Idealna draga u Dučićevim i Disovim pesmama

Maturski, maturalni, seminarski, diplomski i master radovi iz književnosti.

Uvek u životu postoji imaginarna granica koja odvaja unutrašnji svet čoveka i njegove spoljašnje manifestacije, pesnika od sveta, njegove pesničke ideale od ostvarenja tih ideala, potrebe za slobodom od onoga što se dobija u neslobodnom svetu. Pesnik, oivičen granicama kojim se sputava njegova duhovna sloboda stvara pesnička dela koja probijaju granice i odnose ga, simbolički, u onostrano. Ali, kroz svaku pesmu dogoreva, i pitanje je da li će ga smrt prestići u tom traženju. Mada, iako ga smrt tela prestigne, duh nastavlja kroz umetnička dela da traga, pozivajući ljude koji su ostali da se bore.

U radu ću pokušati da analiziram motiv, ideju i sliku idealne drage u pesmama Vladislava Petkovića Disa i Jovana Dučića, dva velika pesnika srpske moderne poezije, pre svega, kroz prizmu njihovog života i doba u kojem su živeli a potom i njihovog pesništva. Njihova poezija je puna snažnih emocija, ljubavne tuge a i bola i prkosa za socijalno i nacionalno obespravljen narod kome je i sami pripadaju. Njihova muza je na razmeđu ljubavi i rodoljublja, idealne drage i napaćenog naroda.

Naziv moderna, odomaćen u Hrvata i Slovenaca, može se upotrebiti i u srpskoj književnosti kao ime za razdoblje, koje se završava s prvim svetskim ratom. Počeci tog razdoblja manje su izraziti. Izvesne nagoveštaje imamo već sredinom poslednje decenije prošlog veka s časopisom "Srpski pregled" Lj. Nedića (1895, sa svega deset brojeva). Odlučan zaokret k novom doneo je, međutim, jedan drugi časopis, "Srpski književni glasnik" (1901). Uređivan po evropskim (francuskim) uzorima, unoseći u našu književnost nova shvatanja i nova merila, taj časopis postao je glavno književno glasilo ovog razdoblja, koje, u stvari, i počinje s njegovom pojavom a završava se s prestankom njegovog izlaženja (1914), te ga, stoga, možemo nazvati i razdobljem "Srpskog književnog glasnika".

U književnosti dolazi do novog zaokreta prema Evropi. Za razliku od realizma, u kojem su glavnu ulogu igrali domaći činioci razvoja i ruski uticaj, sada prvenstvo zadobijaju zapadnoevropski, posebno francuski uticaji. Oni zahvataju najpre kritiku i poeziju a zatim i prozu. Od modernih pravaca najviše deluju parnas i simbolizam. Od njih su naši kritičari i pesnici prihvatili kult lepog, težnju k formalnom savršenstvu, estetizam. zahtevi u pogledu korektnosti forme i izraza bili su naročito strogi. "pesma mora biti cela lepa", istakao je B. Popović, i to bi se moglo uzeti kao glavno estetsko geslo epohe. Estetizam se javlja i u drugim, efemernijim vidovima: kao otmenost, aristokratizam, kao čežnja ne samo za lepim formama nego i za lepim predmetima. Druga obeležja ovog razdoblja jesu: kosmopolitizam, individualizam, pesimizam. Uz ove, delovale su i suprotne tendencije: tradicionalno srpsko rodoljublje, socijalni i moralni utilitarizam, politički i društveni aktivizam. Književnost se kretala između suprotnih polova: evropejstva i narodnog duha, individualizma i nacionalizma, pesimizma i aktivističkog optimizma, između B. Popovića i Skerlića, Dučića i Šantića. U književnom stvaranju oseća se više ili manje ravnomeran razvoj svih glavnih rodova. Poezija ipak ima izvesnu prevagu nad prozom i više od nje daje obeležje eposi, te se čak i u prozi osećaju izvesne poetske težnje.

Jovan Dučić – život i delo

Jovan Dučić se rodio 17. februara 1871. (5. februara po starom kalendaru) u Trebinju. Otac Andrija bio je trgovac i poginuo je u ustanku 1875. godine, a majka Jovanka pored Jovana i Milene imala je dvoje dece iz prvog braka. Osnovnu školu učio je u mestu rođenja, a nižu gimnaziju i učiteljsku školu u Mostaru i Somboru. Učiteljevao je kratko vreme po raznim mestima, između ostalog u Bijeljini, odakle su ga austro-ugarske vlasti proterale zbog patriotskih pesama „Otadžbina“ („Ne trza te užas b’jede, nit’ te trza užas rana/Mirno spavaš, mila majko, teškim sankom uspavana“) i „Oj Bosno“. Zbog njih Dučić biva stavljen pod istragu, a zatim, u maju 1894. godine, vlasti ga proteruju iz grada. Odmah nakon progonstva, pesnik nije mogao naći učteljsku službu gotovo nigde, pa se upošljava u manastirskoj školi u Žitomisliću.


Kasnije dolazi u Mostar, gde je u društvu sa Šantićem stvorio književni krug i pokrenuo časopis 3oru. Potom je proveo skoro deset godina na strani, najviše u Ženevi i Parizu. Na ženevskom univerzitetu je svršio prava i potom se vratio u Srbiju. Od 1910. je u diplomatskoj službi. Radio je u Carigradu, Sofiji, Rimu i Madridu. U Kairu je bio 1926-1927. godine, a potom je privremeno penzionisan. 1937. godine je postavljen za prvog jugoslovenskog diplomatu u rangu ambasadora u Bukureštu. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 23. januara 1888, a za redovnog 15. novembra 1892. Prvu zbirku pesama objavio je u Mostaru 1901, zatim drugu u Beogradu 1912. Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke, Španije itd.

Uoči nemačke invazije i kasnije okupacije Jugoslavije 1941. godine, Jovan Dučić ide u SAD, u grad Geri, Indijana, gde je živeo njegov rođak Mihajlo. Od tada do svoje smrti dve godine kasnije, vodi organizaciju u Ilinoisu (čiji je osnivač Mihajlo Pupin 1914. godine), koja predstavlja srpsku dijasporu u Americi. Za to vreme piše pesme, istorijske knjige i novinske članke u kojima iznosi i brani srpske nacionalističke stavove te osuđuje genocid nad Srbima koji vrši hrvatska ustaška vlada.

U jesen 1893. godine na balu u tek sagrađenom hotelu „Drina“ maldi i ambiciozni učitelj Dučić susreće tek svršenu učenicu Trgovačke škole Magdalenu Nikolić. S njom se tajno verio 5. novembra 1893. godine, a njihova prepiska će se nastaviti i nakon Dučićevog odlaska iz Bijeljine i prelaska u Mostar na učiteljovanje od 1895. do 1899. godine. Jedan deo te korespodencije je sačuvan, kao i pismo koje je Dučićev prijatelj i pesnik Aleksa Šantić uputio Magdaleni 6. aprila 1901. godine moleći je da pomogne u prikupljanju pretplate za svoje „Pesme“. Ljiljana Lukić, profesor u penziji, čuva u ličnom vlasništvu prepisku između Dučića i Magdalene.

Profesorica Lukić navodi da je Dučić kratko stanovao u kući Magdalene Nikolić koja je stanovala sa sestrom. Posle raskida sa Dučićem Magdalena se zarekla da nikada više neće izaći iz kuće. „Kao kakva romaneska heroina živela je od uspomena i jedine srećne trenutke nalazila je u čitanju pisama i pesama čoveka koga je volela“, zaključuje profesorica Lukić. Dučićeva tajna verenica u amanet je ostavila da joj nakon smrti na spomenik uklešu sledeće