danas)

Nakon uspeha integrisanog kola veličina kompjutera počela je naglo da se smanjuje. Large Scale Integration (LSI) omogućio je ugrađivanje stotina komponenata na jedan čip. Do 1980-ih Very Large Scale Integration (VLSI) sažeo je stotine hiljada komponenti na jedan čip a kasniji Ultra-Large Scale Integration integrisao ih je čak više miliona na jednom čipu. Ali nisu se samo smanjile dimenzije kompjutera. Takođe im je povećana snaga i efikasnost kao i pouzdanost u radu. Intel-ov čip 4004 razvijen 1971-ve predstavljao je prvi veliki korak dalje u integraciji spojivši sve osnovne komponente računara (centralnu procesorsku jedinicu, memoriju i ulazno-izlazne