Farmakoterapija hipertenzivne krize

Maturski, maturalni, seminarski, diplomski i master radovi iz medicine.

Kasnih sedamdesetih godina prošlog veka uveden je stepenasti način lečenja hipertenzija. Izgledalo je da je uvođenjem stepenastog načina lečenja hipertenzije, konačno rešen problem lečenja hipertenzije. Međutim, vrlo se brzo uočilo da stepenasti način lečenja ima niz nedostataka, pa smo nakon toga dobili drugačije pristupe, algoritme i šeme za lečenje hipertenzije, kao što su, recimo, sekvencijalna monoterapija, supstituciona ili aditivna. U međuvremenu su Svetska zdravstvena organizacija i Internacionalno društvo za hipertenziju dali svoje terapijske smernice za lečenje hipertenzije. Zatim smo dobili i smernice od nacionalnih društava za hipertenziju, od kojih su najpoznatije američke, tzv. JNC (Joint National Committee on Prevention, Detection, Evaluation, and treatmen of High Blood Pressure), kao i engleske i kanadske smernice za hipertenziju. Konačno, i Evropa dobija svoje sopstvene smernice za lečenje hipertenzije, i to 2003. godine.
Tokom niza godina ne samo da smo znatno proširili naša saznanja o etiopatogenezi hipertenzije, nego smo skoro svake godine dobijali nove antihipertenzivne lekove, koji pokazuju znatno veće kardioprotektivno, renoprotektivno, vaskuloprotektivno delovanje nego ’’stariji’’ antihipertenzivi, poput reserpina ili gvanetidina ili metildope ili hidralazina. Shodno tome, menjali su se naši stavovi u pristupu lečenja hipertenzije. Menjale su se granice i vrednosti pritiska pri kojima se započinje lečenje, kao i vrednosti koje se smatraju normalnim, optimalnim ili visoko normalnim.
Od otkrića reserpina, pedesetih godina prošloga veka, pa sve do pojave losartana 1995., broj lečenih hipertoničara je impresivno rastao u celom svetu. Sve je to dovelo do smanjenja morbiditeta i mortaliteta kod hipertenzivnih pacijenata. Uprkos tome što je došlo do smanjenja kardiovaskularnog morbiditeta i mortaliteta, nije rastao broj lečenih hipertoničara u kojih je došlo do normalizacije pritiska. Razlog tome treba tražiti u lošoj saradnji pacijenta u terapiji. Loša saradnja pacijenta u terapiji jedan je od najvažnijih razloga što je kod samo 27% lečenih hipertoničara u celom svetu došlo do normalizacije pritiska. Očito je da u celom svetu postoji veliki jaz između postavljanja dijagnoze sa jedne strane, i efikasnog lečenja hipertenzija sa druge strane. Taj problem pokrenuo je internacionalne napore da se radi na otkrivanju hipertenzije i ujedno da se hipertenzija efikasno leči. Mnogobrojni programi širom sveta znatno su doprineli poboljšanju lečenja hipertenzije u mnogim razvijenim zemljama. Sigurno je da to zahteva sveobuhvatne promene u svakodnevnoj praksi sa jasno zacrtanim programima, počevši od lokalnog nivoa pa nadalje, a sve to mora biti praćeno i potpomognuto snažnom ekonomskom inicijativom.

Definicija i podela hipertenzije
Hipertenzija se deli na dve grupe, i to esencijalnu i sekundarnu hipertenziju. Esencijalna ili primarna hipertenzija obuhvata 85-95% populacije hipertoničara. Vrlo mali procenat bubrežnih, endokrinoloških i kardioloških bolesti otpada na sekundarnu hipertenziju. Hipertenzija se definiše kao prisustvo povećanog pritiska, i to na nivou gde je pacijent izložen povećanom riziku oštećenja ciljnih organa u nekoliko vaskulamih područja, uključujući retinu, mozak, srce, bubrege, kao i velike krvne sudove. Tačnije rečeno, hipertenzija se definiše vrednostima krvnog pritiska koji je veći od 140/90 mmHg. Pravi prag hipertenzije se mora smatrati fleksibilnim, tako da je granica hipertenzije viša ili niža zavisno o određenom ukupnom kardiovaskularnom riziku svakog pojedinca. Drugim rečima, granica hipertenzije zavisi o individualnom pristupu i proceni rizika za svakog pacijenta posebno. Sama hipertenzija je udružena sa povećanim morbiditetom i mortalitetom, što u sebi uključuje aterosklerotično kardiovaskularno oboljenje, moždani udar, zatajivanje srca i renalnu insuficijenciju.

Sekundarna hipertenzija je uzrokovana nekim od poznatih uzroka. Ti uzroci mogu biti:
1. lekovi (kortikosteroidi, ACTH, hormonalni kontraceptivi)
2. trudnoća
3. bubrežna bolest
4. feokromocitom
5. hiperaldosteronizam
6. koarktacija aorte
U ambulantama opšte medicine 98% hipertenzija su esencijalne, dok je samo 2% sekundarnih hipertenzija. U specijalizovanim ambulantama ili odeljenjima 90-95% hipertenzija su esencijalne.
2 Dijagnoza hipertenzije
Dijagnostička obrada hipertenzija ima 3 osnovna cilja:
1. ustanoviti visinu arterijskog pritiska;
Potrebno je utvrditi da li se radi o perzistentnoj hipertenziji. Arterijski pritisak se pri svakom pregledu meri 3 puta, a dobijene vrednosti se moraju proveriti bar 3 puta unutar 14 dana. To